Од предизборне тишине до постизборног мука

Постоји једна гадна клетва коју приписују Кинезима, а гласи: „Дабогда живео у историјским временима“! Можемо бити сигурни да онај ко нас је том клетвом клео, није дангубио. Наша генерација заиста живи историјска времена.

Предстојећи 3. новембар је сигурно један историјски дан. Дакле, врхунац клетве. Дан након кога ништа неће бити исто. Дан када ће се одржати сигурно најчуднији избори у нашој историји. Избори које је расписала једна самозвана, међународно непризната “држава“, а које признаје и, штавише, подржава и катализује државни врх једне старе и међународно признате државе, на чијој се територији та творевина и самопрокламовала.

Штавише, тај државни врх је у погон ставио све ресурсе: људске, материјалне, а нарочито медијске. Невиђена се галама диже са српских медија како изласком на локалне изборе 3. новембра, које је расписала администрација тзв. Републике Косова, Срби безмало улазе у рај. Ни секунда другачијег мишљења се преко медија не сме емитовати, иако је то мишљење доминантно међу српским народом на Косову. Било би доминантно и у остатку Србије, када она не би била заслепљена „Фармама“, „Великом браћом“, „Гранд парадама“, „Сулејманима“…

Агитација којом власт у Србији гура српски народ са Косова и Метохије из Србије у административни систем тзв. Републике Косова је тако громогласна да је само краткотрајно  може надјачати помпа око неког половног авиона који је слетео на Сурчин, а што се тако помпезно обележава као да се ради о слетању неког НЛО пуног инвеститора са Сиријуса.

Чак ни изјава премијера најмоћније државе на Балкану да је Косово Турска не може обесхрабрити агитаторе, и не може их дозвати памети да су се опасно заиграли ватром, а не може им ни утишати громогласну агитацију.

Ово је већ не знам који по реду текст посвећен овој теми над темама, објављен на овом месту у последње време. Ако ми је ичега жао, то је што смо унапред најављивали догађаје који следе, поступке једних, других и трећих, методе које ће се примењивати, и што смо били у праву… Ех, каква би срећа била да смо негде оманули. Али нажалост нисмо!

Почело се са политичким агитовањем, све фино и по реду. Вулин се разлетео Косовом као Реља Крилати, подижући оптимизам тамошњих Срба да од њих зависи европска будућност Србије, када ће и њима бити боље само ако изађу на косовске изборе. Тачно је да ти избори смрдуцкају на превару, али то је само привремено.

Ко је год на Косову или у Метохији рођен, веома рано се сусретне са опасностима, и веома рано схвати на каквом страшном месту постоји, да га како год дриловани били „београдски кадрови“ не могу лако преварити.

Стога је то бланко поверење према Београду, које српски народ по природи има, и ономе што из Београда долази врло брзо и лако потрошено, управо од стране неколицине агитатора које све до једног оличава Александар Вулин и његова патетика. Потцењена је вековна косовска мука која је истанчала нагон за опстанком. Стога се прибегло и другим средствима.

Медијски се оковао простор око косовских „избора“. Зашто „избора“? Зато што ту опште нема избора у демократском смислу. Наметнут је својеврстан референдум о томе да ли ће Срби, пре свега са севера Косова на коме Тачи или сутра Харадинај немају приступа и утицаја, својом руком и оловком на том референдуму одлучити да ли ће се њима предати или ће остати верни својој држави, а пре свега поштујући њен Устав.

Сви локални медији су по диктату из Београда и Приштине (одакле су махом финансирани) пренебрегли чињеницу да се ради о изборима за органе тзв. Републике Косова и фокусирали су се на то да ће Срби изласком нешто капитално добити, а да будем искрен, нисам до сада схватио шта.  Нажалост, у то се упетљала и централа СПЦ и њени „извођачи радова“ на терену. Дакле, ни речи о ономе кључном. Те изборе организује и расписује централна изборна комисија К о с о в а! Нема ту ни „С“ од Србије.

Тај притисак на Србе да „изађу на изборе“ (јер није важно за кога ће гласати, већ је важно да се само појаве на гласачким местима) се појачавао из дана у дан. Смењивана су демократски изабрана локална руководства, наравно након вишеструких уцена и претњи. И није вредело. Та руководства нису хтела да позивају свој народ у пропаст. „Излазак на изборе“ је постао кључна реч за издају. Та кључна реч у ствари значи преношење одговорности за велеиздају са шачице људи из Београда на читав народ, а частан човек на такво нешто нерадо позива народ.

Општи је утисак да је притисак из Београда додатно ујединио народ против „изласка на изборе“. Свакодневно су се одржавале трибине на којима је учествовао не мали број угледних политичара, научника, новинара из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Русије. Неке од тих трибина су одржаване под ведрим небом, као у Лепосавићу, на пример, где су привремене власти забраниле одржавање трибине, па је било мало и гротескно гледати академике у 8. деценији живота како по октобарској киши храбре народ да се одупре притисцима.

Кулминација притисака се управо ових дана одвија смењивањем директора јавних предузећа и школа по северу Косова и позивима (читај претњама) да се мора „изаћи на изборе“. Људима се директно прети да ће неизласком на „изборе“ остати без посла. Као да ће се након избора Србија нешто питати, па ће овима који изађу неко из Србије гарантовати посао.

Још један значајан отпор на притиске десио се централним митингом у Косовској Митровици, на тргу Шумадија, где су између осталих говорили истакнути чланови СНС, професор Коста Гаљак (потпредседник Скупштине АП Косова и Метохије) и Богдан Шпадијер (председник општинског одбора СНС). Код њих је образ надвладао партијску дисциплину, због чега су по хитном поступку искључени из СНС, под образложењем да су иступили са ставовима „супротним од оних које чине страначку политику“.

Са друге стране, један други СНС-овац Крстимир Пантић је пре неки дан љутито запретио да ће позвати народ на бојкот, ако се са гласачких листића не уклони шиптарски грб. Нити је грб уклоњен, нити је Пантић позвао на бојкот, а није искључен из партије.

Ако ништа друго, сад барем знамо шта је политика СНС.

Док ово читамо, на Косову је на снази предизборна тишина. Не баш права. Више к`о бајаги, јер усред те тишине у опроштајну посету Косову треба да дође ППВ, што Шиптари не би толерисали ако би их то нешто жуљало. Толико их барем познајем.

Након те тишине, одиграће се у недељу тзв. избори, на којима ће Срби изаћи и поред свих претњи отпуштањима с посла и слично, у неком симболичном проценту. Какав год проценат био, неко ће засести у локалне фотеље власти. Тај неко ће бити окружен мучним бојкотом својих суграђана.

Тај неко ће потражити савет, подршку или честитку оних који су га из Београда гурали и подржавали, како би оправдао њихову издају. Тражиће, на пример, друга Вулина, а са друге стране чуће оно мучно: ту-тууу. Имаће друг Вулин тада преча посла око европских интеграција, а Срби ће тада имати нову адресу – Приштину. А дуго након тога, Београд ће се забављати пилатовским прањем руку.

Александар Ђикић / НСПМ