Изласком на Јахјагине изборе косовскометохијски Срби губе политичка права у Републици Србији

Једна од српских изрека проистекла из вишевековног националног искуства  са животом под туђинском и тиранском власти, каже да „сила Бога не моли, а да Бог силу не воли ”. У таквим „вуненим временима” Срби су гледали да се склоне у беспутне крајеве и преживе далеко од „цивилизације” која је хтела да им избрише „дивно име и свету свободу” (П. П. Његош), трудећи се при том да своју веру и народни карактер сачувају неисквареним и неукаљаним. Снагу за живот црпели су из вере у коначност правде и суда Бога „словенских очајника” (Св. Јустин Поповић). Само захваљујући томе могли су да у бесудној тескоби свакодневнице туђину и крвнику пркосе јуначком песмом и духовитим подсмехом и шалом. У дугим ноћима ропства Еро је насамаривао Турчина над колевкама из којих су изџикљали „кумановски” осветници Косова.

Да данашње генерације Срба и поред деведесетогодишњег асимилаторског насиља над њиховним духовним и биолошким бићем личе на своје претке показује виц који ових дана кружи Србијом – коју је данас „вражја сила одсвуд оклопила” (П. П. Његош): Два српска истраживача обављала су истраживање у прашуми. Наишли су на једну реку коју су морали да препливају да би прешли на другу страну. Проблем је био у томе што је река била пуна крокодила. Ипак, српски истраживачи се одлуче да препливају ову реку. Први истраживач скине одело и скочи у реку, али га крокодил одмах прогута. Други истраживач, иако је видео шта се десило са његовим колегом, реши да скочи у реку. Чим је запливао пришао му је крокодил, али је одмах одустао и пустио другог српског истраживача да преплива реку. Знаш те ли зашто? Написао је на леђима – Срби излазе на изборе на Косову и Метохији. А ТО НИ КРОКОДИЛ НЕ МОЖЕ ДА ПРОГУТА!

Овај виц се родио у земљи у којој злоупотреба воље народа од стране садашње власти одговара генералној слици ове појаве коју је у својој класичној студији О демократији у Америци дао Алексис де Токвил. Наиме, Токвил истиче како је „воља народа једна од оних речи коју су смутљивци свих времена и деспоти свих доба најобилније злоупотребљавали”. „Једни су њен израз видели”, даље објашњава Токвил, „у купљеној подршци неколицине званичника; други у гласовима користољубиве или заплашене мањине; има их чак који су је открили потпуно изражену у ћутању народа, па су сматрали да из чињенице покорности произалзи за њих право заповедања”.1) Међутим, Токвилов дубински и систематични увид у политичку појаву злоупотребе воље народа, није могао да досегне до оних граница довитљивости и бескрупулозности до којих су у манипулисању вољом народа данас дошла четири јахача српске апокалипсе: Вучић-Дачић-Николић-патријарх Иринеј. 

Тешко је и отужно сваком иоле обавештеном, а добронамерном грађанину Србије, да „прогута” паролу ове четворице да је развлашћивање и обесправљивање дела грађана Републике Србије у њиховом личном и општем државном и националном  интересу. Јер, позив Србима са Косова и Метохије, упућен подједнако оним који у јужној Србијиној покрајини и данас живе, као и оним Србима који су се после два натовско-албанска погрома раселили по другим деловима своје државе, да изађу на изборе које је расписала тзв. председница тзв. Републике Косово, по тзв. уставу и тзв. законима ове побуњеничке сепаратистичке псеудодржаве, није ништа друго него позив на саморазвлашћивање, те обесправљивање, које из првог обавезно следује.

Како је реч о позиву који је грађанима упућен поводом избора, адресат у овом случају има својство бирача. У савременим државама, у којима је власт заснована на концепцији народне суверености, грађани као бирачи чине бирачко тело, које се јавља као искључиви и недељиви носилац највише (суверене) власти у држави. Код Срба су концепцију народне суверености најјасније изразили још Пашићеви радикали изреком да је „народ извор и утока целокупне власти”. Важећи Устав Републике Србије у члану 2. изричито прописује да сувереност потиче од грађана, те да је „ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана”.2)Изабрани представници могу своју власт да врше само у име и у интересу народа и према његовој слободно и свеже исказаној бирачкој вољи. Зато када се посматра из угла суверености, бирачко право има карактер основног индивидуалног политичког права којим се на прворазредан начин потврђује правна веза грађанина (држављанство) са државом, јер уживањем овог права грађанин стиче својство субјекта у политичком животу једне државе. Наиме, у модерним државама постоје лица која су држављани, али немају бирачко право (у Р. Србији малолетници, лица без пребивалишта на територији Србије и пословно неспособна лица), као што у појединим државама постоје категорије лица (усељеници чији је статус регулисан на основу радних дозвола) којима је омогућено уживање свих других личних, уставом и законом ујемчених права, али не и бирачког права као основног политичког права. Тек додељивањем бирачког права грађанин постаје пуноправни члан једне политичке заједнице.

Излазком на изборе расписане од стране нелегалне, побуњеничке псеудодржаве и по њеним прописима, грађани српске националности са пребивалиштем на КиМ би себе, искључиво у интересу Србијиних властодржаца, развластили као чланове бирачког тела државе Србије, а истовремено би се утопили у бирачко тело, односно политички народ тзв. Републике Косово. Тиме би Срби са КиМ изгубили политички субјективитет у држави Србији, али би га стекли у србождерској албанској тзв. Републици Косова. У овом случају је потпуно небитно што се ради о локалним изборима, јер бирачи у једној држави чине јединствено бирачко тело. У Републици Србији нормативни израз јединствености бирачког тела представља Закон о јединственом бирачком списку, као јавној исправи у којој се води јединствена евиденција држављана Републике Србије који имају бирачко право. Евиденцију бирачких спискова у Србији карактеришу два основна обележја: сталност и јединственост. Сталност бирачког списка значи да се они „не воде само за конкретне изборе, већ се независно од конкретних избора у њих уписују сви грађани који имају активно бирачко право”. Јединственост бирачког списка значи да они „важе за све изборе, од избора за јединице локалне самоуправе, па до централног представничког тела”.3) С тога, Срби са КиМ не могу истовремено да буду чланови бирачког тела Републике Србије и псеудодржаве Косово, да буду евидентирани и у бирачком списку Републике Србије и у Централном изборном регистру тзв. Републике Косово. Вододелницу у томе којем ће политичком народу у будућности припадати они и њихова деца – Србијином или „косоварском”, представља ће чин њиховог учествовања или неучествовања на Јахјагиним изборима. У тренутку када је и сепаратистичкој албанској власти, а и евроатлантским налогодавцима Србијиних властодржаца битно да приштинска власт обезбеди што ширу подршку (легитимитет) Срба, посебно је важно да се учешћем на изборима у састав „косоварског” политичког народа, као носиоца народне суверености у тзв. Републици Косово, укључе и Срби из четири општине северно од Ибра. То потврђују речи искусног албанског политичког „лисца” – Азема Власија, да је „значај ових избора у томе што се они спроводе на целој територији Косова и што ће на њима учествовати и Срби у општинама са српском већином”.4) Тако ће се Срби који буду пристали да гласају на Јахјагиним изборима наћи на сигурном путу да, следећи језуитску „великодушност” Вучића и Дачића, бирачко право и политички субјективитет у држави Србији трампе за политички субјективитет у држави направљеној на органима убијених рођака, комшија и сународника.

Илузија о томе да Срби са пребивалиштем на КиМ могу и после изласка на изборе тзв. Републике Косово да задрже својство бирача на парламентарним изборима у Републици Србији биће развејана већ после првих парламентарних избора у овој псеудодржавној сепаратистичкој творевини. Овде посебно треба имати у виду да би се после евентуалног изласка на Јахјагине локалне изборе, учешће на „косоварским” парламентарним изборима Србима са КиМ наметнуло са још већом безалтернативношћу од стране „великодушних” евроатлантских душебрижника и њихових домаћих колонијалних гувернера. Срби би тако ушли у врзино коло да правни и политички лични и национални пораз изласка на локалне изборе, бране нужношћу учествовања у уставотворном и законодавном телу побуњеничке сепаратистичке псеудодржаве Косово. Улазак у састав „косоварског” бирачко тела за парламентарне изборе у тзв. Републици Косово коначно би Србе са пребивалиштем на КиМ избрисало из бирачких спискова Републике Србије. Наиме, прворазредни интерес иностраних ментора косовске независности био би тада инструментализован кроз притисак на београдску владајућу гарнитуру да косовскометохијским Србима, примењујући важећи Србијин Закона о избору народних посланика, на основу пребивалишта у другој „држави” ускрате активно бирачко право у Републици Србији. Кидање правне везе Срба са КиМ са Србијиним бирачким телом значајнија је потврда независности и суверености тзв. Републике Косово од било каквих експлицитних изјава Србијиних представника, чије одсуство може само да служи као пропагандно средство за завођење крајње неупућених грађана. Јер, по својој природи „држава је скуп људи потчињених истој власти”. При томе не значи да косовскометохијски Срби са пребивалиштем у „држави” коју београдска колонијална филијала признаје не би задржали држављанство раскомадане Републике Србије, налик многим Србима из Црне Горе и Босне и Херцеговине, на основу кога могу да уживају лична, али не и политичка права. Да ли после тога може да се посумња у закључак да евентуални излазак на Јахјагине изборе Србе са КиМ у односу на правни поредак државе Србије сасвим сигурно политички развлашћује и обесправљује.

Лицемерност и краткорочност активности Србијиних властодржаца за повећање српског бирачког тела на КиМ укључивањем расељених лица, показаће се у ситуацији када ова лица буду суочена са избором између стицања бирачког права и с њим повезаног држављанства тзв. Републике Косово и губитка бирачког права у Републици Србији. Наравно да ће се скоро сви расељени Срби у том тренутку определити за уживање политичких права у средини у којој већ четрнаест година живе. Тако ће етничко чишћење Срба са Косова и Метохије бити озакоњено и у Централном изборном регистру тзв. Републике Косово. Уз то, у својој  „бризи” да Србе са КиМ укључе у политички живот побуњеничке парадржавне творевине, тријумвират Вучић-Дачић-Николић већ сада заборавља највећи део од укупно око 200 000 прогнаних косовскометохијских Срба који више немају статус расељених лица, већ су ради решавања егзистенцијалних потреба већ пријавили пребивалиште у неком од градова централне Србије. По свој прилици београдска власт дели став Тачија да су права ових лица коначно решена њиховим прогоном 1999. године и укључивањем у нову, принудно изабрану средину. Ова категорија косовскометохијских Срба измиче пажњи београдских власти, јер углавном не води порекло са севера КиМ, а западним налогодавцима београдских властодржаца требају само они Срби који имају било какву везу са четири северне косовскометохијске општине, не би ли њиховим гласовима компезовали све извеснији бојкот у овим, политички кључним локалним самоуправама.

Бриљантни Слободан Јовановић је написао како се „у демократији власт може на више начина добити али ауторитет (легитимитет) само на један, а то је од народа”. Срби са Косова и Метохије налазе се пред езистенцијалном дилемом историјских размера: да послушају себични савет једне, према Јовановићевој дефиницији, нелегитимне власти, која срља са политиком коју није кандидовала на изборима, па да својим изласком на Јахјагине изборе себе самоукину као политички субјект државе Србије; или да се окупе око легитимне и на Уставу Србије засноване Привремене скупштине АП Косова и Метохије и у њој поведу борбу за своја политичка и лична права, али и за одбрану угрожених уставних права целокупног бирачког тела Републике Србије. Ово друго је и њихова обавеза која проистиче из правилно схваћеног бирачког права, као субјективног права које грађанима није дато „у њиховом приватном него у државном интересу”. Ако су садашњи властодршци заборавили на државни интерес, то не сме да учини бирач, јер је он увек дужан „заборавити своју личност, па мислити на државу и њене циљеве”.5) При том не треба сметнути са ума да свака нелегитимна, узурпаторска власт тежи диктатури, а да је смањење бирачког тела једно од омиљених средстава за обезбеђење диктатуре.

Зато нема непознатих у једначини која указује на то коме одговара да се Срби са севера Косова из бирачког тела Србије изруче у бирачко тело тзв. Републике Косово.

Зоран Чворовић / Фонд Стратешке Културе

________________________________________________

1) А. К. де Токвил, О демократији у Америци, Сремски Карловци, Нови Сад, 2002, стр. 52;

2) Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Београд, 2008, стр. 162, 220-224;

3) Закон о јединственом бирачком списку, „Сл. гласник“, бр. 104/209 и 99/2011;

4) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/349694/Izbori-na-KiM-bice-uspesni-za-Srbe

5) С. Јовановић, Држава, Београд, 1990, стр. 287-288.