Наш пријатељ Ердоган

Од како је претходна влада заузела радикалан проевропски курс и одлучила да у маниру сарадње и толеранције свима пружи руку помирења, стекли смо наизглед много нових пријатеља, који су у Београду били дочекани раширених руку, док су се наши лидери одазивали разним дипломатским иницијативама и походили околне престонице. Србија је пружала руку не размишљајући да многи од нових пријатеља и даље здушно раде на томе да нам држава буде што мања и слабија, па смо тако напрасно постали блиски и са вековним непријатељем – Турском. Наивно се мислило да ће се са опуштеним разговорима и осмесима на Босфору, у Београду и Сарајеву променити нешто, али уместо подршке, заузврат смо добили Ердоганов поклич у Призрену да је Косово Турска, и то у друштву Хашима Тачија, док се функционерима Србије забрањује улазак на Косово и Метохију.

Овако бруталан ударац пријатеља из Анкаре није, изгледа, био очекиван у званичном Београду, чак ни међу домаћим политичарима навикнутим на непрестане шамаре и ћушке, тако да су прве реакције биле немуште изјаве да такве речи не доприносе напретку добросуседских односа. Озбиљна држава би одмах предузела кораке кроз низ дипломатских инструмената који јој стоје на располагању, али, уместо тога, немоћна Влада Србије се за помоћ обратила Бриселу, да не би сама морала да упућује демарш Анкари, чега се вероватно плаши.

Док се чекала помоћ „пријатеља“ из Европе, одатле се огласио само за нас неважни лидер аустријске Слободарске странке Ханс Кристијан Штрахе, али смо зато на домаћој сцени поново гледали још један шоу ППВ-а Александра Вучића и његовог посилног Александра Вулина, којима је срамота са Ердоганом одлично послужила да мало поправе свој некадашњи патриотски рејтинг, урушен политиком према Косову. Вучић је најпре преко „Наших новина“ објавио да ће од Турске тражити извињење, да би се изненада у Београду нашло око две хиљаде косовских Срба, који су, како су објаснили, дошли да протестују због одлука Приштине и због изјаве турског премијера. Косовци су тражили „свог“ Вулина и Вучића, који су их лепо примили и објаснили им да ће им ускоро доћи, и опоменули да изађу на изборе државе коју су посредно признали бриселским преговорима.

И садашња и бивша влада су саучествовале у комадању сопствене територије и све учиниле не би ли Косово коначно отргле од Србије, да би сада наши политичари, као свој највећи успех, представљали своју посету тамошњим Србима, и то по манастирима, где им је дозвољено.

И кад већ причамо о Ердогану, и садашња влада је, као и бивша, правила велике планове о сарадњи са Турском, па се онда чини помало и апсурдно да се диже узбуна због његове изјаве, кад већ Турска није непријатељ. Турски премијер, уосталом, и није рекао ништа ново – сличне изјаве из Анкаре су се и раније могле чути, па нико из Србије није реаговао.

Када се мало размисли, можда Ердоган и јесте пријатељ Србије, и то ове садашње, која говори о Европи, а у политици примењује османлијске обичаје. Па кад су већ слични, зашто се не би помогли – можда је и Ердоган одлучио да, као што је ред, изађе у сусрет својим београдским пријатељима и помогне им да глуме патриоте, још неки дан док не прођу избори. Ко зна, све је могуће. Пријатељи и служе да се разумеју и испомажу.

Трифун Ристић / НСПМ