КОСОВО ДАНАС

Обраћање за Видовдан, 2013. године. У међувремену је направљено много корака који показују да је стање лошије него данас, али боље него што ће бити сутра. Коначан ударац јесу шиптарски избори на које позива власт из Београда, а који коначно укидају Србију на КиМ и Косово коначно губи Србију. У институционалном смислу једина алтернатива јесте као и црквеном, а то је егзил и катакомбе. Да ли ћемо за ову опцију имати снаге и капацитета зависи од наше решености и државотворне и уставно-одбрамбене свести. За сада је тога било, али да будемо искрени примали смо плате за то што смо радили, па било то некада по курсу Владе из Београда, а некада не. Сада је ситуација драстично тежа. Не само да неће бити плате, већ ће бити тешких напада и опструкције. Но, на муци се познају јунаци.

Прослава Видовдана у егзилу, на 400 километара од Газиместана, показује у каквом се стању ми Срби данас налазимо. Они који желе да ревнују за православну веру и за српску нацију, проглашавају се фундаменталистима, протерују се, а они који веру релативизују и који поред српског идентитета траже неки нови европски или косоварски идентитет, уздижу се на ниво аксиома вере и нације.

Косово и Видовдан су огледало сваког Србина. Какав однос имаш према Косову и према Видовдану, такав си Србин. Тако је било кроз столећа и тако је и данас. Јер онако како се односимо према Косовском завету и према крви мученика проливене за крст часни и слободу златну, тако се односимо и према души својој и према своме спасењу. Ако и у мислима својим запоставимо Косово и Видовдан, то неминовно значи да запостављамо и своје спасење и да запостављамо и своју душу.

Данас је нажалост, много Срба који Косово запостављају или са Косовом тргују или још горе Косово издају, а тиме издају и себе и гробове својих предака и будућност својих потомака. У неколико речи се може описати стање на Косову и Метохији данас: „Горе је него што је било јуче, а боље је него што ће бити сутра“. То није тешко закључити ако сагледамо како се догађаји у вези Косова одвијају и каква је њихова тенденција. Нама Србима, који живимо на Косову и Метохији, звучаће вам можда апсурдно, али највећи непријатељ није нити НАТО, нити ЕУ, нити терористичке шиптарске инситуције. Наш највећи непријатељ јесте политичко вођство из Београда, које је, са жалошћу то констатујем, успело да разједини Србе на Косову и Метохији и да зарад неких фиктивних обећања од стране оних који су нашу земљу разорили, своју духовну и државну колевку предају шиптарским терористима.

То нису могли да учине без сагласности политичких представника Срба са Косова и Метохије. Они који су у предизборној кампањи говорили: „да се неће смирити док Приштину не ставе под контролу Београда“, почели су да се умирују тако што Србе са Косова и Метохије стављају под контролу терористичких квази институција из Приштине. Ти исти политички представници Срба са Косова и Метохије, а чланови владајућих странака из Београда, су на један крајње провидан и перфидан начин опструирали борбу Срба са Косова и разбијали стечено јединство.

Подсетимо: да су опструирали изборе Републике Србије на простору Косова и Метохије; да су лукавим одлукама и чињењима на терену повукли народ који је блокирао инсталирање граничног (ткзв. ИБМ) прелаза у Јарињу; да су учествовали у бриселским преговорима или боље речено у бриселској издаји и тиме дали легитимитет таквој једној фарси као представници Срба са Косова; да су ниподаштавали и још увек ниподаштавају вољу српског народа са Косова и Метохије изражену на сабору у Косовској Митровици у мају ове године одлажући формирање Скупштине АП Косова и Метохије, док су у међувремену сменили све председнике општина јужно од реке Ибра, а истим мерама прете и непослушним председницима на северу; да активно учествују у имплементацији бриселске издаје или боље речено у интеграцији Срба у шиптарске квази институције и много тога другог и много тога другог. То браћо и сестре није издаја, то је издаја у контитуитету. То није тренутно стање душе које је и Апостол Петар пројавио као људску слабост, када се одрекао Господа, а после се горко покајао. Ово је расположење душе у континуитету, ово је издајничко расположење душе, а без покајања. Барем за сада.

Незабележено је у историји рода људског, да један мањински народ, своју терористичку борбу за оцепљењем од државе на чијој територији живи, финансира тако што киднапује људе, мало прихрани и побољша крвну слику, а онда зверски масакрира и продаје органе широм „цивилизованог света“.

Но то није највеће зло. Зло је веће да председник државе и председник владе чији су држављани били жртве овог, у историји незабележеног злочина, поздрављује се и преговарају са човеком који је стајао и који још увек стоји на врху једне такве злочиначке пирамиде и који убеђују своје сународнике, Србе са Косова и Метохије, да ће под командом таквих људи, себи наћи мир и спас. Опростите, али ми немамо деце за бацање.

И ту злу није крај. Узурпаторска управа епархије рашко-призренске на челу са епископом Теодосијем, својим акцијама и корацима предњачи у признавању независности Косова и тако даје пример Србима који курс да заузму у свом односу према новој ситуацији на Косову.

После прогона Епископа Артемија и монаштва са простора епархије рашко-призренске, која се простирала од Светих Архангела па до Црне Реке, овакав пад у борби Срба са Косова и Метохије против НАТО окупатора и шиптарских терориста је био логичан и очекиван. Центар који је давао тон борби Срба са Косова био је протеран. Док су епископ Артемије и верно монаштво боравили у српским манастирима широм Косова и Метохије, око њих се сабирао народ и борба и живот на Косову је тада имао смисла. Данас је народ обезглављен, и у црквеном и у државно-институционалном смислу, те је и сама борба обесмишљена. Ако се неко поузда у расуђивање представника цркве, узурпиране епархије, оно је исто као и НАТО окупатора или шиптарских терориста, а ако се неко поузда у помоћ матице Србије, преко својих представника на Косову,  он се одмах разочара, јер је одговор исти. Све у свему бесмисао и апсурд који није лако ни гледати, а камоли у томе апсурду живети. Но духовни закон је неминован и услед наше инфериорности према прогону који се десио у цркви, сада тај исти прогон нас очекује у институционалном смислу, а касније уверен сам и у смислу прогона нашег народа.

Канонског Епископа Артемија заменио је узурпатор Епископ Теодосије, сада институције државе Србије замењују шиптарске квази институције. Чека се само када ће опет једнога дана Српски народ заменити Шиптарским.

Ми Срби који живимо на Косову и Метохији, а који не желимо да прихватимо нови „косоварски“ идентитет скоро и да немамо алтернативу. Или ћемо са простора Косова и Метохије отићи и чекати да српство васкрсне, као што рече Св. Владика Николај, па се једног дана вратити и поново шетати Призреном и Грачаницом или остати на Косову и све ово прихватити и опет чекати дан када ће српство васкрснути. Како год ко учинио, лична је одлука и осуде не може и не сме бити, јер нам је циљ исти.

Оно што је очигледно, а што не треба да нас плаши, јер Васкрс не бива без смрти, јесте да Србија на Косову умире и то не зато што ја или било ко други тако каже, већ зато што се већина Срба према Косову односи као према некој митолошкој причи којој већ једном треба да дође крај. 

Но предаје нема. Борићемо се докле год дишемо. Али се нећемо борити за власт, како то многи чине, већ ћемо се борити за највеће људске вредности, а то су хришћанске врлине, уткане у један појам који се веома често помиње, а још чешће злоупотребљава и искривљено тумачи, а тај појам је српство.

Дакле, борићемо се за веру праву и за право, врлинско српство. То је наше опредељење и такво српство треба поново да заживи у нашој свести.  Ако такво српство не заживи у нашој свести наново, онда ће се стихови Нушића упућени тада младим нараштајима, обистинити и на нашем покољењу, а они гласе:

Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не мучите се џабе
Српска децо постаните бабе.

Е па, браћо Срби и сестре Српкиње како сви ми чинили тако нам и Бог помогао!

Милан Јездић, уредник портала „СРБИ НА ОКУП“