Држава Србија кажњава Србе, а сепаратистима опрашта све

Тешко је, чак и у условима медијског мрака и манипулације, сакрити све „конклудентне радње” које проистичу из чина потписивања Бриселског споразума

Још једном се показало да „оно што се грбо роди вр(иј)ме не исправи”. Мислим, наравно, на „Бриселски споразум”, до сада једини стварни и опипљиви учинак актуелне српске власти. Све остало је, поштено говорећи, или тек започето, или, више-мање, само пропагандна магла и медијски дим.

Видећемо тек шта ће бити са радним местима, буџетским дефицитом, инвестицијама, шеиком, економским мерама, антикорупцијском кампањом… Али,пролетошњи Бриселски споразум је она права трнова политичка „круна“ коју актуелни српски званичници нерадо стављају на главу и коју се труде да што је могуће ређе помињу у унутрашњим релацијама, али круна којом се и те како поносе и хвале у својим спољнополитичким контактима на Западу.

Необична је судбина тог споразума. Практично га у Србији нико није објавио, ни усвојио. Не може се наћи интегрално ни на сајту владе, скупштине, или Канцеларије за Косово и Метохију. А опет цела држава дише у складу са њим, њему се подређују важећи закони, због њега крше уставне одредбе и у име њега игноришу воља и вапаји десетина хиљада сународника са севера КиМ.

Демократија је, још једном, испала „колатерална штета”“ такозваног вишег интереса. Сада интереса „евроинтеграција”, баш као и „интереса удруженог рада” и „радничке класе”, својевремено. Основано слутећи да поглед на петнаест тачака Бриселског споразума, у којима све врви од институција, устава и закона Косова, а да о уставу и закону Републике Србије нема ни говора, неће баш одушевити народне масе, ма колико да су оне претходно већ скуване и анестезиране, власт је додатно притегла медијске дизгине, максимално се трудећи да забашури и што је могуће више сакрије не само све преузете обавезе и импликације овог споразума, него чак и сам документ. Али су зато медији били затрпани коментарима политичара и експерата који су се поводом тог полу(не)видљивог споразума углавном делили на оне који су сматрали да је то „супер” – и замерали претходним властима што су се око тога толико натезали и одуговлачили – и оне који су са зубоболним изразом лица саопштавали да је у питању „болно, али, неопходно решење, да би Србија могла да крене даље”.

Последњих петнаест месеци је поводом Косова из врха власти емитовано толико противречних порука да би то збунило и онај чувени компјутер из филма „Одисеја 2001”, а некмоли ионако конфузно српско бирачко тело. „Никада, ни директно, ни индиректно, нећемо признати независност Косова”, поручивао је, прошле јесени, са говорнице Уједињених нација новоизабрани председник Томислав Николић. „Нећемо прихватати парцијалне договоре који Србију, корак по корак, доводе пред свршен чин”. А пре тога, у кампањи, најављивао је да ће „преиспитати све (’Боркове’) споразуме које је склопила претходна влада”. А још раније: „Тако ми Бога, нећу се смирити док Косово не вратим у уставни поредак Србије”.

Дакле, са једне стране то, а са друге, опет, ужурбана, безглава капитулација по готово свим тачкама и елиминација последњих преосталих мрвица раније консензуално утврђене државне политике и колико-толико независне спољнополитичке стратегије. Према Косову, а и шире. Капитулација толико ефикасна да – не рачунајући мање замерке око неодржане геј параде – побира салве аплауза и похвала од армије европских званичника, укључујући ту чак и пословично нам несклоног Јелка Кацина. (На страну што мислим да би се, макар у Србији, свако морао забринути када га Јелко хвали.)

Али лако је забашурити један папир, макар то био онај којим се, фактички, суспендује устав и читав низ закона, а држава одриче суверенитета над делом своје територије. Лако је рећи: „Нисмо признали и никада нећемо признати једнострано проглашену независност”. Али тешко је, чак и у условима медијског мрака и манипулације, сакрити све „конклудентне радње” које из чина потписивања Бриселског споразума проистичу. А међу њима је најупадљивије укидање српских „паралелних институција” на северу КиМ (а, заправо, важећих, легалних и легитимних институција државе Србије, којих се она сада одриче) и њихова замена „заједницом српских општина” која би требало да проистекне из локалних избора који се на Косову одржавају следеће недеље.

И док је укидање институција прошло готово неосетно – српски судови су престали да примају предмете, демократски изабрани градоначелници су смењени и распуштене скупштине изабране по законима Србије – око избора се дигла прилична бука. Наиме, и поред мантре званичног Београда о „статусно неутралним изборима и листићима” (мантре у коју, узгред речено, не верује буквално нико) било је исувише очигледно да је реч о локалним изборима унутар „Републике Косово”, које је расписала њена председница Атифете Јахјага, на основу косовског устава и закона – као што, уосталом, и стоји у тексту Бриселског споразума.

Да закључим. Тешко да било ко може и сме било шта замерити Србима са севера КиМ ако, после свега, изађу на косовске изборе. Притисак је велики и готово неподношљив. Скоро сви су их напустили. Од странака за које су гласали, до лидера и институција којима су веровали и у које су се заклињали. Да и не говоримо о све огољенијим и све бруталнијим уценама да се „мора изаћи на изборе на које држава позива, ако се од државе очекује да вам исплаћује пензије и плате”.

Дакле, не може им се замерити ако изађу. Али утолико пре им се не би смело замерити ни уколико, својом слободном вољом, притиску одоле и изборе бојкотују. Штавише, сигуран сам да би тиме заслужили додатни респект чак и код оних којима би тај бојкот можда мало помрсио рачуне. Јер било би заиста исувише сурово и страшно, и више него „маћехински”, ако држава Србија крене да кажњава, не сепаратисте, већ оне који желе да и даље буду њени грађани и њена деца.

Ђорђе Вукадиновић / НСПМ