Косово најскупља српска реч

Пре шест векова ништа се на глобусу није догодило значајније од боја на Косову Пољу.И данас, после шест стотина Видовдана, за судбину српског народа ништа није пресудније од битке која траје на Косову и за Косово.Исход Косовског боја још се не зна, како оног негдашњег, тако ни овог данашњег.

Од почетка претрајавају две стварности и две истине. И не уступају једна другој. Што време више одмиче, све се мање зна хоће ли нас онебесати или прогутати косовска рана.

Косово освањује сваког јутра. Сваки дан је једна годишњица и једна задушница. И данас се тамо као и на Видовдан 1389. види „ко је вера, а ко је невера“.

Као да српски народ води само једну битку, гине у истом боју и на истом пољу, проширује косовску костурницу, „ридање на ридање придодаје“, нове мученике прибраја косовским мученицима.

Косово је одавно стигло до Јадовна – и право је чудо да име Косово није добила сва српска земља.

Косово је најскупља српска реч. Плаћена је крвљу целог народа. По цену те крви је устоличена на престолу српског језика. Без крви се није могла купити, без крви се не може ни продати.

Полутар српске планете

Народна поезија доказује да је судбину српског народа решила једна реч: цар воледе царству небескоме. Реч је задата једном заувек, и заувек смо јој постали обавезни и више се никад није могла и не може повући.

Косово је полутар српске планете. Кров доњег и темељ горњег света. Ту се свест српског народа пресекла на оно до и оно после Косова. Косово је посрбљена прича о Потопу. Српски Нови Завет.

То је премјена коју спомиње Вук Караџић „која је тако силно ударила у народ да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели приповиједати и пјевати“.

Језик је једино што на Косову није покошено, јер језик не гори, нити се топи, не могу му ништа сечиво, ни олово.

Косово је најважнија мисао, најкрупнија замисао, најсложеније заумљење српске културе. Име за оно највредније што смо дали хришћанској цивилизацији. Косово је престоница српског уметничког царства. Оставштина и завештање српске умности и духовности човечанству. Легенда уз коју расте српски народ.

Као што се до појаве новог Христа неће разумети поруке Новог Завета, тако до краја нећемо досегнути наум косовског завета. Ми још увек знамо само причу о причи, а оно што зна прича сама, то ће можда заувек остати тајна.

Тајна је тако хтела да се царство небеско у поезији о Косову спомене само једном. И то подвлачи важност и повећава скупоћу ове речи. Песму Пропаст царства српскога у којој је овај стих, чуо је Лукијан Мушицки на неком вашару код манастира Шишатовца од непознате слепице из Гргуревца.

Као у каквој библијској легенди, не зна се ни име, ни године, ни порекло слепе жене, код које је Стефан, ђакон шишатовачког архимандрита, нашао и записао почетак косовске епопеје. Зна се да безимена слепа жена није знала значења речи које је чувала и певала.

Тако смо тек 1817. после оба српска устанка, добили песму која је накнадно заузела своје место на почетку српске Илијаде:

Полетела соко тица сива
Од светиње, од Јерусалима
И он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива
Веће био Светитељ Илија,
Он не носи тице ластавице
Него књигу од Богородице,
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено
Сама књига цару беседила…

Књигу не носи нико други до Светитељ Илија – онај кога су као дете анђели повијали огњем, а хранили пламеном. Онај кога је Бог често слао Израиљу да грешнике приведе покајању. Књигу не шаље нико други до Богородица, а коју би другу књигу од светиње од Јерусалима слала Богородица по Светитељу Илији ако не ону једну једину, књигу свих књига, књигу о свом Јединцу.

И шта би Цар Лазар читао уочи одсудног боја, него Нови Завет. И шта би му друго књига сама говорила, него да ће опет бити као што је писано, да су дошла пошљедња времена. На Косову ће се поновити судбина Христова, јер кога би другога Матер Бога Нашега у Лазару препознала и чија би се друго судбина на Косову обновила? Одакле је тица полетела, тамо ће и долетети. У српском народу ће се догодити Јеванђеље.

Мука каже цијену јунаку

Цар Лазар се приволео царству небеском и већ та срећно нађена једина реч говори колико се двоумио и „мислио мисли свакојаке“. Није ли и сам Христос већ пресуђен и помирен дозволио својој људској природи да се са крста огласи речима: „Оче, зашто си ме оставио?“ Као што је и Мајка Југовића, Бога домолила (да јој Бог да очи соколове и бијела крила лабудова), што се може разумети једино тако да се молила толико дуго док је окрилатила и на нове очи прогледала.

Цару Лазару је исход боја био познат. Казала му га је књига сама. Изабере ли царство небеско – није рекла тек да ће изгубити бој, већ нешто поразније: сва ће твоја изгинути војска. И коначније: ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.

Мука каже цјену јунаку – варијанта је стиха који је остао нештампан на маргини рукописа Горског вјенца. Ми га овде наводимо, јер је мука одиста казала цену кнеза Лазара.

Од тада он не поступа као смртник, већ као онај са којим се поистоветио. Смртник би пре дојавио некоме да не долази, него што би проклео свакога ко не дође. Ми га недовољно разумемо, али зар смо више разумели онога ко је неупоредив и по страдању и по смислу.

Чим је кренуо на рочиште, знамо и где ће доспети. Приносећи на жртву себе и свој народ, и он најпре приређује вечеру, а потом позива у бој и старозаветном клетвом проклиње свакога ко изостане. Ми већ можемо поредити и вечеру с Вечером и беседу с Беседом и Маслинову Гору са Косовском Гором.

У цркви коју је сакројио на Косову и коју песник не зове случајно Самодржа „три недјеље тридес калуђера“ исповеда и причешћује војску која за дату реч одлази у смрт. Није поштеђен ни соко на руци, сестри не остаје ни брат од заклетве, а јунак венчава девојку речју коју свет до тада није чуо:

Ево т’ идем погинути душо!

Од речи патријарха Данила Бањског, косовског савременика: Умримо да вечни живи будемо! – до Ђакона Авакума, од поклича Ђуре Јакшића: Падајте браћо! – до лозинке патријарха Дожића: Боље гроб него роб и смирене речи Вукашина из Клепаца:

„Само ти, дијете, ради свој посао!“ – не престаје одушевљавање смрћу, не јењава обасјање идејом водиљом, не посустаје решеност српскога народа да гине:

Идем, сејо, на Косово равно
За крст часни крвцу пролевати

И за веру с браћом погинути…
Не бих ти се јунак повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми каже дружина остала
Гле кукавца Бошка Југовића
Он не смеде поћи на Косово
За крст часни крвцу пролевати…

Ја невера никад био нисам
Него сутра мислим на Косову
За ‘ришћанску веру погинути…

Срб је Христов, радује се смрти!
Благо томе ко раније умре
О мање је муке и гријеха…

Да јуначки браћо погинемо
Рад слободе и рад отачаства…

Славно мрите кад мријет морате
Васкрсења не бива без смрти…

Благо томе ко се ту нагнао
Већ га ране не боле косовске
Већ Турчина ни за шта не криви.

Кад огрије на западу сунце
Тада ћу ти са Косова доћи.

У оваквим речима, које су изговорили различити људи у различитим временима, нашла је ослонца и реч мајора Гавриловића: „Врховна команда брисала је наш пук из списка живих. Ми више не морамо мислити о својим животима. Напред у славу!“

Непознати песник певајући о још једном Косовском боју овога пута на Мојковцу 1915. каже:

Ускоци се грабе и Дробњаци
И Шаранци крвави јунаци
Ко ће прије жицу прекинути
Ранити се или погинути!

На Косово ће, у пресвето име Исусово, отићи и Мусић Стеван, брат Косовке девојке, мали војник а велики поетски лик који је стигао кад је бој био окончан и наставио битку без изгледа тек само да би погинуо.

Косовски јунаци су отишли у небеску гробницу у којој нико није ни иструлио, ни остарио, нити је и једна душа икада на небу закопана.

Крај боја знамо још пре почетка, а са највећим очекивањима пратимо његов ток, наслућујући да се догађа нешто више од самог боја, нешто важно за цео људски род. Косовски јунаци се боре до краја баш зато што знају како је пресуђено. Боре се онако како се на земљи боре они чија се нада преместила на небеса.

Боре се, јер су хришћани, а глава је мера колико су то постали.

Цар Лазар је, наводе оновременици, сагнуо главу пред џелатом да би пораз био потпун. Његове велможе су молиле да приме смрт од мача пре њега, како својим очима не би гледале смрт свога кнеза.

Одломак из Књиге „Косово – Најскупља српска реч“, Матија Бећковић