Турско Косово – српски Истанбул?!

Многи не знају да је човек кога је власт у Србији примила одмах после избора 2010, а који је у Призрену недавно изјавио да је „Турска Косово, а Косово Турска“, припадник „Муслиманске браће“, основане и одувек свесрдно инструментализоване и помагане од стране енглеских политичких тајно-јавних служби. Реџеп Тајип Ердоган, турски премијер од 2003. године, бивши градоначелник Константинопоља или Цариграда (град за кога се опет енглеска спољна политика побринула да остане Истанбул), између 1994. и 1998. године дозволио је у овој престоници отварање тзв. „амбасаде Санџака“ чији је неформални амбасадор био Сулејман Угљанин. Прославио се и тиме што је тражио да у турским авио компанијама стјуардесе лице и тело поново покривају марамама, због чега је изазвао огромна незадовољства и штрајкове у сопственој земљи.

Али, наравно, управо исламске земље које су биле против фундаменталиста, на мети су овакве носталгичне визије света. Никада англосаксонски утилитаризам није подржавао неагресивни или „философски“ ислам, него само онај исуканих мачева. Зато је исти тај Ердоган издао и напустио пуковника Гадафија, док данас диже глас против руског геополитичког савезника – Сирије, подржава турски део Кипарског острва, угњетава Јермене и Курде, а на Косову, код Призрена и Драгаша, заједно са Немачком, учествује у Нато трупама.

Као велики борац за пантуркизам, тј. „неоотоманизам“, Ердоган је упамћен по својој изјави датој 1997. године: „Џамије су наше касарне, минарети наши мачеви и бајонети, куполе су наши шлемови, а верници су-наши војници„. Ово, наравно, није ништа ново у односу на древни позив исламске „еклезије милитанс“, али је изговорено у великом надахнућу двадест и првог, „демократског“ и толерантног, европског века.

У истом таквом заносу, Ердоганов турски политички сабрат Сулејман Демирел империјално је изјавио да се „турски свет простире од јадранског мора до великог Кинеског зида“.

У том хорском распеваном „пантуркизму“ на Балкану, боље рећи у „пантуркизму“ који се буди у самој Србији (а почео је наивним телевизијским серијама романтизованог отоманског периода у којима се српске главе набијене на коље при освајању Београда нигде нису виделе), данашње власти бодре народ да гласа на косовским изборима, несвесне да је то управо визија Ердогана, тј. визија „косовских избора“ у оквиру „турских избора“. Колико нам је познато, нико се од косовских политичара није побунио због ове Ердоганове изјаве да је „Турска Косово, а Косово Турска“, а можда су неки од новонасталих „Косовара“ на ову изјаву били и поносни.

Српски народ је поред јерменског народа, највећи мученик у историјским страдањима у освајачким турским походима (довољно је само видети „Ћеле кулу “ па да то свима у свету постане јасно), о коме је писао још Виктор Иго у свом упозорењу „Убијају један народ„. Наши пријатељи у Јеревану и у Нагорно Карабаху (јерменски: Арцах) на својој јединој слави Свети Ђорђе, увек би у здравици поменули и српске жртве. Данас ће тај српски народ, додуше без набијања на колац, али на један много перфиднији начин, бити натеран да се врати под ту турску „јурисдикцију“, коју опет, по ко зна који пут у историји, подржава, лицемерна и обезглављена Европа. Ни некадашња звона цркве „Нотр Дам“ више не звоне за масакрираним и несталим Србима са Косова и Метохије. Независно (а можда и Ердоганово турско) Косово подржава данашња Француска која није у стању да реши проблеме са набујалим и повампиреним исламистима чак ни у северном кварту Париза, или у једном једином граду – Марсеју. Само у периоду од тридесет летњих дана ове године (2013.лета господњег) град Марсеј био је поприште око осамнаест „инцидената“ (који су резултирали смртима људи). Та и таква Француска, и остали савез „Бриселије“ (како прави и аутентични Европљани данас зову диктаторски про-амерички и технократски Брисел који угњетава европске народе) признала је „независност“ Албанаца у Србији, створену новцем од продаје дроге и извађених људских органа, а сада, ево, и – Ердоганово пантуркистичко Косово.

Зар ово све није најбољи доказ да данашња окупација Косова и Метохије не представља само демократску и „демографску“ причу (која каже: „шта се може , Албанци су, просто, демографски јачи од Срба“), него да је она прави и вечно присутни историјски „реванш“ у циљу балканског времеплова и повратка Косова у прошле векове?

Чудно је да власт у Србији није повезала Ердоганову изјаву (за коју исправно увиђа да је директан напад на Србију) са датумом „3. новембар“, те да она и даље бодри Србе са Косова да учествују у изборима државе коју сама није признала. Боље рећи, да учествују у изборима којима ће изашли бирачи у даљој перспективи потврдити управо Ердоганове речи. Нису ли и сами албански аналитичари недавно објаснили да ће тзв. „Заједница српских општина на Косову“, уколико Срби буду гласали, после 3. новембра, бити само једна невладина организација више, каквих већ има на демократском и „независном Косову“ ? Неће српски народ после тога имати ни „лепу Оливеру“ да је уда за неког високог косовско-турског Бајазита.

Да ли управо овакво стање капитулације мора да буде „ксмет“ (на турском: судбина) српског народа на Космету, који је често (о)помињао Иво Андрић? Јер, ако је Турска Косово, како то Ердоган каже, онда је Истанбул – Константинопољ, тј. Цариград, а велики део Турске је – Србија !

Зато најхрабрији део српства (најхрабрији зато јер је имао и најтежу историју, а и данас се бори за опстанак под претњом гушења у федерацији) који чини Република Српска, треба у овом тренутку да пружи сву могућу помоћ својој српској браћи на Косову и Метохији (и у Србији у целини) да се одбрани од новог отоманског освајања у елегантним глобалистичким рукавицама. Једна од те две лукаве рукавице сашивена је у Евро-Америци, а друга у Турској. Укидање Републике Српске од кога атлантистички свет није одустао, а које ће се и догодити уколико Радован Караџић у Хагу буде дефинитивно осуђен, треба повезати са догађајима на Косову, јер су све то делови једног истог геополитичког пројекта оправдавања бившег рата на Балкану. Најзад, управо оно што је дозволила Албанцима на Косову, то тзв. „интернационална заједница“ (коју чини углавном англоамеричка сила) не дозвољава Србима у Босни и Херцеговини.

Историјско присуство Срба у Босни и историјско присуство Срба на Косову чињенице су које Срби морају да бране без изузетка, јер је етничко чишћење српског народа из ових крајева вршено на сличан начин. И психолошка пропаганда у свету против Срба била је иста. И лажи упаковане у великим центрима моћи биле су исте. И „Маркале“ и „Рачак“ доказ су да је „методологија“ оптуживања српског народа имала исти или сличан облик.

На крају, зар није Република Српска та која својим постојањем данас спречава да „унитарна Босна и Херцеговина“ призна независно Косово, односно отимање српске матичне територије? Република Српска брани данас матицу Србију ван Србије, али Срби из Републике Српске никада неће бити „расејање“, будући да за српски народ граница између Србије и Републике Српске, као ни граница између Србије и Косова, не сме да постоји.

Република Српска је једина земља у балканском региону која путнике дочекује великим платном : „Добродошли у земљу ћирилице„. А Косово је једини део у балканском региону у коме људи којима су вадили органе и киднаповали мајке и очеве, још увек, архетипски, бране своје дрвене и камене барикаде. Док је то тако, дотле преживели народ у некадашњим турским поробљеним територијама, неће бити осуђен на поновни „тамни вилајет“.

Зато су и Српска и српско Косово данас – прве линије одбране.

Мила Алечковић Николић, Ив Батај / НСПМ