Повест о оцу Николају Црноречком

У нашу редакцију стигло је писмо које топло препоручујемо Вашој пажњи.

13.новембар 2013.године

Ову духовну радост и мало чудо Божије желимо да поделимо са свима вама који сте верујући и који познајете оца Николаја Николића или сте чули за њега.

Писати о томе ко је овај човек Божији и какви су његови духовни подвизи, сматрамо да нисмо дорасли.

Оно што можемо и хоћемо да урадимо јесте да опишемо један необичан/несвакидашњи догађај.

У среду, 13.новембра 2013.године, на дан светих апостола Стахија, Амплија, Урвана и других, телефоном ме је позвала моја добра пријатељица и драга ми у Хриссту сестра Весна Д. и замолила ме је да се нађемо на кратко, „да ми нешто покаже“.

Када смо се виделе и поздравиле, сестра Весна са видним узбуђењем и сузама у очима испричала како је ових дана имала породична и лична искушења која трају већ неко време.

Пошто смо пре пар месеци заједно ишли код оца Николаја у село Лозница – моја мајка Љубинка по благослов и на исповест пре одласка на хирушку интервенцију, а сестра Весна због проблема у породици, била сам једним делом упозната о чему се ради.

Пре одласка код оца Николаја, сви смо били напети због брига које су нас мориле/притискале.

Када нас је отац Николај примио и када смо од њега добили благослов, у свима нама била је видна радост и духовно умиљење 7 духовна милина.

Мајка је после разговора са оцем изашла мирна, охрабрена и духовно укрепљена, сасвим спремна да се препусти Вољи Божијој и „легне на хирушки сто“

А сестра Весна?

Сестра Весна је остала у разговору са оцем Николајем мало дуже. Добила је одговоре на многе своје недоумице и на питања која чак није ни поставила.

Иначе, по сведочанству многих људи који су били у прилици/који су имали ту привилегију да разговарају са оцем Николајем или да присуствују његовим беседама, добијали су одговоре на своја питања са којима су пошли на сусрет са њим, а да та питања нису ни поставили. То је типично за оца Николаја / постала је уобичајена ствар.

Вратили смо се својим кућама, својим свакодневним обавезама, својим страховима и радостима.

Сестрица наша Весна од оца Николаја није добила обећање да ће јој „потећи мед и млеко“ нити је добила „чаробни штапић“ за решење свих проблема. Али је добила савете, упутства, изашла је спремна да свој крст понесе хришћански, без роптања, мудро и стрпљиво.

Многе ствари су се после наше посете оцу Николају у чудесно лепом окружењу планине Јелице одиграле.

Мами је, Богу хвала, операција добро прошла, молитвама Пресвете Богородице, свих светитеља и светог Нектарија Егинског, а молитвеним посредништвом драгих нам отаца и владике.

Сестра Весна је наставила тамо где је стала, борила се, пливала како је знала и умела, све док се једног дана њена ситуација није додатно закомпликовала и искушења појачала.(опис?)

Весна је имала велику потребу да се види или чује са оцем Николајем и посаветује, али тада/тих дана, стицајем околности није успела да дође до њега. Плакала је, усрдно се молила Богу, узносила молитвене уздисаје вапећи да јој Господ укаже пут и покаже како да направи прави потез. Од Бога је молила утеху, путоказ, снагу…и измолила је!

Сасвим неочекивано, на њеном мобилном телефону међу осталим фотографијама нашла се слика оца Николаја!

Ту слику она није снимила, нико јој није пренео са другог телефона, није је скидала са интернета…ништа од тога…та слика се просто указала на дисплеју њеног телефона!

Весна се овим догађајем силно изненадила!

Да било коме каже, у првом моменту није смела – делом због узбуђења и чуђења/неверице, делом због тога што  се плашила да јој неће поверовати или ће посумњати у истинитост њене приче.

После неколико дана ипак је решила да се нас две нађемо и да ми исприча све о овом необичном догађају и покаже фотографију оца Николаја која се ниоткуд појавила.

Овде, на овом месту желим да нагласим да нам намера никако није да од оца Николаја, како неки то наводе „правимо идола“ – не дај Боже! Циљ нам је, као што рекосмо да опишемо оно чега смо сведоци, само у славу Божију, из пијетета према оцу Николају – духовном горостасу и величини коју му је Господ даривао због његовог залагања и труда.

Некадашњи игуман Црноречки који се моли за толике невољнике који му се обрате, који се брине о сваком вернику и не заборавља га. Његова велика моћ памћења, благост, очинска брига за духовна чада и духовничка посвећеност верујућима учинила је оца Николаја „светиоником Православља нашег времена“ , јер „…не може се град сакрити кад на гори стоји…“ (). Тако је укрепио/ободрио моју мајку, сестру Весну и многе друге који би могли испричати/посведочити исте и сличне догађаје.

Да му не буду искушења и да нам га Господ поживи на многаја љета! Амин.

Весна Јовановић, Лазаревац

Слађана Недељковић Ђокић