Писмо Владимира Димитријевића Сави Јањићу

Владимир Димитријевић

ОТВОРЕНО ПИСМО АРХИМАНДРИТУ САВИ ЈАЊИЋУ, СТАРЕШИНИ МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Уважени оче архимандрите,

Дуго сам се двоумио да ли да Вам напишем ово писмо. Оно што ме је у томе ометало свакако је наше дугогодишње познанство, па и духовна блискост, коју сам осећао према Вама (чинило ми се – и Ви према мени). Нисам знао да ли да пишем човеку кога више не могу да препознам, бар кад су јавни иступи у питању. Јер, као што се сећате, када је изашла Ваша књига о екуменизму, био сам тај који је написао, у часопису „Византијско огледало“, њен најобимнији приказ.

Касније смо заједно држали предавања и трибине – од оне о хришћанству и рокенролу у Ваљеву до оне о Светом Николају Жичком о екуменизму у Чачку. Био сам одушевљен Вашом „сајбер монк“ борбом преко Интернета за истину о Космету. Преносио сам, у својим књигама,  Ваше сјајне текстове – почев од анализе другорсбијанског „Апела групе интелектулаца“ 2002, преко огледа о „Великом расколу“ 1054. године, до критике на рачун шиптарског бискупа Марка Сопија, који је тврдио да су Срби на Космету подизали „политичке цркве“. Читао сам Ваше анализе стања на Северу Космета (објавиле сте чланак у „Православљу“ 2004. године),итд. Све у свему, били сте човек у чији сам став чврсто веровао, не надајући се да ћете га икада променити у овом правцу у коме сте то учинили. Ћутао сам, ћутао, све док, пре десетак дана, на сајту „Живе речи утехе“, не нађох Ваше правдање патријарховог позива Србима на Космету да изађу на шиптарске изборе, као и истоветног става владике Теодосија, који је патријарховом иступу претходио. Зато сам решио да се позабавим Вашом аргументацијом – ради Истине, која нам је свима на срцу, и ради читалаца, који су, по ко зна који пут, збуњени и саблажњени ставовима црквених званичника. Не очекујем  да ћете ми одговорити; ако то учините, бићу уверен да у Вама има, бар још мало, жеље за дијалогом, који нам је, у ове дане полома и слома, тако важан и насушан.

ПОСЛЕ ПАТРИЈАРХОВОГ ИСТУПА

После иступа патријарха Иринеја, на дан Покрова Пресвете Богородице, 1/14. октобра 2013. године у Пећкој патријаршији, када је Србе са Косова и Метохије позвао да изађу на шиптарске изборе почетком новембра, сајт „Факти“ поставио је питање неколицини српских јавних личности: “Зашто смо стигли дотле да и српски патријарх позове на шиптарске изборе?“

Новинарка Диана Милошевић је овако образложила  питање: “Патријарх Иринеј је из Пећке патријаршије позвао косовскометохијске Србе да изађу на шиптарске изборе 3. новембра. Потребу изласка објаснио је речима: да Албанци не дођу на челне функције у већински српским срединама.

Додуше, још је „са пола уста” изговорио:  мој прави став је – или сви или нико. Како сте схватили патријархов позив, поготово што на званичном сајту СПЦ није објављен? Зашто је тај позив изазвао недоумице и отпор и међу Србима КиМ, и унутар СПЦ, а обрадовао Томислава Николића, Александра Вучић, Ивицу Дачића, Брисел и Приштину? Ко ће од тог позива имати више вајде – српска ствар на КиМ или „Тачијева држава” и велика Албанија?“

Славко СТЕВАНОВИЋ, председник Привремене скупштине  АП Косово и Метохија, изјавио је тим поводом:„Срби са Косова и Метохије ће у наредна 24 часа упутити захтев Синоду СПЦ, али и наше мишљење поводом онога што је патријарх Иринеј изговорио у Пећкој Патријаршији. Од Синода ћемо тражити да се изјасни да ли је оно што је патријарх рекао и став Синода, али и да кажу – да ли су медији добро пренели оно што је рекао Иринеј. Упутићемо им мишљење да СПЦ треба да буде уз свој народ – који је на референдуму са 99,97 одсто рекао да неће да живи у шиптарској држави.Патријарху Иринеју ћемо послати изјаву покојног патријарха Павла који је Тадићу и тадашњем премијеру Кошуници поручио: не позивајте на изборе. Управо тај текст ћемо послати патријарху Иринеју – да га подсетимо.Имамо и Иринејеве изјаве да су бриселски споразуми непрхватљиви за српски народ.Дакле, хоћемо да се види која је његова аутентична изјава у целости. Има где се види да није баш тако јасно рекао као што се у медијима преноси. Јер, рекао је да треба да изађу сви Срби или нико.Ако ћемо да тумачимо логично: јасно је да неће изаћи сви. А то онда по Патријарху треба да значи да не треба да изађе нико! Хоћемо да нам се јасно каже шта је Патријарх хтео да каже!“

 Марко ЈАКШИЋ, народни посланик, изјавио је за „Факте“: „Патријарх је на децидиран начин позвао на изборе. У више махова сам ту изјаву простудирао и преконтролисао и схватио да је то фактички позив.  С друге стране, чудно је да тог његовог позива нема на сајту СПЦ! Ипак то није мала ствар, а нема на сајту! Није својствено црквеном великодостојнику да мења мишљење, а Патријарх баш то ради: сетимо се наступа у Русији, па става о муслиманима, па извињавања после тога. Ми имамо званични акт СПЦ – штампаћемо и делићемо га народу – саопштење које је дато 22. априла у којем  Синод лоше говори о бриселском споразуму.

Позив Патријарха да Срби изађу на изборе значи да је он кориговао став Синода према бриселском споразуму. Ако је тако, ту нема доследности. Патријарх има став Синода, а тај став се није променио. Значи: Патријарх противуречи ставу Синода. То ме не чуди јер верујем да је притисак власти био јако велики. Хтео бих да подсетим да је у мају ове године делегација четири општине севера Косова била код Патријарха и да јој је он рекао да је Црква уз народ и да неће дозволити да се нешто ради на штету народа, а нарочито да се примени бриселски споразум. Очигледно  није издржао притисак власти. Можда и зато што су страни фактори имали улогу у његовом постављењу. Власт такође јако успешно притиска и на Уставни суд који не сме да се изјасни о бриселском споразуму. Да закључим – ово што је Патријарх урадио – не личи на СПЦ. Више од 30 патријараха (sic!нап.аут.) је страдало од Турака, а сада овим позивом Патријарх предаје светиње Тачијевој држави. Није добра ствар што се народ обезбожио, али је добро што неће послушати Патријарха!

Зоран ЧВОРОВИЋ, правни историчар, додаје: “Овом изјавом Патријарх се придружио тријумвирату Вучић – Дачић – Николић, тако да смо добили четири јахача српске апокалипсе. Изјава очигледно показује да је евроунијатска окупација зашла у све установе овог народа, па и у Српску цркву. То, наравно, не значи да Срби као црквени светосавски народ и државотворни народ не треба да се боре за своју Цркву и државу. С друге стране, Патријархова изјава не треба да се узима као став целе Цркве, већ као став само једног од архијереја, који је – по устројству православне Цркве, као саборне Цркве – само први међу једнакима. Зато је његова изјава израз става само једног круга архијереја који су увек били блиски власти и који су склони да царство које није од овог света, а то је Црква, потчине царству ћесара, а што они тумаче логиком нужности која је Цркви, као царству слободе, несвојствена. Патријарх је вероватно гласноговорник оног круга архијереја који сматра да Црква не сме да заостане за политичком влашћу у клањању пред силом глобалне псеудоимпреије. Но, како Патријарх није Црква, па ни тај опскурни круг архијереја, чији став он заступа, треба очекивати – надамо се – ставове других архијереја, као што је са ставом већ изашао умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије.

Питање односа Срба према Јахјагиним изборима толико је крупно, а Патријархова изјава је толико супротна етосу српског народа и светосавско-лазаревском путу Српске Цркве, да је нужно ванредно заседање Светог архијерејског Сабора где ће о овом, данас најбитнијем питању, став заузети сви архијереји СПЦ. Јер, по канонима, само где су сви архијереји сакупљени – тамо је Црква и тамо је Дух свети. А то је Сабор.

Александар ПАВИЋ, координатор иницијативе НИКАД ГРАНИЦА, сматра: „Патријарх не може сам да говори у име Цркве! Црква је 22. априла (Синод заједно са Патријархом) рекла своје: бриселски споразум је предаја територије и гурање Срба са Косова и Метохије у административно-правни систем који воде лица са потернице. То је званичан став Цркве.Владика Атанасије је у праву када је, истог дана, рекао да патријарси СПЦ никада у историји нису иступали самовољно и да су се тврдили да то раде у име Цркве.Иринеј је то урадио под политичким притиском и политичким туторством, на првом месту онога са ким је био тог дана – јуловског конверита, великог верника, Александра Вулина.Нашу Цркву чине и свештенство и верни народ, а у име Цркве један човек може да говори само у католичанству где је папа све и свја“.

Зоран МИЛОШЕВИЋ,  научни саветник Института за политичке студије, сагледао је међународне последице оваквог става:  „Позиве на сумњиве и трагичне изборе на Косову и Метохији не би требало да упућују људи попут Патријарха. Ако није могао да да другачију изјаву, него овакву, онда уопште није требало да се петља. Рационалним начином размишљања потпуно је необјашњиво то што је рекао. Тим пре што ће то имати последице не само на вернике СПЦ, него и на јединство са другим православним црквама – јер Руска православна црква не подржава такву политику и издвајање Косова и Метохије из Србије.Зато је ово скандал – не само у оквиру СПЦ јер се прелива на цео православни свет који подржава останак КиМ у саставу Србије. Светско православље неће схватити логику Патријарховог позива“.

Још гласова протеста

Оправдано,на све ово је реаговао и умировљени епископ Атанасије (Јевтић), који је, учешћем, 2010. године, у прогону анти – НАТО „тврдолинијаша“, владике Артемија, и сам допринео садашњем стању ствари на Космету: „Неприхватљиво је да се, осим државне издајничке врхушке, чују и гласови појединих људи из Цркве, тачније из Патријаршије, којима се “позивају сви Срби да изађу на изборе”. (У ту бедну пропаганду покушавају да увуку и свети Хиландар!) Како могу ти људи, најпре, да се мешају у судбинске одлуке Срба под окупацијом, а онда и још да препоручују напаћеним и још увек прогањаним Србима на распетом Косову да гласају “или сви или ниједан”, када је свим Србима на Косову и Метохији јасно да „косовски избори за циљ имају расформирање институција Републике Србије и одрицање државе од суверенитета на Косову и Метохији“.Патријарх је у Пећи рекао да он то говори „у име Цркве“! Међутим, нити је Црква консултована, нити саборски разговарано и договарано о томе – тако да то није став Цркве, макар га тако назвао патријарх. Ни он нема право да тако присваја само себи глас Цркве. Тако није радио блаженопочивши патријарх Павле, у овим тешким временима, нити српски пећки и београдски патријарси кроз векове.Недавно сам писао Св. синоду и патријарху подсетник о Косову и Метохији да укажем на тешко стање браће Срба, и посебно на угроженост наших светиња на Косову и Метохији (које уопште нису ни поменуте у фамозном „Бриселском споразуму“). И ово сада пишем само да ставим до знања браћи на Косову и Метохији да нису сами, да не клону духом, и не очекују много од разних изјава са разних страна. Него да буду и остану косовскометохијски Срби, који одстојавају своју веру, име, образ, отаџбину, слободе, своје прагове и светиње“.

Ово је прокоментарисао и политички аналитичар и један од оснивача НВО „Никад граница“, Александар Павић: “По речима Владике Атанасија, „нити је Црква консултована, нити (је) саборски разговарано и договарано о томе“. Као да је таква врста критике била антиципирана, РТС преноси да је Патријарх, давајући своју изјаву после службе у Пећкој патријаршији истакао „да у Српској православној цркви нису посебно расправљали о изласку Срба на изборе 3. новембра, додавши да – када патријарх говори – то чини у име Цркве“. Не само да оваква изјава, нажалост, пре делује папистички – јер у православљу важи вековно гесло да Цркву чине и свештенство и верни народ – већ овакав приступ Патријарха прети да уведе Цркву – а и државу – у дубљи беспоредак. На првом месту, ако је оно што патријарх говори по неком „аутоматизму“ и став Цркве – то не само да не одише православном саборношћу и пуноћом Цркве, већ отвара врата чистом волунтаризму. И управо је ситуација око новембарских тзв. избора савршен пример тога. Наиме, Црква је већ много раније, тачније 22. априла ове године, изнела свој званични став о самом тзв. бриселском споразуму – на основу којег је „председница“ тзв. Косове Атифете Јахјага 2.7.2013. и расписала предстојеће назови-изборе. То није била никаква појединачна изјава дата новинарима после литургије, већ „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве“, које је потписао управо Патријарх Иринеј. Вреди цитирати у целости први пасус овог саопштења: „У Бриселу је парафиран текст споразума ‘о принципима нормализације односâ’ између ‘Београда и ‘Приштине’, што је, свакако, еуфемизам уместо ‘Србије и Косова’, односно између председника Владе Србије и ‘председника Владе Косова’, иначе лица са потернице коју је расписала Србија. Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије. “Чисто да не буде забуне, став Цркве је додатно кристалисан у трећем пасусу Саопштења: „Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389–1912/1913)“. И, не мање битно, Црква на крају упућује и врло јасну поруку верном народу и Србима на Косову и Метохији уопште: „Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима“.

Дакле, ситуација је следећа. У априлу, Свети Синод – „највиша извршна и судска власт у свом делокругу“, којом председава сам Патријарх  – јасно и недвосмислено квалификује споразум из Брисела као „чисту предају“ територије, док у октобру исте године Патријарх – мимо Синода и консултација са неким ширим архијерејским или другим црквеним телом – одобрава озакоњење те исте „чисте предаје“ територије. У априлу Црква позива на отпор – јер шта друго може значити апел на „српски род“ да „не призна диктат силе и неправде“ – а у новембру Патријарх покушава да „у име Цркве“ убеди тај исти српски род да прихвати диктат силе тако што ће изаћи на изборе и легитимисати институције „у оквиру Тачијевог естаблишмента“, тј. у оквиру естаблишмента разних „лица са потернице“.

Ако би се сад прихватила Патријархова аргументација да „када патријарх говори – то чини у име Цркве“ – то би унело хаос и својеврсни диктаторски дух у Цркву. То би значило да би и свако будуће заседање Синода или Сабора, као и закључци и саопштења који би из њих могли да проистекну, могли да буду релативизовани или поништени неким потоњим „личним“ ставом Патријарха. Ако је то матрица која се жели успоставити, онда се недвосмислено може констатовати да је то пут у „папизацију“ Цркве, као и отварање пута да закулисне интриге и невидљиви центри моћи могу да, преко слабе или несталне личности неког патријарха, обесмисле било какве институционалне ставове саме Цркве. Уосталом, подсетимо се само неспретних „демантија“ постојања Патријарховог јасног и недвосмисленог писма о Косову и Метохији упућеног 30.11.2012. Томиславу Николићу – што из уста самог аутора писма, што из уста црквеног „портпарола“. (Епископа бачког Иринеја, нап. аут.)

Ако се обрати пажња на терминологију коју је Патријарх користио у Пећкој Патријаршији 14.10.2013. лако ће се препознати реторика са „предизборних“ скупова коју користи Министар без портфеља Вулин – који је, узгред, заједно са Патријархом присуствовао литургији која је претходила: „У насељима где су Срби бројнији и где се бира власт, да не би дошли и у српске крајеве представници Албанаца, мислим да би (Срби) требало да изађу на изборе, да бар очувају власт у својим местима и у својим енклавама“, рекао је, према извештају РТС. патријарх Иринеј. То резоновање би било на месту када би се ти избори одвијали по законима и прописима Републике Србије. С обзиром да то није случај, Патријархов позив је једноставно позив на признање легитимитета избора расписаних са благословом „лица за потернице“. Штавише, Патријархов позив је и у кључу Вулиновог перфидних настојања да се легитимишу новембарски „изборни резултати“. Јер, власт ће у већинско-српским срединама – а ту првобитно мислимо на непокорени север КиМ – преузети „победници“ на нелегалним новембарским изборима само ако им се то дозволи. А Устав и закони Републике Србије једино дају за право онима који те назови-изборе и њихове резултате не намеравају да прихвате – тј. онима који заговарају бојкот избора и неприхватање њихових резултата, какви год они били. И, да подсетимо – не дају им за право само Устав и закони, већ и званични став Цркве од 22.4.2013, који их позива да „не призна(ју) диктат силе и неправде“. Супротно ономе нашта их позивају Министар без портфеља – који у име диктата силе прети отказима „непослушнима“ широм КиМ и гази њихова основна људска и грађанска права – и, нажалост, Патријарх (овог пута) без мандата.Ништа се у тзв. бриселском споразуму није променило од 22.4. да би Црква имала повода да изнесе нови став. Променило се само Патријархово лично мишљење. Ако то прихватимо као довољно, ако се ставови Цркве могу тако олако, волунтаристички мењати – онда је све дозвољено“.

Покрет „Двери“ се огласио обраћањем патријарху, одмах после његове изјаве:

„Ваша Светости,

Непријатно смо изненађени Вашом изјавом (коју су пренели медији у Београду) којом сте у име читаве СПЦ данас упутили позив Србима на КиМ да изађу на шиптарске изборе, расписане на основу Устава и закона тзв. независног Косова. Када се узме у обзир да ови избори произилазе из противуставног Бриселског споразума, онда је просто немогуће да их било ко, а посебно Његова Светост Патријарх Српски, може подржати. Кршење Устава Србије, предаја и издаја Косова и Метохије, и практично признавање тзв. независности Косова нешто су са чим се не можемо сложити нити помирити.

Ви сте сами у својој данашњој изјави у Пећкој Патријаршији, ако је аутентична, указали на могући другачији пут када сте рекли да на изборе „треба да изађемо сви или нико”. Зашто, Ваша Светости, нисмо сви заједно у бојкоту ових шиптарских избора, којима се држава Србија одриче од својих институција на Косову и Метохији које је до сада имала и ствара неке нове у оквиру тзв. независног Косова, на тај начин саучествујући директно у изградњи независног Косова?

Није нам познато на ком највишем телу СПЦ, Светом архијерејском Сабору или Светом архијерејском Синоду, је одлучено да се пружи подршка издајничком режиму Дачића, Николића и Вучића? Када је и ко одлучио у име читаве СПЦ да се пружи подршка изласку Срба на шиптарске изборе? Сматрамо да о овако судбоносном питању нико, па ни Патријарх Српски, нема право самостално да одлучује у име читаве СПЦ, дакле, и свих нас њених верника.

Осећајући се као Срби и православци, чланови богочовечанске заједнице Цркве, јавно изражавамо став да се са овим не слажемо и да та одлука, ако је икада донета, није донета у наше име. СПЦ не сме себи да дозволи сврставање уз политичке партије, посебно не оне на власти које су директно у функцији интереса Европске Уније и НАТО-а на стварању независног Косова. СПЦ никада у својој историји није била на страни страних окупатора и њихових београдских сателита, па не би смела то да буде ни данас. Зато Вас молимо да у име СПЦ повучете своју данашњу изјаву, ако је она исправно пренета на медијима, и закажете ванредни црквено-народни сабор, на коме би поред свештених лица учестовали и најистакнутији представници српске националне елите из Отаџбине и Расејања, који би се огласио око овог најважнијег националног и државног питања данас.

Уверени да је мишљење Цркве данас супротно од става издајничке клике на власти, и са надом да се ради о злонамерној медијској интерпретацији Ваше данашње изјаве, позивамо Вас да ову вест демантујете или преиспитате свој став и јавно подржите Србе са КиМ који се залажу за бојкот ових шиптарских избора и остајање у држави Србији“.

Такође, огласио се и Покрет Наши, још оштријим саопштењем: „СНП НАШИ најоштрије осуђује позив Патријарха српског Иринеја Србима са КиМ да изађу на лажне шиптарске изборе:„Отворени позив Србима да гласају на изборима Хашима Тачија, шиптарског терористе и издајника, који је умешан у препродају органа Срба, је чин недостојан Српског Патријарха и овом приликом Вас Светости отворено опомињемо да је крајње време да одлучите ко сте, да ли сте Патријарх Српски или послушник странака на власти. Оваквим позивима отворено сте стали против сопственог народа и пљунули сте на Трон Светог Саве, ако се плашите или нисте свесни у којој ситуацији се налази Српски народ и држава Србија, повуците се са Трона и препустите га неком способнијем од Вас. Вечно одани Светој мајци Цркви“.

Милан Дамјанац је упозорио: “Нико не каже да је ситуација на Космету једноставна нити да је лако схватити проблеме Срба који тамо још увек живе и да им се могу делити лекције. Међутим, сами Срби са Космета најбоље знају опасности и дилеме са којима се суочавају и најбоље осећају шта јесте и шта није исправно, пошто се сваки избор директно односи на њих, њихове породице и њихове животе. Недвосмислена жеља косметских Срба да остану део државе Србије, као и државног врха Србије да им то не дозволи, произвели су парадоксалну ситуацију да, како рече Матија Бећковић, једна држава која не признаје другу државу позива своје грађане да изађу на изборе те и такве државе, сепаратистичке творевине, коју успут не признаје.

Уместо да Српска православна црква подржи свој страдални народ на Космету тиме што ће апеловати на народ у остатку Србије и на српску власт да не чини то што чини, она учествује у том обмањивању јавности и несрећних косметских Срба којих су се одрекле све српске институције и које их третирају, чини се, чак и горе него што су третирале народ у Републици Српској Крајини. Српски патријарх и Црква овим показују колико су се заиста променили после смрти Патријарха Павла и колико јесу или нису заиста институција на коју се Срби могу ослонити. Тај парадокс да српски патријарх позива Србе, који немају чак ни право на слободно кретање и живот, да учествују на изборима туђе државе, а не на својим, а да притом нису отишли са својих имања и огњишта, ту уснили, и пробудили се у другој држави – све то представља морални и национални суноврат СПЦ од које ће се она тешко опоравити./…/Недржавничко понашање српске власти је утолико горе уколико добија подршку свих народних институција сем самог народа. Овим потезом народ је остао први пут у историји сасвим сам, без икакве институције на коју би се могао ослонити, која би бранила његова права и интересе. Чак и у време турског ропства, Црква је била та институција на коју се народ ослањао, институција која му је дала веру и наду у опстанак и обнову државе, али, још важније, пружила прилику да сачува и реконструише свој национални и културни идентитет. Сада је, нажалост, јасно да је СПЦ постала жртва једне кампање преумљења српске колективне свести и да је баш зато било врло важно од ње направити парадржавну, а не народну институцију. Могло би се рећи да је, парадоксално, покушај да се држава одбрани од Цркве, позивајући се на „секуларност”, тј на одвојеност цркве и државе, са јасним циљем да одбрани своје антинародне и антиуставне мере у волшебном преокрету довела до стварања јединства државе и цркве у однарођавању. Злонамерни би рекли да се ради о покушају да се од Цркве створи нова паравладина институција. И, док Албанци задовољно трљају руке, а српски државни врх коначно може да одахне, јер је издаја у Србији коначно легитимна ствар, несрећни Срби са Космета тек сада виде у коликом су они истинском проблему.

Не само што их је сопствена држава изручила некаквој сепаратистичкој творевини и поручила им да треба да се понашају као грађани те државе, која их држи у гету, не само што војска и полиција Србије неће реаговати уколико њихови животи и имања буду угрожени, не само што остатак народа у Србији ћути, већ и Српска православна црква, ни мање ни више, већ кроз уста Патријарха говори да је најбоље да изађу на изборе, чиме им заправо поручује да је најбоље да схвате да су остали сами, и да је учествовање на изборима Хашима Тачија једини начин да се заштите. У преводу, или ће вас штитити Хашим или нико. Ми сигурно нећемо“(7).

И то је заиста страшно. То није политичка, него мистичка порука, равна одрицању од Косовског завета. А јерархија Српске Цркве у таквој врсти одрицања темељних вредности никада до сада није учествовала.

Остаје нам да се подсетимо како је до тога дошло.

Не можемо, но каконо јесте или Архимандрит Сава ( Јањић ) тумачи патријархове речи

Било би добро да се може рећи да је изјава патријарха Иринеја случајна и без дубљег узрока, настала само под притиском тешких околности у којима смо се нашли. Волели бисмо да је тако. Да није реч о случајности, него о промишљеном поступку, види се,оче архимандрите, из Ваше изјаве сајту pouke.org: „Ниједан разуман православни Србин не може да равнодушно посматра оно што се дешава на овим просторима. И ми смо сведоци једне огромне трагедије и неправде која је задесила многе невине људе, и Србе, и Албанце, и Роме, било за време рата или после њега. Иако смо с временом овде развили неки унутрашњи механизам који нам помаже да живимо колико је год то могуће нормално у овим условима, у дубини срца и те како осећамо дубоки бол и забринутост за будућност која је пред нашим народом и нашим светињама на Косову и Метохији.

И Његова Светост Патријарх Иринеј и те како осећа бригу за Косово и Метохију. Након боравка у Пећкој Патријаршији, где смо имали предивну прославу манастирске славе Покрова Пресвете Богородице, Патријарх је заједно са Владиком Теодосијем обишао прво Будисавце, патријаршијски метох код Клине, а потом Велику Хочу и манастир Зочиште. У Великој Хочи га је народ дочекао са огромном радошћу јер је то била прва посета једног српског патријарха овом селу барем у последњих стотину година јер нема белешке да је иједан његов претходник долазио у Хочу. Патријарх није дошао у Пећ да би давао изјаве о изборима јер је говорио о многим другим стварима и у беседи, као и пред новинарима. Ипак, Патријарх је изразио мишљење и о предстојећим општинским изборима на КиМ говорећи као првопрестолник Српске Цркве и председавајући Св. Архијерејског Синода.

Када је пре неколико дана Епархија Рашко-призренска објавила саопштење о изборима, Владика Теодосије је то учинио тек након што је Св. Архијерејски Синод детаљно упознао са овим питањем и добио сагласност да саопштење објави Епархија. Зато ни ово саопштење Епархије тј. Владике Теодосија, ни потоња изјава Његове Светости нису њихова лична мишљења, него одговорни ставови двојице архијереја који имају своју канонску територију на просторима наше јужне покрајине и који и те како брину о свом народу, али који имају и право и дужност да сагледају постојеће проблеме у својим Епархијама и укажу како треба да се према њима поставимо.

Не желећи да понављам текст саопштења Епархије и изјаве Његове Светости, могу само да кажем да пред косовско-метохијским Србима није избор између добрих и лоших могућности већ треба наћи решења која су најмање лоша и која омогућавају да се Срби боље консолидују као релевантан фактор у нама нимало наклоњеним околностима. Пре пар дана сам разговарао са министром Вулином о овом питању и он ми је рекао да ће Србија много лакше моћи да помаже свом народу на КиМ уколико се конституише Заједница српских општина која ће бити призната и од локалних косовских институција и од стране међународне заједнице. То није никаква издаја Србије јер ће убрзо, како ми је рекао и он, а раније и г. Александар Вучић, бити донешен уставни закон који ће евидентирати постојање Заједнице српских општина на КиМ у српском Уставу и то тело биће спона између Београда и нашег народа и главни канал за слање помоћи нашем народу. Данас сам управо примио председнике више округа са простора уже Србије и људи показују искрено интересовање да помогну јер ће се преко братимљења општина и директне међуопштинске сарадње још више омогућити наставак бриге о нашем народу и светињама.

Наш народ није први пут на политичкој ветрометини где морамо да доносимо некада и болне одлуке које треба да омогуће нашу будућност и опстанак. Једна од таквих одлука била је одлука Кнегиње Милице, тј. преподобне Евгеније, која је прихватила вазалски статус у османском Царству ради опстанка народа и светиња. Ни њој није било лако што даје кћер султану Бајазиту, убици њеног мужа и Оливериног оца, као што ни Св. Стефану Високом није било лако када је ратовао против других хришћана за свог новог савезника. Међутим, ову благородну породицу и свештени сабор наше Цркве који је подржао ове тешке одлуке мотивисала је истинска брига о свом народу и дубока свест о историјским реалностима које се не могу игнорисати. Њиховом одлуком сачувана је српска држава за још педесетак година. Да је којим случајем након Косовског боја преовладала епска и суштински нехришћанска философија – боље рат него пакт – боље гроб него роб, питање је да ли би нас данас уопште било као народа.

Као што сам и до сада говорио, Косово и Меотхија за нас је пре свега духовни простор. Он може да буде под нашом територијалном и политичком контролом, а може и да не буде, зависно од историјских збивања у којима ми немамо пресудан утицај. Ипак Косово је за нас много више од територије, то је симбол нашег завета са Богом и икона Царства коме тежимо и које се стално пројављује у литургијском животу наше Цркве. Сетимо се само тешког времена пророка Јеремије који је пророковао у Јудеји с краја седмог и почетком шестог века пре Христа. Јеврејски народ је тада заборавио свог Бога и подавао се идолима. Јеремија је стално упозоравао на богооступништво. А када је Бог својим праведним судом допустио да Вавилон крене на Јудеју, Јеремија је по надахнућу Божијем упозоравао цара да не слуша лажне пророке који подстичу конфликт и нереалне амбиције него да се народ покаје и врати Богу. Наравно то се није догодило и Вавилонци су спалили Јерусалим и са њим Храм, а Јудеје повели у вавилонско ропство. Тек после тога полако сазрева свест да обећање Царства Израиљевог није само територија, већ да обећање има духовно значење што и сам Господ Христос објавио и испунио.

За српски народ Косово је заветна земља коју нам нико не може одузети из нашег срца и свести осим нас самих. Фиксирање искључиво на територију, а посебно идеја да ако не може сачувати цело Косово, да се оно, пак, подели па да се северни део сачува, а јужни ваљда препусти Албанцима, показује озбиљно одсуство хришћанске песрпсективе и карактеристично је за политичке кругове који су у име својих нереалних националних идеја дубоко унесрећили наш народ претходних 20-так година. Зар већина Срба не живи јужно од Ибра, зар наше најважније светиње нису јужно од Ибра. Откуда онда толико бриге само о северу, док се Србима јужно од Ибра олако препушта да се сами брину о себи. Једино јединствени и организовани Срби и јужни и северни могу да се очувају као фактор на овом делу привремено окупиране територије Србије.

Косово и Метохију пре свега чувамо остајући на својим огњиштима као своји на своме, превазилазећи све партијске и политичке поделе црквеним јединством и сталним враћањем Христу и једним хришћанским оптимизмом да је заиста свако земаљско за малена царство и границе, а небеско царство увек и довека. Српска Православна Црква увек је била и остаће чувар овог хришћанског етоса и зато ни садашњим питањима на Косову и Метохији не може да приступа са политичког становишта, већ са пуном свешћу да у свако време и на сваком месту треба да сведочи и објављује тајну Царства Небеског које долази и већ је ту међу нама“.

Тако смо, оче архимандрите Саво, добили и теолошко-историјско, оправдање гажења Устава Србије, маскираног у мирење са „реалношћу“.

Пре свега, уважени, нико не сумња ни у чији бол због стања Срба на Космету- па ни патријархов или Ваш. Али, бол је бол, а Истина је Истина, и политика је политика. Овде није реч о болу, него у кршењу важећег Устава Србије, који се не може прикрити накнадним, опет противуставним, „законом“ који ће озаконити Заједницу српских општина у оквиру НАТО – шиптарске творевине зване „независно Косово“. Вучић и Вулин су главни ученици у гажењу Устава једне суверене државе, и веровати уставогазитељима као уставобранитељима знак је ограничености или нечег другог, морално недопустивијег. Зар Ви заиста верујете Вулину, ЈУЛ-вцу који се маскирао у патриоту и пробијао нам, у току предизборне кампање, уши причом о НАТО злочинима и Резолуцији 1244, а сад иде и убеђује народ да гласа на изборима крволока Тачија? Или се правите да му верујете, као што сте веровали и лажљивцу Борису Тадићу, који је почео од приче да никад, али никад, неће пристати на Ахтисаријев план а завршио Борком Стефановићем и уводом у коначну издају? Зар мислите да би НАТО и Шиптари пустили патријарха Иринеја у Велику Хочу да он није пристао да се Срби на Космету сведу на статус Индијанаца у америчким резерватима, који се ту чувају само ради показивања „мултиетничности“ по стандардима „међународне заједнице“? Какве везе има братимљење општина из уже Србије са српским енклавама на Космету ако те србске енклаве признамо као саставни део Тачијеве монструозне квази-државе?

Да бисте дали „политичко – мистичко“ оправдање сарадње са окупатором, позвали сте се, као и Ивица Дачић, на пример кнегиње Милице и деспота Стефана Лазаревића. Др Мило Ломпар, у својој књизи „Повратак српском становишту?“ ( Београд, 2013 ), каже да су разлике знатне и непорециве, и да тај аргумент уопште не стоји:“Прва разлика пребива у околностима које разликују средњовековно од нововековног друштва. Те околности дају посебно значење схватању народносног одређења у средњем веку у односу на много одређенији и обавезујући садржај националног одређења у бурним догађајима нововековне историје. Постоје, међутим, и оне разлике које премошћавају наизглед непрегледни јаз између удаљених времена. Оне почивају на сродним и константним значењима човековог избора у сличним околностима: ако се неко понашање у средњем веку – у окупационим околностима – разликује од нашег данашњег понашања, онда то не мора бити само услед деловања сталешког схватања света и аристократског морала у средњем веку него и услед различитих одговора које дају саме историјске личности као такве. Не разликују се само историјска времена него и људи у њима.

Учествујући на турској страни у бици на Ровинама 1394. године, у којој је – као и кнез (потоњи деспот) Стефан Лазаревић – учествовао на турској страни, Краљевић Марко беше рекао: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“ Жеља му се испунила, јер је погинуо, као што су и Турци поражени од војске влашког војводе Мирче. То није самопорицање: он је био турски вазал, приклонио се незаустављивој стихији османске силе, али није у свом духу – како нам је то пренео Константин Филозоф – поунутрашњио оно чему се у свету морао приклонити. Разлика није безначајна: у часу када попусте окови силе, човек може настојати – и по правилу и настоји – да доведе у склад своје место у свету са својим духовним светом.Није било самопорицања ни када је – у бици код Никопоља, 1396. године – кнез Стефан Лазаревић показао своју војну снагу и спретност, јер је његовом заслугом Турска победила велику крсташку војску коју су сачињавали Французи, Немци, Енглези, Мађари и војска влашког војводе Мирче. Тада је, у знак султанове захвалности, Стефан добио некадашње земље Вука Бранковића: од Дечана до Приштине. Било је ту витешког поимања лојалности суверену и чувања сопствених државних интереса. И било је јунаштва: као када се, у бици код Ангоре (1402), у којој је Бајазит поражен од Монгола, у којој је султан заробљен и одведен да умре у ропству, кнез Стефан истакао у мери да је један летописац забележио како се „само један Лазарев син стално држао храбро са својом војском против непријатеља“. Нису српска јунаштва само плод уобразиље народног епског певача него су посведочена самом историјском стварношћу.Да нема ни говора о самопорицању, откривају нам деспотови чинови: добивши прилику за самосталније деловање, јер је у Турској отпочео рат између претендената на султанов престо, он је повукао читав низ државних потеза којима је учврстио положај српске деспотовине. Међу тим потезима – никако то не би ваљало превидети – посебно место је заузимала разнородна и вишесмерна културна политика: од реформе језика до преписивања и превођења књига, од удомљавања избеглих песника, музичара и сликара до изградње и осликавања манастира, српска деспотовина нам је завештала – и до нас је допрло кроз таму турских векова – последњи сјај средњовековне духовне светлости и први зрак  јутарњег ренесансног руменила у српској култури.У том духу – само са неупоредиво ниже цивилизацијске пречаге, услед вековног ропства – настаје Милошева владавина: слабо писмен, примитиван, натопљен оријенталним осећањем света и моћи, крвник многих вредних људи, властохлепан и среброљубив, књаз Милош је на сваки начин настојао да унапреди земљу којом је владао. Не треба заборавити да је Слободан Јовановић писао како је једини наш владар који је имао осмишљену економску политику био неписмени књаз Милош. Да ли бисмо то могли казати за наше садашње властодршце?У чему је онда разлика између вољних и невољних заточника туђинске власти у нашој историји? Ритам самопорицања – у мом разумевању српских историјских токова – репрезентативно оличавају две историјске формације: јањичарска у средњем веку и комунистичка у новом веку. Оне припадају различитим временима. Оне имају читав низ припремних стадијума у српској историји: процес присилне и добровољне исламизације свакако је предуслов за настајање јањичарског синдрома као историјског понашања, као што је југословенска идеологија идеални постамент за обликовање комунистичког синдрома у новијој српској историји. Ниједан од ових предуслова није закономеран: било је много праваца исламизације и југословенства који су заобилазили саблазан јањичарског или комунистичког менталитета у нашој историјској егзистенцији. Али, у сваком од ових предуслова постоје неопходни моменти који могу довести – као што су и довели – до испољавања историјског ритма самопорицања.“

Вучић, Дачић и Вулин не припадају традицији деспота Стефана, па чак ни кнеза Милоша: они су наследници јаничара и комуниста, јер им је циљ (а Вучић и Дачић су о томе јавно говорили) да Србима промене свест и да их натерају да се одрекну Видовдана и Косовског завета. Они не чине издају невољно, него уверени да је добро Србије у Европској унији, која је, како рече Владика Николај за Европу без Христа, више него икад Бела Демонија, чији је циљ гажење свих хришћанских вредности ( сетимо се само борбе за „права содомита“ и геј параде као кључне одлике „нове Европе“).Ви тврдите да је Косово мање територија, а више завет – али, Вучић и Дачић се боре против Косова управо као против завета.

Не знам да ли Ви схватате – мислим да то одлично знате – да је, чим се „косовско питање“ реши на НАТО пожељан начин, и чим Север Космета пређе у руке Тачија и његове багре, креће следећа фаза у стварању „зелене трансверзале“ – удар на Рашку област, да би се оствариле поруке садашњег турског фирера, верног слуге Америке, да је Призрен – турски.Пацификација Срба на Северу Космета води даљем разарању Србије. Верујем, оче архимандрите, да Ви то не бисте пожелели на најцрњем непријатељу, а камоли својим сународницима. Ипак, и Ви и епископи за које сматрате да су на Вашој страни, објективно доприносите таквој судбини Србије, која, ако се овако настави, неће имати оних педесет година слободе које је имала деспотовина под Стефаном и његовим сестрићем, Ђурђем Бранковићем.

Ипак, ово писмо Вама, да би било потпуно,мора да буде, између осталог, покушај да се дође до одговора на питање – како је значајан део клира (пре свега, вишег, али, по њиховом примеру, и нижег) Српске Православне Цркве, духовне и државотворне мајке српског народа, стао на страну САД-НАТО-ЕУ Империје у одрицању од духовне и државотворне самосвојности српске, и почео да бежи од светосавског и светолазаревског идентитета, ваплоћеног у стиховима народне песме „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“ и оног Његошевог „Нека буде што бити не може“.

Викиликс нам помаже да схватимо

Викиликсово објављивање депеша америчких амбасада из разних крајева света, слатих у Вашингтон од 2005. до 2010, помогло нам је да се одлучимо на озбиљно истраживање узрока небивале идентитетске кризе СПЦ у доба коначног обрачуна Империје са српским народом, који је почео деведесетих година прошлог века, а траје до данас, и краја му се не назире. Тачност Викиликсових депеша се, између осталог, проверава испуњавањем онога што у њима пише – а читалац се и сам може уверити да ли се оно што у њима пише остварило.

Наиме, из депеша које је објавио Џулијан Асанж са екипом, види се да је америчка амбасада из Београда веома пажљиво пратила став СПЦ према Косову, почев од новембарског архијерејског Сабора 2005, када су уочени и први спорови око тактике врха Цркве у вези са преговорима о будућем статусу КиМ. Наиме, један део епископа залагао се за подршку ставу државног врха (пре свега, премијера Коштунице) да о независности Космета не може бити ни речи, док су неки били за „прагматично“ решење, тзв. “уважавање реалности на терену“, уз обезбеђивање заштите за српске светиње у овој, од НАТО-а окупираној, области Србиије.

„Начелно умерени епископи“

У телеграму 068BELGRADE264,од 22. фебруара 2006, америчка амбасада јавља да у САД средином марта стиже једна делегација „начелно умерених епископа“, које треба примити, јер, у доба отпочињања преговора о статусу Космета, овај пријем ће добро одјекнути у Србији, доказавши да САД брине о „црквеној имовини и питањима мањина на Косову“. Делегација (која је очекивала да ће је примити и сам председник САД) би се састојала од владике захумско – херцеговачког Григорија, владике шумадијског Јована, владике липљанског Теодосија, плус Богољуб Шијаковић и Мирослав Становлах(?).

 „Усамљени глас умерености“

Телеграм 06BELGRADE879 опет се бави односом СПЦ и државе према Косову. Амерички амбасадор Полт незадовољан је ставом који је заузео СА Сабор СПЦ према Косову, сматрајући да премијер Коштуница има превелики утицај на епископе, и да „тврдолинијаши“ заузимају кључне позиције у Сабору. О свему овоме обавештава га владика аустралијско – новозеландски Иринеј (Добријевић), који се жали да га Сабор шаље далеко од Београда да не би могао да утиче на политику СПЦ око Космета. Жалио се и на владике црногорско – приморског Амфлохија и бачког Иринеја, који спутавају „усамљени глас умерености“ владике липљанског Теодосија. Наравно, по њему,  најнезгоднији је владика Артемије, који је „сит албанских обећања“ и не сарађује са „међународном заједницом“. Добријевић је указао на избор владике милешевског Филарета (иначе, ранијег поштоваоца Слободана Милошевића) за члана Синода као на знак да у врху СПЦ побеђује тзв. „босански лоби“, и да ће „тврдолинијаши“ имати вођство. Врх СПЦ, по њему, подржава Коштуницу да власт не би освојили радикали, што би био „кошмарни сценарио“ за Цркву. Из Добријевићевих достава сазнајемо да владика бачки Иринеј покушава да успостави ближе везе са окружењем Бориса Тадића, како би неутралисао Коштуничин утицај на врх СПЦ (једном се бачки владика сукобио са премијеровим саветником Никитовићем). Тадић, бар у то време, није био заинтересован за ову врсту сарадње јер је „иза сцене“ радио да на место патријарха доведе свог човека, неког од „умерењака“. Описујући  саговорницима из америчке амбасаде понашање епископа бачког, епископ аустралијско – новозеландски тврди да  и врх Цркве и врх државе његовог бачког имењака често позивају за посредника у узајамним односима, сматрајући га „умереним“, мада он према „различитим саговорницима показује различита лица“. Рецимо, приликом разговора у Бечу, владика бачки је пред представницима „међународне заједнице“ причао оно што ови желе да чују, док је у разговору са својим колегама – епископима опет заузимао „тврдолинијашку“ позицију. Закључујући  извештај, америчка амбасада хвали Добријевића као неког ко заузима „реалистичан, практичан и аполитичан став око СПЦ на Косову (као и о другим питањима важним за међународну заједницу)“, што код других владика изазива подозрење.

„Запаљива реторика“ владике Артемија

Телеграм 06BELGRADE1329 послат 23. августа 2006. излаже разговор између америчког амбасадора Мајка Полта и владике рашко – призренског Артемија, по Артемијевом повратку из САД. Владика Артемије је указао на успехе својих сусрета у Америци, чак и са неким сенаторима, тврдећи да се на Косову спрема џихадистички тероризам, што су његови саговорници схватили. Полт је, са своје стране, истакао да тамо нема никаквог џихада какав је присутан у Ираку и Авганистану. У извештају пише: “Амбасадор је заузео чврст став према Артемијевој запаљивој реторици и неспремности да сарађује на бољој будућности Срба на Косову. Он је настојавао на томе да (Артемије,нап. аут.) треба да сарађује  са са својим умереним и прогресивним колегама – какви су Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио Србе да допринесу праведном и трајном решењу“. То јест: “Зашто он ближе и синхронизованије не сарађује са својим колегама – епископима, чији тон и отвореност за дијалог и помирење (на пример, Теодосијев и Григоријев позив вођама Албанаца на православне службе за Васкрс) помажу да се изграде мостови?“

Полт описује саговорников став: “Артемије и Срби не могу да верују ратним злочицима кад је помирење у питању. Срби никад неће прихватити независност или одвајање (Косова, нап. аут.) Он је упадао у веома критичке и каткад оптужујуће нападе на неуспехе међународне заједнице. Цивилно и међународно присуство, тврдио је, није учинило ништа да би заштитило Србе на Косову и Албанцима је, уз Кумановски споразум и Резолуцију 1244, дало покриће за учешће у зверствима“. Ниједан Албанац, по владики Артемију, није кажњен за злочине према Србима.Такође, ако се не врате прогнани, нема никаквог решења. У телеграму америчке амбасаде даље пише: “Амбасадор је нагласио да су тешкоће на Косову углавном изазване акцијама Милошевићевог режима, додајући да им се епископ (Артемије, нап. аут.) снажно и одлучно противио. Напредак на Косову ће зависити од сарадње Срба, Албанаца и осталих на овом тлу. Зашто не ради на охрабривању добре воље уместо узгајања мржње и узајамних оптужби за злочине?“ Било како било, Полт је тврдио да ће међународна заједница наставити да дела на уравнотеженом и разумном односу према Србима, ризикујући чак и животе својих војника у обезбеђивању „праведног и трајног решења“. Полт је, међутим, у извештају истакао да је уверен да од Артемија не може да се очекује конструктивна улога, нарочито зато што он прича о џихаду на Косову (а тамо тога нема, зар не?).

О будућности без патријарха Павла

Телеграм 07BELGRADE1585 даје нам могућност да видимо о чему је са представницима америчког става у Србији разговарао епископ бачки Иринеј. Он је, 21. новембра 2006, сведочио о тешкој болести патријарха Павла, и о томе шта се очекује од његовог наследника. Иако је патријарх био жив још три године, епископ бачки је причао о његовој сахрани, истичући да првојерарх неће бити погребен у Пећкој патријаршији, него у Београду. Владика Иринеј је, стоји у извештају, „рекао да Црква треба да се модернизује и да јој је потребан динамичан патријарх кадар да се носи са изазовима постављеним пред СПЦ. Патријархов положај, за разлику положаја Ватикана који  у Римокатоличкој цркви има универзални ауторитет, зависи од личног ауторитета личности на том положају. Тешко ће бити наследити Павла“. По епископу бачком, мали број владика има искуство за такву врсту положаја. Међу њима су митрополит Амфилохије и владика зворничко – тузлански Василије (Качавенда). Када је амерички саговорник истакао да је Василије благосиљао трупе босанских Срба за време рата 1992 – 1995, владика бачки је рекао да постоје и други кандидати. Као место погребења још увек живог патријарха помињана је црква Светог Марка, а епископ бачки је истакао да очекује долазак не само високих верских, него и политичких делегација на сахрану. Поред Руса, нагласио је да би висока делегација САД била „позитиван знак“.

Примећено је да епископ бачки није помињао себе као кандидата за наследника још увек живог патријарха Павла (из скромности, сматрао је његов саговорник), а истакнуто је да је „Иринеј био срдачан и отворен говорећи о потреби модернизације Цркве. Посматрачи га наводе као једног од прогресивнијих епископа, иако је био близак Милошевићу“.

 Против српског закона о верским заједницама

Извештај америчког амбасадора, Камерона Мантера, 07BELGRADE1742, бави се Законом о црквама и верским заједницама који је Скупштина Србије, на основу предлога министра вера Милана Радуловића, усвојила 2006. године. Мантер укратко: “НВО и мале протестантске цркве критиковале су Србијин Закон о верама из 2006, наводећи многе препреке за легализацију цркве. Међународни извештај о верским слободама из 2007. године (подразумева се да је реч о извештају америчке администрације, нап. аут.) такође је уочио препреке, што је изазвало критике Министарства вера (Србије, нап. аут.) кад је у питању тачност извештаја. Бивши министар вера, и предлагач закона, Милан Радуловић, истицао је да је закон неопходан ради заштите Српске Православне Цркве, указујући на то да амерички извештај треба да узима у обзир европске погледе.“ Мантер за Радуловића вели: “Радуловић је без зазора устврдио да је писао закон како би заштитио СПЦ као бранитељку традиционалних српских вредности, иако неки посматрачи тврде да СПЦ није баш најсрећнија кад је овај закон у питању“. Наравно, Мантер је заступао тезу да је у америчком извештају све тачно, критикујући тадашњег министра вера, Радомира Наумова, који се усудио да направи конференцију за штампу и укаже на нетачности  извештаја из срца Империје.

Владика Иринеј о Косову

У извештају 08BELGRADE299 од 27. марта 2008, опет срећемо епископа бачког Иринеја. Сажетак извештаја каже: „Епископ новосадски Иринеј (СПЦ) каже да, иако се Црква не слаже са политиком САД на Косову, она осуђује недавно насиље и каже да Црква мора да настави дијалог са дипломатским круговима.“

Разговор између владике Иринеја и одговарајућег представника Империје вођен је 21. марта.  Епископ је осудио насиље које се десило 21. фебруара у Београду, када су паљене америчка и немачка амбасада у знак протеста због признавања „независног Косова“. Владика Иринеј је рекао: „Надам се да се овај инцидент више неће поновити. Посредно или непосредно, наша Влада је крива за насиље и мора да обезбеди услове да се то више не понови“. Ипак, он је тврдио да је 200-300 хиљада људи који су мирно протестовали на улице изашло због туге за Косовом. Треба разликовати америчку политику и амерички народ,чији се многи припадници не слажу с том политиком. Мада независно Косово није утопија, то не значи да га, некад, Србија неће опет вратити. Избеглице се,такође, морају вратити на Косово, да не би били прогнаници у сопственој земљи.

Епископ Иринеј је нагласио да је у Србији остало мало американофила. Додао је, међутим, да „Црква треба да се модернизује и еволуира кад је у питању њен имиџ у САД, шаљући тамо свештенике који добро познају језик и спремне да се ангажују у парохијама у дијаспори.“ Истакао је да ће апеловати на митрополита Амфилохија у вези са нерешеним питањем везаним за давање земље за нову америчку амбасаду у Београду. То не значи да се Србија слаже са политиком САД, „али је њему кристално јасно да Влада не сме да поставља препреке и да мисли да би Амфилохије ту могао да помогне“. Известилац у Вашингтон шаље своје виђење епископа бачког: „Мада искрен када су његови ставови о Косову у питању, Иринеј је током читавог сусрета наглашавао да је за Цркву кључно да остави отворене линије за комуникацију са дипломатском заједницом. Као интелектуалац у души, Иринеј у Цркви остаје глас разума, достојан поштовања, који гледа у будућност“.

О будућности после смрти патријарха Павла

Извештај 08BELGRADE600 из јуна 2008. почиње сажетком: „СПЦ пролази кроз турбулентан период.  Недавни СА Сабор СПЦ открио је поделе унутар Цркве око низа верских и политичких питања. Са техничким ауторитетом (СА Синод СПЦ је, због болести патријарха Павла,почео да управља Црквом,нап. аут.) који је преузео функције Патријарха, на овом Сабору ниједан од проблема са листе, везан за црквену реформу и верска питања, није могао да буде решаван. Избори после смрти Патријарха Павла показаће да ли је Црква у стању да се модернизује“. Главни „известилац“ Империје о стању у СПЦ је дугогодишњи црквофоб и ватиканофил, Мирко Ђорђевић, магистар књижевности који се у јавности представља као „социлог религије“. Он је истакао да је садашњи сукоб у СПЦ „највећи у њеној историји“ и да су „конзервативци и модернисти у сукобу како око верских питања (литургија, реорганизација епархија), тако и око световне политике“. Као вођа конзервативаца истакнут је владика Артемије коме, наводно, помаже тзв. „босански лоби“ епископа, који је „крајње конзервативан“, а био је укључен и у босански рат деведесетих година 20. века. Известилац амбасаде указује на велику популарност СПЦ у друштву, и сматра да би њена улога, ако се модернизује, могла постати позитивна.

О сукобу у Дечанима

Извештај 08BELGRADE904 бави се сукобом између владике Артемија и владике Теодосија августа 2008. Владика Артемије је, наиме, покушао да са места дечанског игумана смени владику липљанског Теодосија и архимандрита Саву Јањића, сматрајући да Теодосије покушава да створи „паралалну власт“ у епархији, што је, по канонима, недопустиво.  (У ствари, владика Теодосије је, у договору са Борисом Тадићем, водио политику приближавања америчко – шиптарским ставовима везаним за „независно Косово“). Побуна дачанског монаштва, које се није сложило са одлуком надлежног архијереја, добила је необичан расплет, који Американци, не без задовољства, уочавају – прекршено је „православно учење по коме епископ има врховну власт у својој епархији“, па је Синод критиковао одлуку владике Артемија и, суштински, ако не формално, стао на страну побуњених монаха. Појавиле су се и оптужбе везане за грађевинску фирму „Раде Неимар“, коју је, ради обнове и изградње у епархији, основао владика Артемије, с којом су повезани бивши премијер Коштуница и министар Велимир Илић. Неизбежни Мирко Ђорђевић дао је своје тумачење сукоба – по њему, реч је о томе да ли ће СПЦ на Косову сарађивати са међународном заједницом и косовским инстутуцијама: „Артемије, конзервативни вођа про-Коштуничине, тврдолинијашке клике у СПЦ, је против сарадње са међународном заједницом и косовским властима, док умерени владика Теодосије верује  да је приоритет СПЦ брига о „живој цркви“, то јест о добробити житеља Косова, што је став који се одражава у „политици Тадићеве проевропске коалиције“. Мада је годинама митрополит Амфилохије изгледао као ближи Артемијевим погледима, он је однедавно почео да показује много практичнији приступ. Увек је, на пример, био спреман да се сретне са амбасадором (америчким, нап. аут.), док је Артемије на Косову стриктно спроводио политику избегавања контакта са америчким званичницима.“ Коментар известиоца из амбасаде био је следећи: „Артемијева афера учинила је јавним сукоб у СПЦ око тога како даље око Косова и како се преоријентисати ка проевропској Србији. Коштуница и националисти, укључујући радикале, користили су цркву да би потпаљивали пламен национализма. То се јасно видело 21. фебруара: док је Коштуница на националној телевизији био приказиван у дубокој молитви, дотле су њему одани демонстранти палили америчку амбасаду. Званичници Цркве, нарочито Амфилохије, брзо су осудили насиље. Док се патријарх Павле постепено и непредвидљиво дуго гаси, црквени званичници се окупљају да одреде у ком правцу се креће будућност Цркве. Артемијев пад је знак наде да прогресивне снаге у Цркви јачају“.

Све ближи Ватикану, све даљи од Артемија

У извештају 09BELGRADE512, после смрти патријарха Павла, већ је наглашено да „србофили“ из администрације САД  очекују да будући патријарх „уједини Цркву и преузме мисионарску улогу у поновном враћању хришћанства у српско православље“. (Дакле, Срби су православци, али нису хришћани). А онда је, после сусрета амбасадорке Мери Ворлик са новоизабраним патријархом Иринејем, 12. фебруара 2010, послат извештај 10BELGRADE248. Ворликовој се учинило да нови поглавар СПЦ има потенцијал за „враћање хришћанства у српско православље“. Патријарх Иринеј је дошао у пратњи митрополита Амфилохија. Говорио је о тежини свог служења и задацима који га чекају, али и о другим проблемима. Ево дела извештаја: „Када га је амбасадорка упитала шта мисли о настојањима Србије да се приближи Европској Унији, патријарх је поновио своју скорашњу изјаву да Србија припада „породици европских вредности“. Цитирајући оснивача и првог арихепископа СПЦ, Светог Саву, он је рекао да је Србија „Исток на Западу и Запад на Истоку“, и подвукао да постоји богата историја „давања и примања“ између Србије и Европе.“ Он је истакао да треба да се измени слика Србије која је настала деведесетих година 20. века, и да се морају ојачати везе између влада, народа и верских заједница Србије, САД и ЕУ. Такође је нагласио да је спреман на дијалог са римокатолицима и сарадњу с другим православним заједницама на Балкану, али не и са „Црногорском православном црквом“, коју је митрополит Амфилохије назвао „сектом“ заснованом на политици и идеологији. Патријарх је рекао амбасадорки да  су Православна црква и римокатолици историјски веома блиски, и да процесу помирења треба да претходи један „искрен сусрет“. Права шанса за сусрет са папом Бенедиктом Шеснаестим била би прослава 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу 2013, али он није папа и Сабор СПЦ треба да донесе такву одлуку. Приликом разговора о Косову, митрополит Амфилохије је нагласио да је оно „наш Вашингтон“, на шта су се сви насмејали. Патријарх Иринеј је указао на то да је Косово глава српског народа, и да тело без главе не може да постоји. Амбасадорка Мери Ворлик обећала је да ће помоћи у договору са Приштином да верски званичници могу слободно да се крећу кад буде интронизација патријарха Иринеја у Пећкој патријаршији.

А онда се прешло на владику Артемија: „Амбасадорка се занимала за извештаје о томе да је Свети Синод (црквена влада) покренуо истрагу у вези са финансијама Епархије рашко – призренске, коју води владика Артемије, привремено смештен у Грачаници. (Свети Синод састао се 11. фебруара да разговара о мерама против владике Артемија и његовог помоћника Симеона. Саветник председника Србије за Косово и СПЦ, Млађан Ђорђевић, рекао нам је 11. фебруара да ће Синод одредити администратора да управља епархијом до сабора у мају 2010. Саветник Дамјан Крњевић – Мишковић нам је у одвојеном сусрету 11. фебруара рекао да ће Синод изабрати владику будимљанско – никшићког Јоаникија као привременог администратора (што је он, очито, одбио, нап. аут.))“. Патријарх је одговорио да се истрага у вези са Артемијем наставља, али је био сигуран да ће се решење наћи „у оквиру Цркве“.Такође, патријарх је уверио Ворликову да ће све ићи по правилима, и да уклањање владике Артемија неће изазвати никакво узнемирење, чак ни међу „тврдолинијашким“ Србима на Косову. Након разговора, Ворликова је у извештају истакла да патријархова намера да се мири са Ватиканом и предузимање мера протв владике Артемија указују на бољу будућност.

Косовски завет или издаја Косова?

Јер, реч је управо о томе. Садашњи однос једног дела СПЦ према Косову као мистичкој, а не пукој геополитичкој, стварности, јесте својеврсно одбацивање заветног става.Ако се неко чуди – зар је могуће да толики напуштају заветни став, мора се рећи да је и то могуће. Постоје читаве епохе за које би се, речима Цара Мученика Николаја Другог Романова, могло казати: „Свуда су издаја, кукавичлук и предаја“.  Да је издаја широких размера могућа, потврђује нам и руски мислилац Александар Зиновјев у својој књизи „Слом руског комунизма“, у којој каже: „Постоји свесна и несвесна издаја, намерна и ненамерна. У свакој сложеној и великој издаји у којој  учествују многи људи и која се састоји из многих поступака у дужем временском интервалу, могу се приметити како свесност и намерност, тако и несвесност и ненамерност, и то у различитој мери и у различитим комбинацијама. То отежава оцену појаве у целини, поготово ако нема довољно строгих критеријума с тим у вези, нити жеље да се појава објективно схвати. Већина издаја спада у појаве те врсте. Оне се најчешће не оцењују као издаја, не кажњавају се или се слабо кажњавају, не муче савест издајника. И није ту ствар у моралном посрнућу (премда и тога има), него у настанку животних ситуација на које нису примењиве норме морала и права. /…/Издаја људи са врха и оних најутицајнијих често се не оцењује и не кажњава као таква“.

Али, то ЈЕСТЕ издаја, макар на земљи остала некажњена.

Свака продаја и предаја заветне српске земље, Косова и Метохије, јесте издаја, и ко год изда,а Србин је пореклом, био он политичар или свештеник, одговараће Богу и кнезу Лазару. Но, као што примећује Зиновјев, што је издаја већа по обиму и броју учесника, то ју је теже оценити као такву. И ово писмо,  између осталог, има за циљ да покаже како је одрицање од светолазаревске заветности на почетку 21. века постало могуће чак и тамо где не би смело да га буде, у делу – пре свега вишег – клира  СПЦ.

Важна напомена

Мора да се напомене: потписник овог писма сматра да је неканонски прогон епископа рашко – призренског Артемија са Косова један од најважнијих догађаја у новијој историји СПЦ. Он је спроведен по диктату САД-ЕУ-НАТО Империје, и значио је атентат на канонско устројство Цркве коју је основао Свети Сава – самим тим, и на канонски поредак Цркве Христове у целини.Сви апели српске интелигенције, који су писани од 2010. до 2013, сведоче да су родољубиви делатници српске културе настојали да СА Сабору СПЦ укажу на трагичне последице овог чина, и да их, са љубављу и поштовањем, умоле да спасу што се спасити може. Наравно, њихови апели нису били услишени – Вашингтон и његови сателити, укључујући ту и Ватикан,  имали су много јача средства да убеде архијереје како треба слушати силу, а не правду (иако наш народ вели да правда држи земљу и градове).

То,оче архимандрите, уопште не значи да је потписник ових редова „артемијевац“, који подржава било кога по сваку националну и црквену цену, и који је идополоклоник нечије личности. Реч је о начелном питању – јер, чим се канони погазе у случају једног човека (а то је био владика Артемије), канонско устројство наставља да се урушава, што се видело и на мајском заседању СА Сабора СПЦ ове, 2013. године, када су, опет без ваљаног црквено-судског поступка, са управе својих епархија уклоњени и на силу пензионисани владика зворничко – тузлански Василије (Качавенда) и средњоевропски Константин (а ко зна ко је још на реду,што се види из најновијег напада џанк – новина „Блиц“,редовно коришћених у припремама за обрачун с „непоћуднима“,на СА Сабор СПЦ, тврдњом да су владике верне Светом Предању, у ствари – содомити, то јест, како Жељка Јевтић каже, „гејеви“).

Иако је стање у коме се наша Црква нашла претешко, верујем у Христа, Вечног Архијереја, и Небеску Србију – то јест, верујем у могућност обнове светосавских вредности и врлина које нам данас тако недостају да бисмо опет били народ Божји као и свети преци наши. Верујем, такође, да ће, по речима патријарха Павла, Бог помоћи ако буде имао коме да помогне. А то је захтев који се поставља пред сваког од нас, од верника до патријарха – да будемо достојни Божије помоћи.

Да се подсетимо:владика Павле на Косову

Године 1957. за епископа рашко – призренског изабран је архимандрит Павле   (Стојчевић). Било је то доба када је Југославијом, под видом „братства – јединства“, владала србофобија, која се нарочито очитовала на Косову и Метохији. Владика Павле се свакодневно суочавао са непријатељским поступцима арбанашког становништва, које је злостављало како његову паству, свештенике, ђаке призренске богословије, тако и њега самог: тукли су га, пљували, ругали му се. Он је био силан у праштању својим увредиоцима, сасвим по угледу на Господа, али и чврст у одстојавању истине. Редовно је слао извештаје СА Синоду СПЦ о стању  на Космету. Као патријарх, о томе је писао: “Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски“.

Свети  Синод Србске Цркве настојао је да о арбанашким прогонима Срба обавести  врх државе, па и самог  Јосипа Броза. У делегацијама које су ишле код Тита био је и владика Павле. Доживео је да му  Броз каже: „Владико, немојте да се мешате у политику и политичке ствари. То није за Вас. На Косову ми имамо своје људе који нас свакодневно о свему обавештавају. Тамо је све у реду”. Било је, заиста, у Титовом, сасвим србождерском, „реду” – Срби су страдали и исељавали се.Владика Павле није имао утицај на политичке прилике у земљи, али је врло јасно исказивао свој став према србофобној власти:није излазио на изборе .

Подвлачећи своје епископско искуство, владика Павле је у једном извештају 1981. истакао: “Годинама сам молио власти да учине крај застрашивањима, шовинистичким испадима и терору над нашим верницима, свештенством и монасима. Зашто? Зато што то уноси забуну, немир и несигурност, те се наши верници исељавају. Одговарано ми је обично да је то исељавање последица све брже урбанизације, да је у питање економски моменат. На то сам ја истицао, да није зло што људи одлазе за бољим животом – зло је што своја огњишта напуштају под организованим непријатељским притиском“.

Патријарх Павле о косовским изборима 2004.

У септембру 2004,године мартовског погрома над косметским Србима, а поводом избора које је организовала тзв. „међународна заједница“, патријарх Павле обратио се председнику Србије Борису Тадићу и председнику Владе, Војиславу Коштуници: “За име Бога, не позивајте остатак прогоњеног и мученичког српског народа на Косову и Метохији на изборе за органе тамошње власти! Не позивајте га, па ма ко вас на то наговарао или присиљавао!/…/ Зар је потребан наш пристанак на нашу пропаст, дугорочну или коначну, свеједно? Ко то уопште има право да вапијуће безакоње прогласи за правни поредак, статус друштвених парија за нормалан положај у друштву, а терор за нормално функционисање демократских институција? Ви, господо председници, знате да смо раније позивали Србе на изборе, а уследио је мартовски погром. Знате колико је Срба убијено, отето и прогнано од почетка међународне управе Косовом и Метохијом; знате колико је домова и храмова спаљено и порушено. /…/Подсећам вас успут и на то да су косовско-метохијски Албанци до пре само неколико година, притом живећи у неупоредиво бољим условима него њихови српски суседи данас, не само одбијали да учествују на изборима него и бојкотовали све органе власти, читав државно-правни поредак. Па ипак, њих нико није уцењивао, а на њихове политичке вође нико није вршио притисак. Поређење и закључци намећу се сами“.

Да додамо: патријарх Павле је једном „прекршио“ опредељење да, као свештено лице, не излази на биралиште – гласао је за нови Устав 2006, зато што у њему јасно пише да је Косово саставни део Србије.

Владика Артемије на Косову

Владика рашко – призренски Артемије нашао се на Косову и Метохији када су их окупирале НАТО трупе,одлучан у борби да Света Земља остане у саставу Србије. У почетку, он је, као и многи, веровао да је битан узрок бомбардовања СР Југославије „недемократски режим Слободана Милошевића“, па је у књизи „Распето Косово“, коју је, као сведочење о шиптарском рушењу српских храмова и олтара на Светој Земљи 1999, записао да је „крст на коме је Косово распето начињен у Београду“. Највећи српски мислилац из Дијаспоре, покојни Марко С. Марковић, сматрао је да је такав став погрешан: “Читате: крив је Милошевићев режим. А зашто онда гоне Караџића као дивљу звер? А зашто против Путина покрећу исту пропаганду као и против Милошевића и подржавају Чечене против Руса?“  Марковић је подсећао да су корени у прошлости: много пре Милошевића, Арбанас Синан – паша спалио је мошти Светог Саве, а 1821. манастир Хиландар на Светој Гори спалили су Арбанаси из Јерисоса.

Међутим, после погрома над Србима и њиховим светињама марта 2004. владика Артемије (који се, без обзира на акцентуацију у решавању проблема насталих 1999. године, увек залагао за Космет у Србији, и увек био против арбанашке „независности“), губи последње илузије, и креће у одлучан бој против НАТО наказе, која треба да се претвори у „државу Косово“.  Он непрестано, и у земљи и у свету, сведочи да Света Земља није и не може бити отета Србији, одбија да сарађује са нелегалним шиптарским институцијама, позива своје свештенство и монаштво да одлучно прекину сарадњу са онима који признају „независно Косово“, не дозвољава америчком потпредседнику, Џозефу Бајдену, познатом србомрсцу, да маја 2009. посети Високе Дечане (то ће му дозволити неки из СА Сабора СПЦ, позивајући се на „хришћанско гостољубље“). Због тога  Американци, што се јасно види из депеша Викиликса,овог епископа  називају „тврдолинијашем“, препоручујући му да се угледа на свог „прогресивног колегу“,иначе Артемијевог викара, епископа липљанског Теодосија, спремног на колаборацију с Империјом. Ово се  види из депеша Викиликса, о којима Никола Врзић пише: “Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на  њега самог: “Он је епископа Теодосија назвао усамљеним гласом умерености“. Теодосије ће, изненађујуће ли случајности, у годинама које су уследиле постати епископ рашко – призренски, уместо рашчињеног владике Артемија“.

Владика Теодосије је нека врста „паралелне власти“ на  Косову и Метохији, кога „тврдоглавом“  Артемију намећу моћници из Синода СПЦ, одређујући Теодосија да у „предстојећем периоду разговара о КиМ“ са представницима „међународне заједнице“.

Борба против „тврдолинијаша“

Године 2004, после погрома над Србима и разарања светиња, владика Артемије тужи суду у Стразбуру четири земље, чланице НАТО-а,зато што њихови војници нису бранили србске храмове од разуларене арбанашке руље. СА Синод СПЦ га прво подржава, а затим наређује да повуче тужбу. Владика Артемије попушта. А затим, по сведочењу новинара Јована Јањића у недељнику НИН, 1. септембра 2008: “Тако је било и са потписивањем Меморандума о обнови српских светиња. Синод је био против потписивања документа са привременим косовским институцијама. А онда је после одласка у Америку једне црквене делегације ( у којој су били епископ захумско – херцеговачки Григорије, епископ липљански Теодосије, и јеромонах Иринеј Добријевић…) Синод, ипак, донео одлуку да на Меморандум потпис стави патријарх српски Павле.У ствари, то је од патријарха затражила делегација која је била у Америци, јер, наводно, нико неће да их прими ако се меморандум не потпише! Меморандум је потписан, а резултат посете тешко видљив!“ Осим ако се не узме у обзир чињеница да је после ове посете, владика Григорије позвао осумњичене Србе да се предају Хагу, а владика Теодосије наставио да пориче ставове надлежног епископа (садашњи Теодосијев викар, липљански владика Јован, то не чини). Док је владика Артемије одбијао сваку сарадњу са НАТО-ом и шиптарским политичарима, тадашњи липљански владика је за себе говорио да је „грађанин Косова и Метохије“, а за Васкрс 2006. примио је, у Дечанима,сасвим у складу са политиком  Бориса Тадића, косовског „председника“ Фатмира Сејдиуа.

Десна рука владике Теодосија је садашњи старешина Дечана, отац Сава (Јањић), који, напуштајући позиције браниоца интереса Србије, постаје непосредни сарадник шиптарских сецесиониста.Још 2006. он подржава Бљерима Шаљу, главног арбанашког преговарача у Бечу у доба наметања Ахтисаријевог плана.

Став Српске Цркве 2005. године

Свети архијерејски сабор СПЦ издао је, после свог заседања 2005. године, саопштење о отпочињању преговора око статуса Косова и Метохије. Ту је јасно стајало: “Да би политичко решење могло бити праведно и дуготрајно, до њега се мора доћи преговорима. Оно не може бити једнострано наметнуто, нити пак резултат прекрајња територија по етничкој основи, јер би то изазвало масовна исељавања становништва и нове тензије на Балкану, са несагледивим последицама. Уколико би се десило, не дај Боже, да било какво решење буде наметнуто, Сабор очекује да Скупштина Србије обзнани целом народу да је извршена нелегитимна и нелегална окупација једног дела наше националне територије“.

Амерички извештаји из Приштине: Викиликс нам опет јавља

А сада,оче архимандрите, да наведемо извештаје које је објавио Викиликс, а тичу се понашања америчке власти према СПЦ на Косову и уклањања владике Артемија са Косова.

ПРЕДМЕТ: ПОСЕТА СЕНАТОРА ВОЈИНОВИЋА КОСОВУ (06PRISTINA333)

РЕЗИМЕ: Приликом састанка са премијером Агимом Чекуом и председником Фатмиром Сејдијуом током његове посете Косову, сенатор Џорџ Војиновић позвао је нове лидере да допру до косовских Срба и покажу њима и лидерима у Београду да је косовска влада озбиљна по питању стварања таквог Косова у којем могу да живе и Срби и друге националне мањине.  У послеподневним часовима он је посетио америчку базу Бондстил, где је разговарао са војницима  који раде у локалним заједницама на Косову.

Делегација послана Синодом у посету америчком сенатору Џорџу Војиновићу, српско-словеначког порекла. Говорило се о Косову, док је владика са Косова Артемије био искључен са разговора. Април 2005.

Сенатор државе Охајо, Џорџ Војиновић посетио је Косово у петак, 24. марта. Он је разговарао о преговорима о статусу Косова и безбедносној ситуацији на Косову са премијером Агимом Чекуом, председником Фатмиром Сејдијуом, косовским тимом за јединство (Чекуом, Сејдијуом, председником скупштине Кољ Беришом, опозиционим лидерима Ветоном Суројием и Хашимом Тачијем и координатором Бљеримом Шаљом), лидерима косовских Срба Оливером Ивановићем, Гораном Богдановићем и Ранђелом Нојкићем, као и са бригадним генералом Дареном Овенсом и америчким војницима који се налазе у бази Бондстил.  Сенатор је био у друштву шефа мисије америчке канцеларије у Приштини (УСОП) Голденбергом, законодавним помоћником Џејни Сисковић и војним пратиоцем поручником Џошом Велнером.

На састанку са премијером Агимом Чекуом, Војиновић је упозорио да у Србији постоји много оних који сумњају у озбиљност косовских Албанаца када је у питању стварање Косова у којем би етнички Срби могли остати и интегрисати се. Рекао је Чекуу да је сада време да се дају уверљиви докази да се ствари на терену мењају. Чеку је изразио оптимистичка очекивања да ће 2006. години бити више повратника него у претходним годинама. Чеку је рекао Војиновићу да косовске привремене институције посматрају манастире и патријаршију не као споменике, већ као верске заједнице и рекао да је Косово поносно што има такво културно наслеђе.  Он је рекао да када КФОР заврши своје реструктурирање од бригаде у радну групу биће флексибилнији и способан за боље деловање. Такође је коментарисао о америчким снагама на Косову и њиховом раду у локалним заједницама, оценивши их као пример на који остале конститутивне снаге, нарочито на северном Косову треба да се угледају.

Бљерим Шаља је искрено одговорио да „је наш фокус статус Косова, не статус Србије. Ми смо забринути за косовске Србе, не за Србе из Србије“.

Сенатор је сугерисао да је разумевање улоге Српске православе цркве кључ за коначни процес по питању статуса Косова, јер црква утиче како на Србе на Косову, тако и на Србе у Србији.

Констатујући да је Црква у почетку одбијала сарадњу у обнављању цркава оштећених у нередима 2004. године, јер су у то биле укљученe и Привремене институције на Косову, сенатор је рекао да је интервенисао код  црквених вођа и да су они реаговали на то. Сенатор је упозорио косовске лидере да би процес о питању статуса ишао лакше „ако се Црква осећа пријатно и УТИЧЕ  на српску страну за преговарачким столом“.

ПРЕДМЕТ: КОСОВСКИ ПРЕДСЕДНИК СЕЈДИЈУ НАСТАВЉА ДА ПОСЕЋУЈЕ МАЊИНУ У МАНАСТИРУ ДЕЧАНИ (06PRISTINA352)

РЕЗИМЕ. У првој посети председника Косова манастиру Дечани, председник Фатмир Сејдију обишао је имање и цркву у недељу Васкрсења и разговарао о заштити српског православног наслеђа на Косову са епископом Теодосијем на српском језику. Остали посетиоци били су специјални  представници генералног секретара УН, командант КФОР-а, дипломатски представници и други српски, албански  и међународни представници.

СЕЈДИЈУ И ТЕОДОСИЈЕ РАЗГОВАРАЛИ О КУЛТУРНОМ НАСЛЕЂУ

Дана 23. априла „председник Косова” Фатмир Сејдију посетио је манастир Високи Дечани у западном делу Косова како би учествовао у прослави православног празника Васкрса.  Манастир из 14. века проглашен је делом светске културне баштине 2004. године и једина је локација под заштитом УНЕСК-а на Косову. Правни статус и заштита православних сакралних објеката биће разматрана као део наступајућих преговора о статусу Косова.

Након обиласка манастирске цркве, Сејдију је учествовао на пријему чији је домаћин био епископ липљански Теодосије Шибалић и отац Сава Јањић.  Остали учесници су били специјални представник генералног секретара УН Сорен Јесен-Петерсен, командант КФОР-а Ђузепе Валото, Сејдијуов саветник Скендер Хисени, начелник општине Дечани Назми Сељманај, лидери Српске листе за Косово и Метохију Оливер Ивановић и Ранђел Нојкић, представници из немачке, руске и италијанске канцеларије, као и политички  и дипломатски сарадници. Током састанка председник Сејдију и епископ Теодосије разговарали су (на српском језику) о важности заштите косовског културног наслеђа и сложили се да је овај манастир значајан део тог наслеђа. Теодосије је захвалио КФОР-у и Сељманају за помоћ у заштити манастира.

Теодосије је похвалио прелиминарни рад Комисије за спровођење обнове православних светиња оштећених у нередима 2004. године. Упознао је председника Сејдијуа са извештајем СПЦ под називом „Распето Косово“, који се тиче уништавања црква након доласка НАТО снага на Косово 1999. године.  Извештај садржи и фотографије цркава пре и после уништавања. (БЕЛЕШКА: Према Комисији за спровођење обнове, прва фаза санације 30 цркава оштећених у марту 2004. је завршена у децембру 2005. године. Комисија је основана према Меморандуму о разумевању потписаном између Привремених институција Косова и СПЦ у марту 2005. КРАЈ БЕЛЕШКЕ). Теодосије је такође дао Сејдијуу књигу фотографија манастирског живота у Дечанима, под називом „Чувари светиње“.

ПОСЕТИОЦИ НАЗДРАВИЛИ МИРУ, ДОБРОЈ ВОЉИ И ПОМИРЕЊУ

Након порука мира, добре воље и помирења наздрављајући уз ракију (шљивовицу) коју су правили дечански монаси, Сејдију и остали учесници су се уписали у књигу утисака. Касније су монаси поделили црвено обојена васршња јаја традиционална за Васкрс и ломили их међу собом да виде које је „најјаче“. Пријем се наставио банкетом на коме је присуствовао и министар за повратак Славиша Петковић, заједно са међународним и домаћим гостима, укључујући и војнике КФОР-а.

ЧЕКУОВ ПРЕДЛОГ ОДБАЧЕН ОД СТРАНЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

Док је Сејдијуов предлог да посети Дечане прихваћен од стране умереног епископа Теодосија, предлог премијера Чекуа да посети Грачаницу на православни Васкрс одбијен је од стране владике Артемија, епископа Епархије рашко-призренске, који припада тврдој струји. Артемије је служио васкршњу литургију у манастиру Грачаница у коме је био константан број посетилаца током дана. У писму од 19. априла које је стигло у канцеларију премијера, Артемије је написао да није у могућности да прихвати овакве захтеве, док се он и остали расељени Срби не врате у своје домове. Артемије живи у Грачаници од 1999.године из безбедносних разлога- његов владичански двор у Призрену је спаљен током нереда у марту 2004. године.

ТЕОДОСИЈЕ ПЛАНИРА ДА ОДЕ ЈОШ ДАЉЕ

Епископ Теодосије и отац Сава Јањић одржали су дужи говор о потреби већих интеракција и изградње поверења између Срба и Албанаца на Косову. У неколико наврата Теодосије је изразио наду команданту снага да ће нова косовска влада учинити више да допре до косовских Срба и показати им да за њих има места на Косову. Он и командант су такође разговарали о могућности организовања оваквих дешавања у школама у општини Дечани са начелником општине и грађанима, као начин да се наново изграде позитивни односи које је  манастир имао са локалном албанском заједницом пре рата.  Командант се сложио да учествује у догађају који ће се десити нешто после Васкрса,која ће се одржати у Пећкој Патријаршији 2. и 3. маја.  Отац Сава је 25. априла рекао дипломатским сарадницима канцеларије да ће позивнице обухватити религијске и међународне представнике, косовске и српске представнике министарстава који раде на заштити културног наслеђа и председника општина Пећ и Дечани.

КОМЕНТАР. Посета председника Сејдијуа манастиру Дечани на Васкрс је била успешна и  веома добро примљена. Она је заправо врста конкретних искорака на високом нивоу која гради поверење и представља пример грађанима Косова да интеракција са мањинама може бити позитивна и конструктивна.

 Билборди су следећи доказ да влада Косова веома озбиљно схвата обавезу да заштити косовско културно наслеђе. Сада је изазов да се грађани Косова увере да треба да чине исто и да се укључе функционални механизми правне заштите у договоре око коначног статуса са посебним одредбама о православним светињама.“ (Преводи депеша су преузети са блога оца Евтимија „Православље – живот вечни“, нап. аут.).

Ствари су,дакле, једноставне: владика Теодосије и архимандрит Сава (Јањић) су се,постепено,  ставили у службу НАТО творевине, зване „независно Косово“, сигурни да је то добро за Србе и српске светиње на Косову и Метохији.

Да ли је следећи корак је стварање „Косовске Православне Цркве“? Ко је потенцијални конкурент за неславну улогу првог поглавара ове „самотворевине“, исту ону који је имао српски владика Доситеј (Стојковић), издајник који се ставио на чело „Македонске Православне Цркве“, добивши Титово одликовање за предан рад на разбијању СПЦ О  „Косовској Цркви“ се већ говорило. Ко је гледао, видео је.

Др Срђа Трифковић најављује „Косовску православну цркву“

Уважени оче архимандрите, све о овоме је на време знао угледни српски мислилац и политички аналитичар, др Срђа Трифковић, који је почетком фебруара 2009. године дао интервју франкфуртским „Вестима“ и објаснио шта ће се дешавати (погрешио је само у „ритмици“ догађаја – остало се испуњава, на наше очи):

„После Другог светског рата Савезна Република Немачка је територије источно од Одре и Нисе, које су од 1945. биле под пољском управом, третирала као део Немачке. То је чак било уграђено у члан 23 западно-немачког Устава. Међутим, канцелар Вили Брант је 1970. потписао уговоре о пријатељству с Пољском и СССР-ом којим је границу на Одри и Ниси признао као реалност која не може да буде мењана силом. Наравно, неизбежни следећи корак био је и формално признање те границе новембра 1990, после немачког уједињења, када је и укинут члан 23 Устава.

Каква је ту аналогија са Србијом и њеном јужном покрајином?

Очекујем да ће сличан сценарио садашња влада Србије применити на КиМ, премда у много краћем року. Прихватање Еулекса је еквивалент Брантовог прихватања де факто стања као непроменљивог. Бесконачни процес „приближавања Европи“ ставиће и формално признање „Републике Косово“ од стране Србије на тапет идуће, 2010. године. Ако ова влада још буде на власти, а с обзиром на стање у опозицији то, нажалост, није немогуће, упркос свим њеним лажима и промашајима, са сигурношћу можемо очекивати да ће до краја 2011. она прихватити „нормализацију односа са свим суседима“ – како захтев за признањем зову бриселски званичници – као тобоже болну, али неминовну жртву коју треба принети на олтару евроинтеграција. Наравно, за све ће опет ретроактивно бити крив Слободан Милошевић.

Како би се у том случају поставила Српска православна црква?

Како ће се СПЦ поставити зависи у највећој мери од тога да ли ће патријарх Павле поживети још коју годину – у ком случају остаје статус кво, што је тренутно најмање зло – или ће доћи до избора новог поглавара СПЦ. Ако се деси ово друго, веома је могуће да кормило преузме она струја у епископату за коју су протеклих месеци тако интензивно лобирала државна руководства Србије и Републике Српске. Не треба затварати очи пред чињеницом да, што се КиМ тиче, та струја изражава спремност на сваки уступак, под изговором потребе да се „спасе шта се спасти може“. Њена крајња „флексибилност“ испољена по питању обнове светиња заснива се на ставу да је битно да Срби задрже Косово у метафизичко-духовном смислу, а физички посед и политичко устројство је световна, пролазна ствар.

Какав је то приступ?

Ово сматрам за веома опасан приступ, који представља управо оно шта би српски непријатељи желели да СПЦ заступа: Ето вама трансценденције и духовности до миле воље, држите ви небеско Косово чврсто у оквирима небеске Србије, само не ометајте Еулекс и институције приземне косовске државе, већ сарађујте са њима. Та ионако су пролазне, данас јесу, а сутра (или за 500 година) више нису! Потом би било пуко питање времена када би шиптарски властодршци захтевали формалну промену назива јурисдикције, по узору на Дедеићево предузеће на Цетињу. Они већ увелико српске светиње третирају као „косовске“, у чему их подржава Запад. Први корак, недуго после размене амбасадора са Београдом негде 2012, биће захтев за прекрајањем епархија и успостављањем „архиепископије косовске“ чије би границе биле истоветне „државним“.

Какав ће бити однос Приштине према СПЦ?

Крајњи циљ Приштине јесте успостављање „Косовске православне цркве “ уз налажење макар симболичног броја српских свештеника и једног или два јерарха спремних да и то прогутају у име „опстанка“ јер ће прећутна, али јасна претња шиптарских власти бити да несарадња повлачи коначни нестанак. Чућемо тада и аргумент да су Грци такође подељени у више јурисдикција детерминисаних политиком (Цариград, Атина, Никозија, Јерусалим), што им не мења ни духовни, ни културни идентитет.“( Довољно је упоредити Трифковићеве речи из 2009. са најновијим интервјуом архимандрита Саве Јањића, па да се види да је Трифковић све ово,као прави аналитичар, знао још пре четири године ).

Још једном питамо: ко је кандидат за неславну улогу новог Доситеја (Стојковића) у СПЦ?

Понављање је мајка учења: ко стоји иза свега,поново

Оче архимандрите,половином фебруара 2013, новинарка недељника „Печат“, Наташа Јовановић, направила је разговор са др Александром Раковићем, дугогодишњим службеником Министарства вера Републике Србије. Из тог, заиста „инсајдерског“, интервјуа, који доносимо у целини, види се о чему  се ради (а ради нам се о глави, као и много пута кроз историју). Подаци које он открива не односе се само на Косово и Метохију. Много озбиљнија игра је у питању. Чујмо, дакле, Раковића:

„Све што се издешавало са СПЦ у Македонији, Црној Гори и на Косову део је замешетељства политике САД-а и њених смерница које су ишле у прилог идеји потпуног идентитетског брисања српског народа.Викиликсове депеше које су откриле да је Америка вршила притисак на Владу Србије да 2008. прекине „симфонију“ између Републике Србије и Српске православне цркве, у тренутку објављивања докумената, остале су готово незапажене у нашој јавности. Али притисак САД-а није се завршавао на томе. Пре бих рекао да је то био почетак. Све што се издешавало са СПЦ у Македонији, Црној Гори и на Косову део је замешетељсва политике САД-а и њених смерница које су ишле у прилог идеји потпуног идентитетског брисања српског народа. О томе сведоче и бројни разговори које сам као државни службеник у Министарству вера водио са високим званичницима ове земље. Коначно, о томе сведочи и укидање министарстава која су се бавила идентитетским питањима, а на чему су САД дуго инсистирале: Министарство за дијаспору и Србе у региону, Министарство за Косово и Метохију и Министарство за људска и мањинска права укинута су 2012. За сва је важило да би требало да буду укинута и спуштена у ранг државних служби као да то не значи да се деградира и наша државна политика на тим пољима. Уместо њих су основане четири канцеларије, каже у разговору за „Печат“ др Александар Раковић, научни сарадник у Институту за новију историју Србије.

Да ли би у том светлу требало посматрати и америчке извештаје о верским слободама у Србији који су годинама уназад били изразито негативни?

У америчким извештајима о верским слободама из године у годину је стајало да је Закон о црквама и верским заједницама у Републици Србији (2006) дискриминаторски. Наравно, позадина тога била је да се укидањем овог закона ослаби СПЦ. Инсистирали су на томе да би неке чланове закона требало изменити толико да закон постане непрепознатљив. Писали су да Србија не поштује верска права, а да их, рецимо, поштује албанска власт на Косову и Метохији. То је бесмислено. Уставни суд Републике Србије је у јануару 2013. одбацио мишљење да је Закон о црквама и верским заједницама неуставан, а посебно да је дискриминаторски.

У реалности односи између традиционалних цркава и верских заједница и Републике Србије никада у историји нису били бољи. Министарство је 2010. оформило Међурелигијски савет чији су чланови били и епископ бачки СПЦ Иринеј Буловић, надбискуп београдски Римокатоличке цркве Станислав Хочевар, реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем Зилкић и рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел. Није се радило, дакле, о „симфонији Српске православне цркве и државе“ већ о складу који се у јавности највише огледао кроз рад Међурелигијског савета. У неформалним разговорима се шушкало да Министарство вера не постоји нигде у окружењу, па би га стога требало укинути и у Србији. То није било тачно, јер у Грчкој постоји Министарство просвете и вера, у Турској постоји Дијанет, државно тело у рангу министарства задужено за исламска питања чији је буџет десетак пута већи од буџета неких министарстава, а у Бугарској делује министарство без портфеља које се бави и верским питањима. У овом друштву наша земља има најсложенију верску ситуацију и стога јој је министарство задужено за верска питања било најпотребније. Упоредо с тим „бачено је око“ и на друга министарства, која се, као што сам рекао баве идентитетским питањима. Укидањем Министарства вера Републике Србије нестала је висока верска политика наше земље. Непрекинути низ од 21 године рада (1991-2012) који је давао плодоносне резултате је прекинут.

У време док сте радили као координатор за верска питања били сте у прилици да разговарате са неколико високих званичника САД-а. Шта вам је сугерисано на тим састанцима?

Са др Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало је забележено да се залагао за хрватску страну. Веома је утицајан у америчком „римокатоличком лобију“.

Из Лондона сам 2007. добио сугестију да би Милејди желео да се сретне са неколико епископа СПЦ. Организовали смо му сусрет са пет наших епископа. Милејди је у разговору дотицао сва верска питања везана за српски народ и СПЦ на простору бивше Југославије, почев од Македоније, до Црне Горе и Босне и Херцеговине. Био је веома упућен у тему и држао се унапред припремљеног концепта разговора. На неформалан начин представио нам је смернице америчке политике кроз интересе утицајних америчких римокатолика.

Милејди је архиепископу Јовану рекао да „српско црквено питање“ у Македонији не постоји. Било је јасно и раније, а тада је постало изричито, како америчка политика не уважава чињеницу да је Охридска архиепископија установљена као аутономна црква у оквиру СПЦ. Друга тема била је везана за СПЦ у Црној Гори. Милејди је сугерисао да се три велике хришћанске светиње које се налазе на Цетињу (рука Светог Јована Крститеља, честица Часног крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) окупе на једном месту под заједничким старатељством Српске православне цркве и Римокатоличке цркве. Епископ никшићки Јоаникије је потврдио став наше цркве да ове светиње морају да остану под духовним и физичким старатељством СПЦ. Трећа тема је по мом мишљењу била најинтересантнија. Милејди је предложио политичку сарадњу православних и римокатолика у Босни и Херцеговини, односно Срба и Хрвата, како би се спречила мајоризација хришћана. После разговора у Београду, Милејди је отишао у Републику Српску где се сусрео са премијером Милорадом Додиком. Како год, у том периоду је дошло до видљивог политичког приближавања Срба и Хрвата у БиХ. Сусрету у Београду су присуствовали и владика захумско-херцеговачки Григорије, владика липљански Теодосије и владика аустралијско-новозеландски Иринеј.

Да ли је захтев да састанку присуствује и владика Јован била нека врста упозорења или најава хапшења архиепископа охридског које је убрзо уследило?

Реч је о томе да су македонске власти већ добиле поруку да по свом нахођењу, али не без „америчких сугестија“, решавају односе са СПЦ. Догађаји који су уследили показали су да је Македонија ушла у конфронтацију са Охридском архиепископијом и да је архиепископ Јован утамничен.

У којој мери су САД утицале на положај СПЦ и прогон њеног монаштва у Црној Гори, те да ли сте из непосредних контаката са америчким службеницима сазнали више о томе?

Много изоштренију слику будућих дешавања добио сам после разговора са др Мајклом Холцелом, дугогодишњим саветником за спољну политику америчког потпредседника Џозефа Бајдена. Са њим сам се срео у септембру 2009. када сам као члан наше државне делегације говорио у Варшави на годишњем састанку ОЕБС-а о људским и верским правима. Он је био шеф америчке делегације. Холцел је један од најважнијих стручњака у Демократској партији за НАТО и балканску политику САД-а. Пошто сам представио реферат о побољшању верских слобода у Србији, Холцел ми је пришао и предложио састанак у четири ока. Био сам изненађен. Будући да сам увек имао на уму да у контексту верских права поред Србије поменем и Републику Српску, то се Холцелу није допало. Он је, иначе, писао Бајденов говор који је овај прочитао у парламенту БиХ. Холцел ме је питао: „Да ли сам добро чуо да сте рекли како је Република Српска део Србије?“ Одговорио сам да није добро чуо. Рекао сам, наравно, да је Србија држава, а Република Српска државни ентитет. Ипак, појаснио сам му да волим да кажем како је реч о „наше две републике“. Не бих то званично рекао као државни службеник јер сам морао да следим смернице међународне политике Србије, али бих као професионални историчар о томе говорио у стручном смислу. Био сам спреман да свој став још браним, али се Холцел више није интересовао за ту тему већ је прешао на другу.

Како сам у реферату дотакао и примере кршења закона од стране муфтије Муамера Зукорлића, Холцел ми је рекао да „Србија има важнијих питања од Исламске заједнице, а то су положај СПЦ у Македонији и Црној Гори“. Схватио сам одмах да је реч о упозорењу и да се могу очекивати све јачи притисци у Македонији и Црној Гори. Када је о Црној Гори реч, у страначки програм Демократске партије социјалиста и коалициони споразум те странке са Социјалдемократском партијом ушле су и формулације усмерене против СПЦ у Црној Гори, којима се прети успостављањем „јединствене православне верске заједнице“ и отварањем питања права власништва на имовину СПЦ у Црној Гори.

Холцел је, иначе, бриљантно познавао историју југословенских народа. Рекао сам му да стога сигурно зна да је Црна Гора историјска држава српског народа. Одговорио је: „Наравно да знам, али то је било некад“. Казао је да Црна Гора сада иде другим путем и да више не желе да се изјашњавају као Срби. С тим, наравно, нисам могао да се сложим. Трећина становника Црне Горе се декларише као Срби, а половина да говори српским језиком. Но, и та Холцелова порука била је јасна. Већ надвијени тамни облаци над српским народом у Црној Гори никако да се разиђу.

Холцел је у пратњи Џозефа Бајдена неколико пута боравио на Косову и Метохији. Да ли сте се у разговору дотакли и тога?

Холцел ми је осветлио неке догађаје после уласка НАТО снага у нашу јужну покрајину. Са тадашњим сенатором Бајденом у зиму 2001. посетио је Косово и Метохију, а једна од дестинација био је манастир Високи Дечани. Холцел ми је казао да су се тих дана срели и са Рамушем Харадинајем који их је „импресионирао“. Будући да се знало како међуетничке прилике могу у сваком моменту да измакну контроли, Бајден је од Харадинаја затражио да гарантује безбедност манастиру Високи Дечани. Иако је током погрома над Србима 2004. било покушаја да се изврше напади на Високе Дечане и Пећку патријаршију, до тога није дошло. Зашто? Холцел је у августу 2004. поново посетио Косово и Метохију, а на једном састанку пришао му је Харадинај и рекао: „Кажите сенатору Бајдену да сам одржао обећање“. Дакле, не само Високи Дечани, већ и Пећка патријаршија нису нападнути јер су Американци то захтевали од Харадинаја. Могло би се чинити да је то „гест добре воље“. Међутим, макар и површнији поглед на ову тему пружа још један закључак: Американци су знали да ће доћи до свеопштег напада на Србе, али и ко би са албанске стране требало да стоји иза тога. Имао бих још нешто томе да додам, али бих на овом месту стао.

Како тумачите чињеницу да је последњих десетак година, посебно од како је Румунија постала чланица ЕУ, провокација Румунске православне цркве на канонској територији Тимочке и Браничевске епархије, баш на просторима где живе Власи, постала више него упадљива?

Тај притисак траје истовремено са оним које трпе епархије СПЦ на нашим јужним границама. Већ смо видели да ће питање статуса СПЦ у Црној Гори и питање опстанка Охридске архиепископије у Македонији тек добити на замаху. СПЦ на Косову и Метохији је од 1999. у ванредном стању. Епархија врањска је прикљештена на више начина и са више страна.

Што се тиче Румунске цркве Министарство вера је 2009. уписало епархију Дакија Феликс Румунске православне цркве (у српском Банату) у Регистар цркава и верских заједница. Тим поводом је уприличено да уверење о упису буде свечано уручено у Патријаршији СПЦ. Међутим, румунски епископ Данил је тада вратио уверење о упису, рекао да га не признаје док епархији Дакија Феликс не буде дато право да делује у Тимочкој крајини. Митрополит Амфилохије је тада рекао: „Зар нам и ви браћо претите духовним бомбардовањем“. Румунска православна црква је наставила неканонско деловање у Тимочкој крајини. За то има подршку румунске државе. СПЦ је више пута апеловала да се са тим прекине. Међутим, Румунија је тему издигла на међународни ниво и прети да нам успори европске интеграције. Иако Власи желе да у њиховим срединама служи свештенство СПЦ, румунска страна то не прихвата већ жели да се наметне силом. Владика тимочки Јустин благословио је литургију на влашком језику у храмовима СПЦ у Тимочкој крајини, али ни то није задовољило румунске аспирације. Још нека питања се намећу. Отворено је питање враћања имовине Немачкој евангелистичкој цркви која је у Србији 1944. престала са радом. И ту није крај.

Од каквог је значаја за Србију питање статуса Исламске заједнице Србије?

По мом мишљењу од највишег државног значаја за Републику Србију. Историјске и правне чињенице иду томе у прилог. Надам се да ће наша актуелна власт наставити истим путем и да ће Министарство правде де иуре признати Исламској заједници Србије статус традиционалне верске заједнице. Високодостојници Исламске заједнице Србије су на међународним исламским форумима апеловали на муслиманске земље да не признају унилатерално проглашену сецесију Косова и Метохије. Исламска заједница Србије је интегрисана у више комисија, посебних радних група и других тела Републике Србије. Дакле, не би било добро да се прави неки заокрет у другом правцу. Тиме бисмо се показали нелојалним и безкарактерним“.

Наравно, поруке др Александра Раковића нико неће схватити озбиљно. Верује се да је Империја у Србији непобедива, и да јој треба служити. „Покорну главу сабља не сече“.

Шта да се ради?

Заиста, шта да се ради, оче архимандрите? Да ли ићи путем „мирења са реалношћу“? Или нам нуде „виртуелну реалност“ уместо стварности Христове?

Грамшијевски „дуги марш кроз институције“ у Србији је, углавном окончан. Наша  није ни власт, ни највећи део парламентарне опозиције: скоро сви се слажу да је Косово „баласт“ на путу ка „евроатлантским интеграцијама“. Војска нам је разорена, судство, здравство и школство на издисају, привреда је у колапсу.Српска академија наука и уметности, осим часних изузетака, ућуткана је.           Прво и основно што нам је потребно јесте да схватимо да је Империја убацила своје људе у све институције овог народа, и да су институције окупиране. „Ниједна чаша што се пије, / Ниједна тробојка што се вије, / Наша није“, рекао би  Милош Црњански.

Најстрашније је што је тако и у врху Цркве, у којој неки, вољно или невољно, сарађују са окупатором, а други уплашено ћуте (част изузецима!). Враћа се доба слично оном после укидања Пећке патријаршије, у 18. веку, када су, уместо српских архијереја, Турци послали Грке са Фанара да управљају православним, али непокорним, Србима. О фанариотским епископима Иво Андрић у својој студији о духовном животу у Босни под турском окупацијом каже: “Грчке владике биле су у Босни као и у Србији „бич за масе“. Туђе по језику и духу, гледајући у своме епископском достојанству једино извор прихода, они не само да ништа нису учинили за духовни напредак епархије која им је била поверена, већ су у многим приликама наносили штету како у материјалном тако и у моралном погледу, често радећи заједно са Турцима на штету хришћана“. Народ фанариотске владике није волео, али их је разликовао од Цркве – због попа Николе није напустио Светога Николу. И слобода је дошла, и Српска Црква се обновила.

У овом тренутку,  морамо гледати право у лица наших светаца, који су се жртвовали за веру и отаџбину. Међу њима је и Свештеномученик Платон Бањалучки, кога су усташе заклале, после тешких мучења, 1941. године, зато што није хтео да остави своју паству. Он је, у свом тексту „Српско Правосавље и нација“, поручио: “Још како је Свети Сава отпочео утврђивати Цркву у српском народу,вера је постала штит за српски народ од туђинских насртаја и прохтева. /…/ Да није било те вере, будите уверени, не би било ни гигантске борбе нашега народа са вековним непријатељима.“

Том вером надахнути, настављамо путем Светог Саве и Светог кнеза Лазара, Богу се молећи и Небеском Србијом надахњујући.Све остало препуштамо Христу, чија је икона, по речи Владике Николаја, смештена у рам српског отачаствољубља.

Желећи Вам, оче архимандрите, свако добро од Господа сваког добра, искрено се надам да ћемо једнога дана поново бити на путу Косовског завета.

Са изразима поштовања према Вашем свештеном чину и надом у Ваше добре намере,

Владимир Димитријевић / Борба за веру

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1. Видети: „Иринеј:Срби треба да изађу на косовске изборе и бирају најбоље“;“Политика“,15. октобар 2013,стр.6

2. http://borbazaveru.info/content/view/6194/1/

3.http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/izbori-za-tacijevu-okupatorsku-drzavu-ili-izdaja-drzave-srbije-q.html

4. http://srb.fondsk.ru/news/2013/10/16/ministar-bez-portfela-i-patriiarh-bez-mandata.html

5.http://borbazaveru.info/content/view/6199/1/

6.http://borbazaveru.info/content/view/6201/1/

7.http://borbazaveru.info/content/view/6200/1/

8. Радмила  Радић, Патријарх Павле/Биографија, Београд, 2005.

9. Архимандрит Јован Радосављевић:Са патријархом Павлом кроз живот, Манастир Јежевица 2010.

10. Марко С. Марковић: На развалинама Јутопије/ Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова, Легенда, Чачак, 2007.

11. Никола Врзић: Викиликс:тајне београдских депеша, Печат, Фонд Слободан Јовановић, Београд, 2011.

12. Чувар вере је народ/ Истина о случају владике Артемија II,Београд, 2010.

13. Порука СА Сабора СПЦ поводом разговора о статусу Косова и Метохије: Неповредивост суверенитета и интегритета СЦГ, Свети кнез Лазар,Епархија рашко – призренска,  3/2005.

14.www.vesti.rs/…/Srdja-Trifkovic-Na-kraju-krajeva-Kosovska-pravoslavna…‎

15.http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-predstojecih

16. http://srbinaokup.info/?p=7073

17. Српски писци и научници о Босни и Херцеговини, Службени лист СРЈ, Београд, 1995.

18. Епископ Платон ( Јовановић): Српско православље и нација, Слободна књига, Београд, Бели анђео, Шабац   2000.