„Косовизација” Тимочке Крајине
Власт која није спремна да се бори за територијалну целовитост и сувереност државе Србије на Косову и Метохији и која применом тзв. бриселских споразума и позивом на Јахјагине изборе своје грађане изручује геноцидној сепаратистичкој албанској псеудодржавној творевини, трајни је и сигурни извор дестабилизације државне власти и на другим подручјима Републике Србије. Прецизније, даљи опстанак на власти једне колонијалне, корумпиране и неспособне интересне групе, која је сваки државни разлог у потпуности подредила остварењу личних и групних интереса, у комбинацији са спољним притисцима на путу ка евроатлантском државном и народносном преуређењу и поробљавању Балкана, еуфемистички названом „проширење ЕУ”–довешће у питање опстанак Србијине државности и у територијалним оквирима из 1878. године.Наиме, убрзани процеси насилне и споља дириговане румунизације Тимочке Крајине, који се последњих година, а посебно у 2013. години, одвијају далеко од очију српске јавности, показују да теза по којој ће се Република Србија,уколико одустане од борбе за очување државности на КиМ,даље парати по свим шавовима, почива на сасвим реалним проценама, а не на фикцијама некаквих теорија завера.
Румунски званичници су врло брзо схватили да им као верним евроатлантским послушницима,у геополитички значајном транзитном Црноморском и Дунавском региону, Србијин безалтернативни евроунијатски пут омогућава да реализују великорумунске националне и терторијалне аспирације ка подручју Тимочке Крајине. Истовремено, игра на великорумунску националну карту једини је адут у рукама свих румунских политичара, почев од председника Т. Басескуа, који могу да понуде својим обесправљеним и опљачканим бирачима. С тога су једну државно и национално неодговорну власт, оличену у некадашњем председнику Б. Тадићу, румунски представници условили да потпише међудржавни Протокол о националним мањинама, да би заузврат ССП између Србије и ЕУ добио дуго задржавану подршку у горњем дому румунског парламента.1)Кључни део овог Протокола односи се на пристанак Србије, како је у једној изјави из марта ове године подвукао амбасадор Румуније у Србији, Даниел Бану,да у оквиру права на слободу културног идентитета не спречава идентификацију влашког становништва у Источној Србији са Румунима.2)
Да уцена са вештачки створеним румунским питањем у Источној Србији није спорадична провокација, већ стратешки план у политици Букурешта према западном суседу, показала је августовска изјава Т. Басескуа да ће „током приступних преговора ЕУ и Србије бити узет у обзир споразум (Протокол) мешовите комисије од 1. марта (2012) у Бриселу, којим се предвиђа шта Србија треба да учини за румунску мањину у Тимочкој Крајини”. При том се румунски кандидат за генералног секретара НАТО-а, поставио у улогу западноевропских тутора Србијиних властодржаца, одржавши им у њиховом заповедном стилу „лекцију”из демократије и мањинских права. По Басескуу Србија „треба да прави још много корака да би постала демократска држава”, пошто „не признаје националне мањине”. Све се одиграло на Летњем универзитету у граду Изворул Мурешулуи, пред ползницима из редова румунске мањине који живе ван матице. Истовремено, арогантност једног малог НАТО поузданика из Букурешта, која је плод положаја који далеко превазилази личне капацитете, натерала је Басескуа да отворено покаже да у његовим „демократским лекцијама”нема ничег правног и принципијелног, већ да се ради о голој манипулацији са позиција великорумунске политике. Наиме, право које резервише за Румунију да упозорава Србију како крши мањинска права читавих 2073 Румуна у Борском и Зајечарском округу (Попис од 2011. год.), Басеску у истом говру ускраћује Мађарској у односу на преко 1 500 000 припадника мађарске мањине у Ердељу (Трансилванији). Оправдање за двоструке аршине румунске мањинске политике налази се у домену утилитаристичке евроатлантистичке идеологије, јер је, по Басескуу, борба за мађарску аутономију у Ердељу неприхватљива зато што је она историјски повезана са некаквом „Стаљиновом директивом”; закључујући по силогизму, борба за права непостојеће румунске заједнице у Тимочкој Крајини је, насупрот мађарске аутономије у Румунији, итекако пожељна евроатлантска вредност.3)
Садашње демографско стање у Тимочкој Крајини, на први поглед, не даје аргументе незадовољној румунској страни да на основу Оквирне конвенције за заштиту националних мањина покрене европске институционалне механизме притиска према Србији. Наиме, ова Конвенција Савета Европе, коју је ратификовала СРЈ, обавезује државе потписнице да обезбеди двојезичност у администрацији и школству само „у областима насељеним припадницима националних мањина традиционално или у знатном броју” (чл. 10. ст. 2 и чл. 14. ст. 2.), што ни по једном од два наведена критеријума када је у питању румунска национална мањина не важи за Тимочку Крајину, односно територију Борског и Зајечарског управног округа.4) Међутим, румунска званична политика већ годинама покушава да кроз насилну медијско-пропагандну и политичку румунизацију локалног влашког становништва на терену Тимочке Крајине обезбеди упориште за интернационализацију непостојећег румунског питања у Источној Србији.
У наведеном говору председник Румуније је истакао како су Власи и Румуни један народ, а да је двојство у називима дошло као последица наводне српске двесто годишње асимилације Румуна, која се одвијала и у социјалистичкој Југославији. Судећи по овоме, Басеску и у Брозу види експонента великосрпске хегемоније. У овом случају се не ради о личном ставу једног румунског званичника, јер поистовећивање становништва Србије које говори влашки (по попису од 2011. 43 095 или 0, 60% од укупног броја становника Р. Србије) са Румунима има упориште у изменама румунског закона који регулише материју подршке тзв. прекограничним Румунима, а који је у априлу ове године добио скоро једногласну подршку у комисијама румунског парламента.5)Према предложеним изменама закона румунска држава ће по први пут Румунима сматрати и оне особе које се „идентификују лингвистички или културолошки” са румунском културом, а „без обзира на назив који се користи за њих (армани, армањи, аромани, басарабени, буковиени, куцовласи, дачо-романи, фаршероти, хертени, истро-романи, латини дунарени, македо-романи, марамурешени, мегленити, меглено-романи, молдовени, ррамани, румани, валахи, влахи, власи, волохи, македо-армањи)”.
У складу са овим амбасадор Румуније у Србији је био потпуно јасан, да „позиција румунске стране, као што је и сагледано у тексту протокола (међудржавни Протокол од 1. мата 2012), јесте да је неприхватљива вештачка подела на Влахе и Румуне, која се практикује у Србији”.6) Званична Румунија игнорише резултате пописа становништва, који по речима самог Бануа, бележе знатан пад броја припадника румунске мањине, јер „Румунија жели да сви грађани Републике Србије који себе сматрају Румунима, независно од регије у којој живе и термина који користе у изјашњавању, уживају право на образовање, богослужење на матерњем језику, приступ медијима на матерњем језику, као и да имају своје представнике на локалном и републичком нивоу”. Румунски амбасадор не оставља ни најмање сумње да ће Румунија користити процес Србијиног учлањивања у ЕУ као средство за насилну румунизацију Тимочке Крајине, јер су наведена „права прописана у ЕУ, као основна права (на нивоу ЕУ познатија као политички критеријуми из Копенхагена) која важе за све земље кандидате за улазак у ЕУ”. Потврда да ће Румунија током Србијиних приступних преговора инсистирати на поистовећивању влашког становништва са Румунима и да ће вршити притиске на Србију да им омогући право на образовање, администрацију и богослужење на румунском језику, стигла је у уторак, 29. октобра, када је на ту тему са министром Мркићем разговарао његов румунски колега Корлецан. Румунски министар је упозорио да Србија избегава да испуни већину обавеза преузетих Протоколом од 1. марта 2013. године, на шта је, страхујући од Еуропске арбитраже, министар Мркић одговорио да „нема разлога да Румуни који живе у Србији представљају проблем и не треба нам Брисел да реши ове проблеме”. Проглашавајући становништво влашког говора Румунима, И. Мркић их без притиска из Брисела изручује Букурешту.7)
Амбасадор Румуније у Србији, Д. Бану, у наведеној изјави истиче како „термин Влах не припада само Румунима-Власима из Србије, односно Тимочке Крајине, него свим Румунима на Балкану све до Црног мора”. Ради се о покушају великорумунског етноинжињеринга над народносним бићем старих европских народа, пре свега словенских, како би се из њега насилно издвојили већ одавно претопљени древни балкански романски елементи, који са савременом румунском нацијом имају везе колико и савремени Срби, као индоевропски народ, са Индусима. Румунски законодавац је наведеном изменом закона о прекограничним Румунима само оживео стари Мусолинијев план о формирању од малобројних и шароликих језичких, културолошких или етничких романских балканских индивидуалитета потковице која би се протезала од Италије, преко Албаније, Грчке, Македоније, Источне Србије и Западне Бугарске, до Румуније. Ма како историјски гледано био фантастичан и научно неодржив, овај расни румунско-романски етноинжињеринг одговара елити глобалне псеудоимперије, јер се одвија на терену резервисаном за изградњу кордона малих НАТО сателита, од Балтика до Средоземља, а у функцији изолације Русију. Прецизније, великорумунско буђење преживелих балканских историјских индивидуалитета погодно је за дестабилизацију историјских или потенцијалних балканских савезника Русије, пре свега Србије, Грчке и Бугарске, те угрожавање будућности великих енергетских пројеката, какав је Јужни ток.
Да је активност прорумунских организација у Источној Србији укључених у Заједницу Влаха Србије, међу којима су најактивније Влашка демократска странка, као и наводне НВО AiadnaeFilum и Друштво за очување језика, културе и религије – Румуна/Влаха у долини Мораве, део великорумунског пројекта асимилације и аншлуса словенских, пре свега српских и руских историјских територија, показује активност информативне агенције Тимок Пресс. Ова новинска агенција, која има и своју видео продукцију, ради уз пуну подршку владе у Букурешту, а преноси не само вести из Србије, већ и из свих оних земаља према којима Букурешт испољава своје територијалне претензије. Тако се као колумниста Тимок Пресс појављује и извесни Тудор Кожокару из Кишињева са ставом да „Румун десно од Тисе, други из Тимочке крајине или други лево од Нистра са етничког и становишта идентитета, имају једнако право да им се призна румунско држављанство, баш као и онима из Републике Молдавије, из Черњевца или Балтика”.8)
Тријувират Вучић-Дачић-Николић је у током досадашње владавине широкогрудо изашао у сусрет свим захтевима румунских званичника и њихових експозитура у Србији, којима се започело са свеобухватним процесом насилне румунизације српске источне Крајине. Локална телевизија у Бору је од марта 2013. започела са емитовањем информативног програма на румунском језику. У исто време покренут је пилот пројекат увођења румунског језика са елементима румунске културе у основне и средње школе у Зајечарском и Борском округу, који је од септембра школске 2013/14. године трансформисан у сталну изборну наставу из овог предмета. И поред, тога што се румунски језик уводи у делу Србије у коме Румуни не представљају аутохтону мањину, нити својим бројем од 2073 особа могу да захтевају посебан правни статус, прорумунуска филијала – Друштво за културу Влаха-Румуна Србије Aiadnae Filum, незадовољна досадашњим учинком у процесу румунизације Источне Србије обратила се у септембру ове године Министрарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и Заштитнику грађана, тражећи истовремено помоћ од румунског Министра за прекограничне Румуне и државног секретара за европске послове МИП Румуније.У допису се тражи од Србијиног Министарства просвете да омогући да се анкета за наставу румунског језика спроведе и у школама Браничевског и Поморавског округа, где Румуна по попису има тек неколико стотина. У циљу обезбеђења почетне основе за румунизацију Источне Србије од државних органа Србије ултимативно се захтева да становништво које говори влашки третира искључиво као Румуне.9) Уз то, од државе Србије се захтева да својим активним ангажманом у просветној и медијској сфери афирмише став о идентичности влашког становништва и румунског народа. Својеврсно средство за румунизацију Тимочке Крајине је и конзулат Републике Румуније отворен у Зајечару, а надележан за целокупно подручје Источне и Југоисточне Србије, од Кладова до Врања.10) Отварањем конзулата румунска држава потенцијалној интересној групи приближава могућност коришћења бројних погодности (стипендије, бесплатно школовање на румунским универзитетима и сл) које могу да уживају сви они становници Тимочке Крајине који се буду изјаснили као Румуни.
Влада Србије би могла, да не болује од лично мотивисаног еурофанатизма и већ пословичне нестручности напредњачко-социјалистичких кадрова, да на основу међународног права блокира било какав захтев за увођење румунског језика у школство, администрацију и медије у Источној Србији, јер се полазећи од резултата последњег пописа становништва овим мерама насилно мења национална структура у овом делу Србије. Уместо тога, Влада се упустила у опасну игру, са непредвидљивим последицама, дајући подршку Националном Савету Влаха кога чине они представници влашке мањине који се вербално боре за аутохтоност Влаха, као националне заједнице која је етнички, историјски и лингвистички различита од румунског народа. Уз подршку државе Србије овај Савет је завршио посао на изради писма и стандардизацији влашког говора, а током септембра се отпочело са оспособљавањем просветног кадра за наставу на предмету Влашки говор са елементима националне културе.11) Помажући националну афирмацију Влаха и њиховог говора садашња власт наставља да иде политички клизавим и национално штетним путем којим су после 2002. године кренуле револуционарне петооктобарске власти признајући влашком становништву, уместо дотадашњег статуса етничке групе, статус националне мањине.
При доношења ове, као и каснијих одлука, није консултована демографска, лингвистичка и историјска наука. Био би довољан само увид у резултате најозбиљнијег теренског истраживања подручја Неготинске Крајине и Кључа које је између два рата урадио Цвијићев ђак Коста Јовановић, па да се види да је процес румунског насељавања и асимилације староседелачког српског становништва Источне Србије отпочео тек са Аустријском окупацијом Србије од 1718-1739. године.12) Тада је управа над овим крајевима уместо администрацији у Београду уступљена администрацији у Темишвару. У црквеном погледу Крајина и Кључ су у периоду аустријске окупације предати Себешкој епархији, због чега су на парохије у Источној Србији масовно упућивани свештеници којима је матерњи језик био румунски, што је по истраживању Јовановића био значајан фактор у формирању влашког говора код месног становништва у Крајини и Кључу. К. Јовановић наводи читав низ случаја и доцнијег порумуњивања појединих родова и читавих села. Педантни научник је статистички сумирао истраживачке резултате са терена по којима румунски досељеници (Царани и Унгурјани), заједно са порумуњени Србима, чине тек 40,11% од укупног броја становника Неготинске Крајине и Кључа, али је утицај ове миграционе струје у самој Неготинској Крајини знатно мањи, него у малој области Кључа (данашња општина Кладово), где она доминира. Отуда олак приступ у афирмацији влашког говорног становништва Источне Србије као аутохтоне етничке заједнице, који садашња власт предузима парама свих Србијиних пореских обвезника, може лако да у будућности призведе ефекат румунизације најисточније српске Крајине. У овом случају треба само подсетити како је започео процес вештачке политичке изградње тзв. бошњачке нације. Наиме, са увођењем 1971. године пописне категорије Муслиман у смислу народности ова група је у односу на попис из 1961. године са петог избила на треће место у националној структури југословенске државе.13) Касније је вештачки формирана нација, односно њена псеудоелита, тежила да добије је државу. Ове законитости се треба чувати у случају афирмације тзв. влашке мањине.
Просец румунизације, следствено и „косовизације” Тимочке Крајине посебно добија на озбиљности ако се има у виду чињеница да га румунска држава спроводи у координацији са Румунском црквом. Наиме, на подручју јединих канонски утемељених епархија – Епархије тимочке и Епархије браничевске СПЦ, Румунска црква је противно правилима Православне Цркве основала Протопрезвитерат Приобалне Дакије са седиштем у Неготину. На челу овог Протопрезвитерат налази се административни викар тимочки и протојереј Приобалне Дакије, некадашњи чтец Епархије тимочке СПЦ – Бојан Александровић. Историјски територија провинције Приобална Дакија (DaciaRipensis)одговара отприлике подручју које данас покрива румунски конзулат у Зајечару, уз суседне области у Бугурској на доњем току Дунава. Без икаквих реакција тамошњих српских епископа, Румунска црква спроводи агресивну мисију, подижући храмове почев од села Малајнице у општини Неготин, до села Исакова (парохија се назива Valea Moravei) у општини Ћуприја и села Бобова у општини Свилајнац.14)
Да политичка подршка евроатлантских структура оваквом процесу атомизације српског народа и државе неће изостати, показује јунски извештај стручног комитета упућен Савету министара ЕУ и Савету Европе о поштовању од стране Србије европске Повеље о регионалним и мањинским језицима. У овом извештају, који ће се свакако користити као једно од средстава уцене Србије на њеном Еуропском путу, од Србије се тражи да омогући афирмацију, посебно у оквиру садашњег састава Националног Савета Влаха, и оним организацијама које заступају став да је влашки говор само једна од варијанти румунског језика. Имплицитно овај тзв. експертски, а заправо прворазредни политички извештај, у погледу лингвистичке оцене влашког говора стоји на становишту румунске владе.15) Гарантија да ће се на вештачки створеном румунском питању, а под влашћу једне колонијалне управе у Београду, утабаним и добро испланираним путем одвијати процес „косовизације” Тимочке Крајине је и умешаност норвешког дипломате Кнута Волебека у својству високог комесара ОЕБС-а за мањинска питања.16) Испит из дипломатске „непристрасности” према Србима Волебек је положио 15. јануара 1999. године када је на конференцији за штампу потврдио тзв. налазе Вилијема Вокера из Рачка.
Само чврста и упорна одбрана уставног поретка Републике Србије на Косову и Метохији, уз истовремено напуштање погибељног Еуропског пута, може да гарантује Србима Тимочке Крајине да се једног дана неће пробудити као мањина у сопстевеној или туђој држави.
Зоран Чворовић / Фонд Стратешке Културе
________________________________________________________
1) http://www.pecat.co.rs/2012/05/otkrivena-cena-eu-kandidature/
2) file:///C:/Users/Ssss/Desktop/Intervju%20Danjel%20Banu%20Mart%202013.htm
3) http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Basesku-Srbija-jos-daleko-od-demokratije.lt.html
4) Закон о потврђивању Оквирне конвенције за заштиту националних мањина, Сл. лист СРЈ, бр. 6/98
5) http://www.zajednicavlahasrbije.com/izmenazakonaoprekogranicnimrumunima.html
6) http://www.zajednicavlahasrbije.com/izmenazakonaoprekogranicnimrumunima.html
10) http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:364751-Otvaranje-rumunskog-konzulata-sokiralo-Zajecarce
11) http://www.nacionalnisavetvlaha.rs/
12) К. Јовановић, Неготинска Крајина и Кључ, Српски етнографски зборник, књ. LV, Насеља и порекло становништва, књ. 29, СКА, Београд, 1940, стр. 1-388;
13) П. Симић, Светац и магле, Тито и његово време у новим документима Москве и Београда, Београд, 2005, стр. 298-299;
14) http://www.daciaortodoxa.ro/
15) http://www.coe.int/t/dg4/education/minlang/Report/EvaluationReports/SerbiaECRML2_en.pdf
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
