МИЛАН ДАМЈАНАЦ: КОСОВСКА СРАМОТА СРПСКЕ ВЛАСТИ

Сад би држава да хапси „српске екстремисте“ који бране поредак сопствене државе и смести их у затвор, а да награди оне који поштују законе туђе државе

Бесрамна кампања спиновања српских медија у најбољој традицији чувене медијске „победе“ над НАТО пактом прешла је сваку меру. Ова невероватна количина лажи и гнусних етикетирања, позивања на грађански рат и злоупотребе власти одавно није виђена. У дану када је бојкот локалних избора сепаратистичке творевине на Косову успео, и у тренутку када је постало јасно да ће српска власт претрпети крупан политички пораз, који неће моћи да оправда пред бирачким телом сем да пребаци одговорност на Србе са Космета, догађа се нешто невероватно.

Не само што српски медији настављају да спинују, већ се појављују неиндетификована лица која ломе гласачке кутије, за шта је, наравно окривљен српски живаљ и „српски екстремисти“ (?!?) иако су они који су изборе бојкотовали сатима унапред упозоравали да ће Београд покушати да ломљењем гласачких кутија окриви њих за тај чин и да тражи поништење и, након тога, понављање избора. Да ствар буде парадоксалнија, Србија тражи, пазите сад, Србија моли Међународну заједницу да јој се дозволи да „упадне“ на Космет и среди ситуацију у року од 45 минута! Срам вас било, сви који у овоме учествујете. Не ради се овде о томе да ли је бојкот био добра или лоша опција, већ о томе да немате ни стида ни морала. Држава није „упала“ на Косово када су 2004. Срби масовно убијани и протеривани, а цркве, школе и куће рушене и спаљиване. Тада сте говорили да држава не може и неће, а сада би држава да се обрачуна са Србима за 45. минута, ни више ни мање.

БЕДНИ МЕДИЈИ Сада би држава да похвата те „српске екстремисте“ који бране Устав и поредак сопствене државе и смести их у затвор, а да награди оне који поштују Устав и законе туђе државе. Сада би држава експресно да реши српско питање на Космету, и да покаже силу, пошто њу може и да покаже само над својим народом. Браво за државу, браво за медије који овако осионо и бахато лажу и деле квалификације, који праве од свих нас који не мисле као они „издајнике“ и „Тачијеве Србе“. Питам се само где ли је та угледна господа научила такав речник. Сада су мало променили позиције, па су наједном издајници они „други“. Наравно, медији су, као и увек, услужни и корисни курири свакој власти, те они и предњаче у овим обрачунима.

И тако смо дошли до последњег ексера на ковчегу српске будућности. Након овог фантазмагоричног испирања мозга, издајници су постали патриоте, јер они дубоко схватају потребе свог народа и виде оно што он не види, патриоте су постали издајници јер не размишљајући хоће да уведу народ у нова страдања, а слобода је метафора за маслац на парчету хлеба, и то интегралном, пошто ваља неговати здрав живот.

Најважније од свега је што је Србија спремна да силом, пазите, силом, интервенише и смири српски народ на Косову. Тиме смо дошли до последњег великог успеха српских реформатора. Након што су издајници постали патриоте, патриоте издајници, слобода ропство, а ручак парче пице у пекари, народ је постао сметња својој власти. Тако је свака власт по правилу патриотска и далековида, а народ издајнички настројен и кратковид. Власт је паметна и промућурна а народ глуп и покварен. Сан наших политичара на власти би се остварио када би они на изборима бирали народ, а не народ њих. Ваљало би променити народ да боље осликава своју власт. Овај је народ послушан, али недовољно паметан. Поготову онај део народа на северу Космета. Све се некако чини да би нашима било паметније да са Тачијем и докторима из клинике Медикус организују локалне изборе за изгласавање новог народа. А овај стари ће наравно, силом уклонити Србија, и то за 45. минута, то њој бар није тешко, само јој је потребна дозвола страних сила. Кога уопште занимају људска права Срба са Космета, кога занима право људи да бојкотују изборе, демократија и те превазиђене вредности!

Кога занимају порушени споменици, стрељани, осакаћени и убијени. Гласај Србине! Гласај! Изађи да гласаш кажу, за себе и бољу будућност. Већ видим како 1942. Срби одушевљено излазе на изборе у НДХ у организацији Милета Будака и Србе из Београда који им то саветују. А, ако шта крене по злу, Београд се нуди да Будаку помогне и силом реши српски проблем. Фантазија. Одушевљено кличем српским ослободиоцима, овој политичкој сили далековидих комесара који одлично виде то што народ не види, који су омиљени партнери својих комшија, како садашњих тако и будућих, и који на стварању нових комшија истрајно раде. Иначе, све ово је добар показатељ шта се деси са језиком, а самим тим и истином када је о нај који има моћ користи. Када влада уради оно што би се оквалификовало као „издаја“, тада сви они који то нису учинили добијају ту етикету. Ето колико језик служи моћи и колико зависи од ових односа. Крајња жртва је наравно, истина, а несрећни Срби са Космета су управо они који ће бити окривљени за све што ће им се даље догодити.

ПОГЛЕДАЈТЕ СЕ У ОГЛЕДАЛО То некако говори доста о нашој ближој историји, а чини се и о ближој будућности: утеха за све лоше што се Србима догоди је та да ће сами себе за то оптужити. А ништа лепше него идеја да сте за све лоше у животу сами криви и да нисте ни за шта добро у стању, пошто сами себи не дозвољавате. Игра „перманентног кривца“ у којој се увек онај који доноси одлуке на штету државе и народа ритуално чисти пред самим собом њему доноси чисту савест а његовом народу бригу. И ето доказа да већ годинама живимо у држави и друштву у којем је све постављено на главу. Власт није ту због народа, већ народ због власти. Стога, народ је представљен као домородачко племе које наши реформатори имају право да батинама и испирањем мозга приведу „познанију права“. У томе им помажу „бледолики“ који им за ту услугу плаћају грамом барута и лепим огледалцима.

И тако нас наши „просвећени“ црвенокожци годинама просветитељски подучавају како нема правде, већ само силе, како нема права, већ само кривде, како историја и преци нису важни, како нам територија не треба, како се патриотизам „не сипа у трактор“ (али се ЕУ сипа), како морамо мислити на своју децу и своју будућност. А за све то време, Србија је све мања и мања, људи све гладнији и гладнији, и тај трактор је украден, будућност потпуно неизвесна, а деце нема ни од корова. Чак и оно младих што имамо безглаво беже у иностранство. То је та Србија, та далековидо пројектована утопија у којој неће остати више од милион Срба у Србији, у којој ће бити мањина у сопственој земљи, јести храну из контејнера, а државне границе се простирати од Батајнице до Земуна. А сад, ви, браћо српски новинари, и даље лепите етикете онима који се боре за своју отаџбину и своју децу да су „Тачијеви Срби“ и „екстремисти“. А онда погледајте себе у огледало и запитајте се – шта ви имате од тога? Шта ми имамо од тога? Коме ћу оставити своју децу, у каквој земљи ће ми расти?

Пошто ће, уколико се овако настави, бити – ко воли нек изволи. Ко не воли – нека иде тамо где има будућности. Ствари су врло просте – или се бориш за себе или ћутиш, трпиш и нестајеш. Нема трећег. Уосталом, питајте Индијанце.

Милан Дамјанац /Нови Стандард