Избори цементирају косовску независност

„На позив владе Рајха посетила је, пре кратког времена, једна делегација српских новинара, први пут после рата, Немачку. Сврха је била да се представници српске јавности на лицу места увере о приликама у којима живе српски радници у Немачкој. Том приликом, међутим, српски новинари могли су да виде још једну ствар: да је немачки фронт непоколебљиво чврст не само споља него и изнутра, да је у Немачкој свако на свом месту и на својој дужности. Да тамо удружени немачки народ крајњим залагањем спроводи нове идеје које треба да значе обезбеђење и спас Нове Европе и њених народа.

Утисак који је овај пут направио на наше новинаре не може бити бољи… И још једно обавештење донели су српски новинари из Немачке: да српски народ у Немачкој важи као одличан радник, један од најбољих међу многобројним страним радницима који тамо раде. Он је марљив, вредан и солидан. Директори фабрика, надзорници логора и други који са њима долазе у додир пуни су хвале о особинама српског радника, који се убраја међу најбоље…“. Овако је, у опширној фото-репортажи с лица места, за Ускрс 1943, извештавао београдски удворички лист „Коло“. А ако нисте разумели, ти „српски радници“ нису били „гастарбајтери“, у данашњем смислу речи, већ ратни заробљеници и други логораши…

Шта покушавам да речем? Није први пут да један режим у Србији и припадајући му агитпроп (користећи, изгледа, и свежа искуства председника Хондураса који је, пре шест година наредио свим електронским медијима да два сата дневно врше пропаганду владе) – извршава све што му задаје и налаже „Нова Европа“.

Елем, ухватило се ово данашње наше, изазову доба недорасло, владајуће српство у врзино коло, у живи песак „преговора“, на „нонпејпр платформи“, као сом на бућку, па безглаво пристаје на сваки диктат, све зарад што експреснијег уфура у најновију „Нову Европу“. Ствар је, уочи надирућег 3. новембра, јасна да јаснија не може да буде.

Да наш владајући тријумвират уистину жели цело Косово и Метохију у Србији, на шта га Устав обавезује, он би, од оваквих избора бежао као ђаво од крста, јер баш они коначно цементирају косовску независност.

Ако београдска власт намерава да, наводно уз миг Берлина и Вашингтона, од заједнице (српских) општина на грани, створи заметак будућег српског ентитета, будимо сурово искрени према себи: пројекат је унапред осуђен на пропаст.

Ако су, пак, ови из официјелног Београда што прекрајају изборну вољу грађана са избора у мају прошле године, желели да окрену (српски) север против југа и југ против севера, једино су у томе и успели!. Северним Космећанима – не Тачи, већ матична држава Србија – овим чином отима њихову самобитност, све у име лажне солидарности са јужним енклавама које, заузврат, не добијају ништа више од онога што сада имају, јер је из тих крајева Србија, чак и у симболичком смислу, безглаво побегла још после кумановске капитулације, јуна 1999.

Ономад, током Другог светског рата, образ Србије од крвавих недела „Нове Европе“ по Фиреровој визији, спасавали су, нешто Равногорски, а много више партизански покрет. Данас сличних месија ни на видику. Осим, осим – искрено Вам хвала, господине Ердоган, што сте нам Вашом поруком из царског Призрена („Турска је Косово и Косово је Турска“), отворили очи у погледу пута којим нас води „Први бриселски споразум“!

Цвијетин Миливојевић / Данас