Кога Срби мрзе?

Према прошлогодишњем попису становништва (не рачунајући јужну српску покрајину, Косово и Метохију) у Србији живи скоро двадесет одсто припадника других народа и националних заједница

ОБРАЗАЦ је давно постављен, прилично је једноставан, црно-бели, и гласи: С простора бивше Југославије једино Срби не могу да живе ни са ким, Срби су нетолерантни, ксенофобични, не трпе припаднике других народа, њихову културу, веру. Крај цитата обрасца. Пре тога смо имали тврдњу, живу и данас у дефиницији грађанског рата вођеног у границама СФРЈ, да је Београд, почетком деведесетих, имао накану да од Југославије силом направи велику Србију.

Ове две поставке, сложићемо се, не иду заједно, једна другу искључује. Како народ, нетолерантан на све што није његово, има за циљ да прави државу у којој је све различито? Није ова антисрпска подметачина једина, има тога у медијским орманима на претек, штампане су књиге са примерима мржње и лажи на штету Срба, али узалуд; обављен је већи део планираног посла.

А какви су заиста Срби у односу према националним мањинама? Нема бољег простора за анализу од саме Србије. Према прошлогодишњем попису становништва (не рачунајући јужну српску покрајину, Косово и Метохију) у Србији живи скоро двадесет одсто припадника других народа и националних заједница. Највише је Мађара, преко 250 хиљада, Рома 150 хиљада, исто толико Бошњака, Хрвата је нешто изнад шездесет хиљада, Словака педесет хиљада, муслимана 22 хиљаде… Тренд раста бележимо код Бошњака, Рома и муслимана.

Ако ван круга посматрања извучемо Босну и Херцеговину – због њене сложености и три тамошња конститутивна народа – Србија је једина мултиетничка држава на простору бивше Југославије. Једино у Србији припадници других народа живе без страха; једино у Србији од таквих нико не тражи да буду оно што нису.

Само у Србији Мађари, Хрвати, Словаци, Бугари, Македонци… имају своје телевизијске програме, дневне и периодичне листове, радио-станице… Њихови језици овде су признати као службени; у парламенту северне српске покрајине, Војводине, извешане су заставе националних мањина, равноправно са заставом државе Србије; у национално мешовитим срединама државе Србије све табле са називима институција, као и путокази, исписани су на писму и језику националних мањина које ту живе. И нико од Срба не буни се због тога. Не, па то је српска одлука.

У Хрватској живи више о деведесет одсто оних који се изјашњавају као Хрвати; преко 95 одсто је католика; Хрватска је етнички најчистија држава у Европи. Срба у Хрватској било је 1991. године 620.000, данас их је 186.000. Некима је и то превише па ево већ неколико месеци сведочимо дивљању шовиниста по Вуковару и другим местима Хрватске, са циљем да се уклони сваки ћирилични натпис. Игор Мандић, један од највећих живих хрватских интелектуалаца каже да ово нема везе са писмом. У питању је, опомиње Мандић, пробуђено усташтво које би да протера из Хрватске и ове преостале Србе.

Пре овогодишњег уласка у ЕУ Брисел је констатовао да је Хрватска пример цивилизоване и толерантне заједнице.

Словенија је још деведесетих избрисала тамошње Србе тако да их нема ни у статистици. Македонија већ годинама држи у затвору једног владику Српске православне цркве што, ваљда, отклања потребу сваке даље расправе о положају Срба у тој држави. Срби у Црној Гори топе се као комад леда на ужареној плотни, претапају се у Црногорце или се исељавају.

Неки дан је Нови Пазар – из ког у Влади Србије, богу хвала да је тако, седе два министра Бошњака – отерао Бору Чорбу пре него што је овај тамо и дошао; након претњи, лавине лажи о Бори као четнику који је ратовао и убијао Бошњаке по Босни, отказан је наступ легендарне рок-групе у том граду. У Београду слободно, без иједног проблема и сметње – богу хвала да је тако – живи и наступа десетак певача, Бошњака, из Новог Пазара и Црне Горе.

О чему оно беше овај текст?

Ратко Дмитровић / Новости