ЧАЈЛИЈЕ изнад Брезовице

Сажету слику средњовековног града веома тачно је дао проф. А. Дероко: „Средњовековни градови припадају једној посебној врсти утврђења: то су најчешће утврђена седишта феудалног владара или властелина, која су у исто време и управни и привредни центри својих крајева; они могу бити саграђени  и за одбрану каквог рудника или трга, чак и већ постојеће вароши, а и појединих манастира; најзад, као усамљене тврђаве, они могу држати пролазе, клисуре и уопште стратегијски важне тачке и бранити граничне жупе целе земље – „крајишта“. Да би били што неприступачнији, ти средњовековни градови, кад су били у планинским крајевима, постављани су обично на врхове стена, а у равницама су често постављани уз реке и опкољавани водом“.  

Град Чајлије се налази на једном брежуљку, 120-150 м узвишеном изнад Брезовице. Протеже се целом дужином гребена тог брежуљка и има два појаса утврђења: виши и нижи. На највишем делу вишег појаса изгледа да се налазила донжон-кула, јер се на том месту наилази на малтер који је свакако остао од зидова куле, са које су камење разнели сељаци, а известан део се обрушио у нижи појас. Нижи појас има издужен облик и свакако је служио као подграђе горњем, вишем појасу. У нижем делу наилази се на зидове и гомиле камења, а тамо где су били зидови, па разнесени, сада се налазе рупе из којих је израсло дрвеће. По том дрвећу може се закључити како је изгледао град, управо какав је био његов облик и дужина пружања.

Град је оријентисан северозапад-југоисток. На најприступачнијој страни, на крајњем делу дољег дела тврђаве, према северу, налазила се кула. Од те куле пружа се зид дуж падине са источне стране све до крајњег врха града са супротне стране. На тој страни, а уз зид, налазиле су се одаје. Зид који иде дуж падине са истока завршавао се на крајњем југу са кулом, што значи да је повезивао кулу на северу са кулом на југу, а оне су биле повезане зидовима са осталим делом града, који се налази на стеновитом, вишем врху брега.

Доле на обали реке, тачно испод најистакнутијег врха брега на коме се налази град, има великих блокова од зидова са врло чврстим малтером, тако да се може са сигурношћу потврдити да се један део зида пружао чак до реке.

Читајући књигу из које је овај текст „Средњовековни градови и дворци на Косову“, арх. Ивана М. Здравковића, а знајући да се у Приштини тренутно ради археолошка мапа Косова од стране албанских стручних институција, кренула сам током свог боравка у Штрпцу да на обронцима изнад Брезовице видим трагове остатака овог средњовековног града.

На питање постављено мештанима да ли знају нешто о овом граду, добила сам одговор да су на оближњем брду започела ископавања од људи „из Приштине“, а да су пре тога уклонили околно ниско растиње да би ослободили терен за ископавања. Уз кратко објашњење како да дођем до локације упутила сам се на брдо које мештани зову „Градиште“. Нисам по струци археолог и свесна да не могу да ништа стручно урадим, али потпуно са сазнањем јасне „помаме за материјалним доказима који указују да су на простору Косова и Метохије живели разни народи који су оставили трагове своје културе и живота, осим наравно Срба“. Оно што је најтрагичније да нико из централне Србије не реагује, сем понекад текста неког усамљеног стручњака који се пита: Зашто Србија нема археолошку мапу Косова и Метохије? Шта је са Вишеградом, Војиновић, Звечаном, Мужљаком, Паунима, Новим Брдом, Прилепцом, Брњацима, Врхлабом, Неродимљем и ко зна колико још споменика српске културе, вере, традиције и живота на овим просторима. Да ли Шиптари убрзано трагају за материјалним доказима свог постојања на овим просторима или доказима да Срби овде нису ни били?

Много је питања, али ми одговоре знамо, пред нашим очима се дешава и културни геноцид, затирање не само онога што је српско већ и „доказивање“ да никада нисмо ни били као народ присутни на Косову и Метохији, свом духовном и државотворном центру. Где је стручна јавност да подигне свој глас? Где су СПЦ и државни врх, е и то знамо, они позивају на шиптарске изборе, они су се већ Косова и Метохије одрекли. Али ми нисмо… Ако се човеку извади срце из груди он је мртав, а ако ми као народ останемо без Косова и Метохије, ми ћемо престати да постојимо. А одговор се Господу мора дати, где смо били и шта смо радили. Зато нека борба за наше Косово и Метохију буде непрестана!

Др Снежана Антонијевић, секретар СНО „СРБИ НА ОКУП“