Зоран Стијовић, бивши шеф аналитике ДБ на Космету: „Космет, моје сведочење“

ЗАР НА ЊИХОВЕ ИЗБОРЕ?

–         НЕ  ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА –

Зоран Стијовић, бивши шеф аналитике ДБ на Космету своје казивање у Трибуналу преточио у књигу „Космет, моје сведочење“

Међу двадесетак монструозних злочина над Србима и осталима, које је навео у својој књизи, Стијовић издваја неколико:

УПОЗОРАВАМО ДА СУ У НАРЕДНОМ ТЕКСТУ НАВЕДЕНИ ЕКСПЛИЦИТНО ОПИСИ БРУТАЛНОГ НАСИЉА ШИПТАРА НАД СРБИМА; ПА МОЛИМО ДА ОНИ КОЈИ НЕ МОГУ ДА ПОДНЕСУ ОПИСЕ НАСИЉА ДАЉЕ НЕ ЧИТАЈУ ТЕКСТ. ПРИНУЂЕНИ СМО ДА ТЕКСТОВЕ ОБЈАВЉУЈЕМО У ЦЕЛОСТИ ДА БИ ОНЕ КОЈИ СРЉАЈУ У НЕЗАВИСНУ ШИПТАРСКУ ДРЖАВУ, НА КОЈОЈ ГОД СЕ „ЛИСТИ“ НАЛАЗИЛИ ПРИЗОВЕМО ПАМЕТИ И ПИТАМО ГДЕ ВОДЕ СЕБЕ; СВОЈУ ПОРОДИЦУ, СВОЈУ ДЕЦУ И НАС ОСТАЛЕ СРБЕ КОЈИ ВЕЋ ИМАМО МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАТУ ДРЖАВУ СРБИЈУ. ЗАР НА ЊИХОВЕ ИЗБОРЕ И СА ЊИМА У НЕЗАВИСНУ ДРЖАВУ? ИЗЛАСКОМ НА ТЕ ИЗБОРЕ ОДРИЧЕМО СЕ СВИХ СРПСКИХ ЖРТАВА, МУЧЕНИКА И ЈУНАКА КОЈИ СУ ПОГИНУЛИ ОД ШИПТАРСКЕ РУКЕ.

ОЧЕ ХАРИТОНЕ И ОЧЕ СТЕФАНЕ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ!

У тешком нападу на мештане села Брежевик у околини Пећи, 6. јула 1998. године рањен је Срђан Перовић (36) командант Специјалних јединица у СУП Пећ. Однели су га са собом. Нашли смо га тек 16. августа, уз тело полицајца Рајковића. Обдукција је показала невиђени злочин, због којег Рамуш Харадинај мора да одговара, макар по командној одговорности. Знамо да је злочин починио Мед Краснићи, из Врановца код Пећи и група коју је он предводио. Перовићу су за живота поломили све кости, на прстима, потколенице, ребра, бутне кости… све. Онда су му, живом, одсекли једно уво, друго уво до пола, одсекли су му нос, једно око му извадили. После свега подигли су га на месарску куку. Под тежином, тело је отпало, а рука остала да виси. Имам фотографију. Кад ни сами више нису могли да се иживљавају, разбили су му лобању дрвеним коцем и усмртили га. После њега страдало је више од 30 његових колега. Иза свих тих убистава, као и мучких злочина над цивилима, чија су тела нађена у Радоњичком језеру, стоји ОВК – сведочи Стијовић.

Тешка зверства десила су се и у сукобима на подручју Ораховца и Малишева, јуна 1998. године. Из села Оптеруша и Ретине покупили су и одвели 24 мушкарца Србина. Све су их побили. Њихова тела пронађена су тек 2005. године у Волујку код Клине. Наш саговорник сведочи и о трагедији и силовању двеју сестара и језивом убиству Рајка Николића. Те две несрећнице, рођене сестре, чија имена знам, а не могу их рећи, силовало је 40 зликоваца и то наочиглед отетих Срба. Кад више није могао да гледа зверско иживљавање Рајко Николић их је пљунуо, рекао им да су животиње. Скочили су, премлатили га, а онда натерали његовог сина Цветка да узме канту с банзином и полије по оцу. Запалили су га и човек је жив изгорео. Пред сином и пред осталим Србима.

Мада све злочине сматра тешким, Стијовић подсећа на отмицу потпредседника општине Косово Поље, Звонимира Бојанића, крајем 1998. године. Отели су га и извели из породичне куће, под претњом оружјем. Сутрадан је његово тело нађено на путу Приштина – Глоговац. Насред пута. Убили су га, па преко њега прешли теретним возилом. Било је, каже Стијовић, много злочина после одласка војске и полиције са Космета, али се о њима мало прича. Један од најтежих, ако се уопште злочини смеју градирати, почињен је одмах већ у јуну 1999, на подручју општине Исток. У кући Станоја Љушића спаљено је пет старијих мушкараца и две жене. Директора основне школе у Истоку Момчила Пумпаловића растргли су трактором – прича о невиђеном зверству и ужасу наш саговорник. Везали су га за трактор, као оно некад „коњима за репове“ и растргнули.

ПРВИ КРЕМАТОРИЈУМ ПОСЛЕ АУШВИЦА – У селу Клечка где је био командни центар ОВК, на челу са Фатмиром Љимајем, био је и први крематоријум после Аушвица. Ту су отете Србе, било је и жена и деце, малтретирали и потом спаљивали, у пећи за печење цигле. Пошто тела нису могла да стану цела, комадали су их, делове стављали у дечију кадицу за купање и њоме убацивали у пећ. То је класичан пример геноцида. Нађена је угљенисана мала шака петогодишње Јоване.

Део из ауторове књиге