Почиње ли европски продор на исток?

Међу бројним резолуцијама и закључцима недавног заседања Парламентарне скупштине НАТО пакта у Дубровнику, нашла се подршка евроатлантским интеграционим процесима Грузије. Ова вест није нашла заслужено место у српским медијима, али је за саму Србију од велике важности.

Амбиција Брисела да политички и војно обухвати Грузију демантује тврдњу Ивице Дачића да је Србија географски далеко од Русије и да због тога на геополитичком хоризонту може да има једино ЕУ. Да подршка Грузији није мртво слово на папиру, сведочи низ потеза које је ЕУ ових дана предузела када је исток у питању. Али, пођимо редом.

Већ сам говорио о томе да су значајни европски аналитичари констатовали да је одлука Србије да беспоговорно прихвати евроатлантске услове за Косово и Метохију, уз решеност Београда да ступи у ЕУ по сваку цену, била од пресудне важности за пољуљано самопуздање ЕУ. Мисли се у првом реду на могућност да кризама опхрвана ЕУ обухвати Молдавију и Украјину, сутра можда и Белорусију, али и ваневропске земље као што је Грузија и Азербејџан.

И заиста, ЕУ није губила време. Кетрин Ештон и Штефан Филе 26. септембра у Њујорку су разговарали са представницима шест земаља из програма ЕУ познатог као Источно партнерство. Тема разговора била је могућност потписивања уговора о асоцијацији са Украјином и иницијалног уговора о асоцијацији са Грузијом и Молдавијом на предстојећем самиту Источног партнерства у Виљнусу, који је постао врло агресиван промотер европског ширења на исток.

Подсећања ради, ваља напоменути да је Источно партнерство стартегија ЕУ усвојена 2009. године, са циљем да поменуте државе и Јерменија, кроз различите видове сарадње, као што су слободна трговина или царинска унија, буду привучене Бриселу. У међувремену, Јерменија је саопштила другачију одлуку, што је потпуно у складу са њеном геополитичком позицијом и није никакво изненађење, али су апетити ЕУ оживљени ове јесени, након пуне четири године уздржаности на терену.

Пет дана након поменутих разговора у Њујорку, Кетрин Ештон осудила је активности руских снага безбедности у Абхазији и Јужној Осетији, због подизања препрека и ограда дуж граничних линија. Разме се, Ештонова је подвукла да се, што се ЕУ тиче, ради о „административним граничним линијама“ и да је цела ствар у супротности са територијалним интегритетом Грузије, пред коју се побољшање односа са суседима не ставља као услов, што би за Србију такође требало да буде упозоравајућа чињеница.

Европска унија предузела је и друге значајне кораке на истоку. Европска комисија донела је пре само који дан одлуку о потпуном отварању тржишта ЕУ за увоз вина из Молдавије. Била је то реакција на одлуку Москве да забрани увоз молдавских вина, због намере те бивше совјетске републике да са ЕУ потпише уговор о придруживању. Овде не треба подсећати на значај производње вина за молдавску економију.

Осим тога, ЕУ јуче је одлучила и да петог новембра отвори ново поглавље у преговорима са Турском и тако настави прекинуте преговоре. Формална одлука о овом потезу донета је још у јуну, али је њена примена била одложена на захтев Немачке, због силе примењене против демонстраната у Турској. Турска је до сада отворила 13 од 33 преговарачка поглавлја, а окончала је само поглавље посвећено науци и истраживањима, али се враћа на сцену европских интеграција.

Најновији потези Брисела на истоку, којима треба додати и бруталну пропагандну офанзиву против Јужног тока, која се временски савршено поклапа са потезима ЕУ на терену, показују да је унија у извесној мери повратила самопоуздање, као и да сматра да је, упркос немирима, економској кризи и међусобним несугласицама чланица, још увек примамљива за околне земље.

Питање је какве ће поуке из ових потеза извући Србија. Европска унија незадрживо иде ка усложњавању своје структуре, о чему је за Танјуг говорио Данијел Геган, водећи европски лобиста. Геган је рекао да се ЕУ непрекидно шири, али да притом слаби изнутра. У унији је велики број „шефова“, каже он, а власт је ослабљена и даље се расплињава, уз све слабију монету која продубљује фискалну неравнотежу уније.

Због тога ће по Гегану, о чему сам раније такође говорио, ЕУ бити реконструисана. У федералном центру налазиле би се старе чланице са Немачком на челу. Други круг чиниле би скандинавске државе и Велика Британија, уз део источноевропских земаља. Трећи блок чиниле би медитеранске и ваневропске земље, попут Грузије, Турске и Азербејџана.

То значи да Србија ипак неће стићи на одредиште према ком је пуна заноса кренула 2000. године, без обзира на Дачићеву географију и за сада врло спорну брзину њених интеграција, све и да призна независност Косова и Метохије. Европски продор на исток у функцији је успостављања нове европске конфигурације, која у Бриселу има геополитичке, енергетске, безбедносне и економске разлоге.

Европска унија се убрзано мења, баш као што се мењају и прилике око ње. Једна од тих промена неминовно ће се догодити на предстојећим изборима у самој Грузији, где је лучноша евроатлантских интеграција и велики геостратешки губитник, Михаил Сакашвили, већ назван политичким покојником, ког очекује судско гоњење.

Београд се ипак не осврће на све те промене. Он аутистично гура главу у понор убеђења да је ЕУ она стара и да нема алтернативу, игноришући срамну чињеницу да је за саму ЕУ знатно мање важан и пожељан од Тбилисија, који уопште није у Европи и има притом два Косова.

Бранко Жујовић / Глас Русије