Косово је на ивици нових потреса
Значајан пад популарности владајуће Демократске Партије Косова (ДПК) Хашима Тачија и појачан раздор унутар српског блока – то су главни резултати косовских локалних избора који су одржани 3. новембра. Разуме се – локални избори нису исто што и свеопшти избори. Додуше, извори у Приштини јављају да се говорка о ванредним свеопштим изборима за Скупштину Косова као о готовој ствари. Упркос свему и исход садашње бучне и контраверзне кампање даје важан материјал за размишљање.
Да почнемо од односа снага у албанском блоку. Према прелиминарним подацима, владајућа ДПК актуелног косовског премијера Хашима Тачија доживела је озбиљан пораз, изгубивши у поређењу са изборима 2010. године око 40 хиљада гласова.[1]У квантитативном смислу партија је добила 178 000 гласова. Још симптоматичније је и то што се ни главни опоненти ДПК не могу подичити успесима. Њихов дугогодишњи главни супарник (имамо у виду “Демократску Лигу Косова”) имао је око 3 000 гласача мање, прикупивши 175 000 гласова и скоро достигавши ДПК. “Алијанса за будућност Косова” је успела задржати своје позиције. А “Алијанса за ново Косово” Беџета Пацолија и екстремистички покрет “Самоопредељење”, по неким подацима су чак погоршали своје позиције.
Овакав развој догађаја говори о растућем неповерењу косметских Албанаца у односу на раније политичаре, без обзира на њихову орјентацију.У ствари, током последњих година самопроглашено Косово се може похвалити једино низом корупцијских скандала, “скандалозним обрачунима” са међународним представницима (пре свега са мисијом ЕУЛЕКС), као и финансијским донацијама из иностранства. Међутим, сличне инфузије – (посебно то потврђује милијарда еура коју је уложила Турска) – долазе из геополитичких разлога, а не некаквих херојских напора косовских политичара. Априлски споразум са Београдом представља производ притиска из Брисела и попустљивости владе Србије. Једини реалан успех представља раст земаља које су признале независност Косова. Тешко се са тим спорити. Међутим и тај процес има геополитичку природу, а у мањој мери је продукт активног лобирања Беџета Пацолија. Међутим, ни то му није помогло на изборима.
Где су се денули гласови које су изгубиле водеће партије? Ти гласови су у резерви и највероватније ће на следећим изборима отићима новим партијама, као и још радикалнијим покретима.Према расположивим информацијама, озбиљан удар по ДКП представљао је излазак из те партије утицајне групације на челу са председником парламента Јакупом Краснићијем и послаником Фатмиром Љимајем. Јакуп Краснићи је послао “опроштајни поклон” Хашиму Тачију, изјавивши да се под његовим вођством “ДКП претворила у тоталитарну партију која игнорише мишљење интелигенције. Због тога ми стварамо нову партију у којој ће владати демократски принципи, а не глас ауторитарног лидера”.
Мислим да није претерано рећи да је у овом тренутку управо Краснићи најперспективнији и истовремено доста флексибилан косовски политичар. А Фатмир Љимај импонује као бивши борац ОВК. Овакав тандем може већ у наредним месецима да се претвори у реалну снагу на косовској политичкој позорници. Нису случајно оба политичара одмах одбацили понуду “Демократске лиге Косова” и “Самоопредељења” да их привуку у сопствене редове. А ако имамо у виду да је за руководство ЕУ Хашим Тачи остао обична америчка креатура – завршетак ере ДПК и њеног непромењивог лидера вероватно није далеко.
Но, то је нешто што се односи на Косово и на албанску страну. Сада мало и о косовским Србима. Ови или они извори дају различите податке о њиховом изласку на изборе од 3. новембра, у зависности од сопствених политичких калкулација. Али је сасвим сигурно јасно да је знатан део косметских Срба (до 20%) ипак изашао на изборе.[2]Симптоматично је да у Београду и Приштини очигледно не знају како да коментаришу ову чињеницу, што објективно сведочи о конфузији у њиховим редовима. У центру дискусије остало је постојање или непостојање два сценарија у односу на изборе од стране српских власти.
Први сценарио је претпостављао наводни масовни излазак Срба на гласање на целокупној територији Косова, са изузетком северних рејона, с тим да би се демонстрирала успешна интеграција Срба под заставом “Српске грађанске иницијативе” у косметске локалне структуре. Што се тиче северног региона, тамо би Београд могао бити заинтересован за максималну дестабилизацију ситуације, како би на следећим дискусијама у Бриселу могли поставити питање о новом статусу те регије – сасвим у складу са ставом премијера Дачића о подели Косова. Овакав сценарио изгледа прихватљив – али и исувише софистицирано за садашње српске власти које су до гуше са проблемима у сопственим редовима.
Државни органи у Србији већ су се обрушили на оне политичке снаге у земљи које су позивале на бојкот гласања. “Срби су били лишени могућности да гласају и били су заплашени” – истиче премијер Дачић.[3] Чини се да је влада Србије и даље уверена да се проблеми на северу могу решити само у троуглу Београд – Приштина – Брисел, а да се сами Срби са севера не укључују у дијалог.[4]
Оба манифестована фактора – пораст незадовољства у редовима косовско-албанског блока и јачање степена напетости у српском блоку – носе са собом значајно начело дестабилизације. И можда је то најзначајнији закључак из произашлих избора: Косово је на ивици нових потреса.
Петар ИСКЕНДЕРОВ / Фонд Стратешке Културе