Јосиповић у Скупштини Србије: Олуја – дан победе и домовинске захвалности

Између осталог рекао је Иво Јосиповић, председник Хрватске у обраћању посланицима Скупштине Србије, у среду, 16. октобра текуће године. Недвосмислено постављање на место где се Србија налази у односу на Хрватску својим говором објаснио је први човек суседне нам државе. У сред Београда, уз највише почасти дочекан је представник државе која је поднела тужбу за геноцид против Србије и притом не планира да је повуче.Макар, не за сада. Не док Србија не уради још „пуно тога“[1], како је додатно објаснио хрватски председник: „Ако неке повијесне околности различито цијенимо, у једноме морамо бити уједињени: морамо бити уједињени у осуди сваког злочина, јер само тако можемо будућим генерацијама послати поруку која јамчи да се злочини никада неће поновити“[2] рекао је Јосиповић. Историјске околности свакако су потпуно различито перципиране за Србе и за Хрвате и поруке које се јасно шаљу са хрватске стране упућују на то да је војна акција „Олуја“ историјска победа хрватског народа и не само она.

Све „победе“ које су Хрватској дале државност настале су на радикалном решавању „српског питања“ у Хрватској. То радикално само у последњим ратовима, значило је етничко чишћење Срба са њихових огњишта током „Олује“, „Маестрала“ „Бљеска“…Само током акције „Олуја“ убијено је најмање 1600, а протерано око 250 000 Срба[3] и као таква представља једно од најмасовнијих и најбруталнијих акција етничког чишћења током деведесетих на просторима бивше Југославије.Тај дан се у Хрватској слави као Дан победе и домовинске захвалности. До сада нико у Хрватској није одговарао за злочине почињене током „Олује“, Трибунал у Хагу је генерале одговорне за етничко чишћење Срба из Републике Српске Крајине ослободио по свим тачкама оптужнице.[4] Не тако давно, пре четири године (2009), загребачки надбискуп Јосип Бозанић, при првој посети највише црквене делегације загребачког Каптола спомен подручју Јасеновац, имали смо (такође) прилику да чујемо поруку која је недвосмислено говорила о односу Хрватске према Србији: „Не долазимо изнијети – иако то од нас неки и даље траже – извињење, оправдање, изјашњавање, нити политичке ставове“, рекао је Бозанић, додајући да би то било „потирање истине“[5] Надбискуп Бозанић је уместо да се поклони невиним жртвама усташког логора говорио о манипулацијама бројем пострадалих и пре поменуо Блајбург и жртве комунистичког режима него говорио језиком Христа што се у најмању руку очекивало од црквеног „достојника“.

Тиме смо још једном имали прилике да се подсетимо на давно утемељен пројекат решавања „српског питања“ на територији Хрватске. Пројекат који је само у Јасеновцу ликвидирао између 600 и 700 000 Срба, Јевреја, Рома и Хрвата антифашиста. Према наводима Миливоја Иванишевић, директора Института за истраживање српских страдања у XX веку у тексту У одбрану истине о Јасеновцу:

1) Међу првим се, и само зато га помињемо, дан уочи окончања Другог светског рата и пораза Немачке, а тиме и Независне Државе Хрватске, огласио Иван Потрч, који је у дневном листу „Борба“ 8. маја 1945. године објавио да је у Јасеновцу на зверски начин убијено 800.000 лица.

2) Међународна конференција за репарације у Паризу, актом од 13. децембра 1945. године под римским 3, наводи да је 700.000 логораша убијеноу Јасеновцу.

3) Међународни војни суд у Нинбергу, приликом суђења највишим представницима нацистичке Немачке,наводи исту бројку.

4) ДрАнтун Милетић, у веома уверљивој и документованој студији “Концетрациони логор Јасеновац“, у три књиге обима 2.500 страница, са бројним доказима, најчешће помиње бројкуизмеђу600.000-700.000 лица.

5) Јаков Гелоу студији„Демографске промјене у Хрватској од 1780 до 1981. године“, („Глобус“, Загреб, 1987) наводи да је у Јасеновцу убијено преко 700.000 затвореника.

6) Александар Ранковић је у савезној Скупштини 29. децембра 1951. године изјавио да је у логору Јасеновац убијено преко 700.000 лица,а његов експозе је објавио и дневни лист „Борба“ 30.12.1951.

7) Не треба заобићи ни општу енциклопедијуЈугословенског лексикографског заводаизЗагреба објављену 1958. год. где је у трећој књизинастранама648-649. наведено да су „…усташки квислинзи у Јасеновцу смјестили концлогор…“  А потом се каже.„ Кроз четири године (1941-1945) у логору су примјењиване сурове методе понижавања, терора и уништавања људи, жена и дјеце: од убијања заточеника мотикама, коцима, ножевима и револверима, изгладњивања до смрти (у „Звонари“), вјешања и спаљивања у т.зв. Пицилијевим пећима (названим по инг. Пицилију, заповједнику радне службе у логору) до масовних егзекуција на „Гранику“, гдје су усташе убијале жртве маљем и чекићем, парали им трбухе и бацали их у Саву. У том логору побијено је око 500-600 тисућа Срба, Хрвата и Јевреја.“ Без скривених намера, морамо приметити да су у енциклопедији заборављени Цигани, или Роми, којих је по неким изворима убијено више него Јевреја или Хрвата. У поменутој енциклопедији, чији је творац Мирослав Крлежа, не помињу се ни Хрвати ни квислиншка клерофашистичка Независна Држава Хрватска, већ некакви недефинисани „усташки квислинзи“, као да постоје и неке друге усташе које, можда, нису ни квислинзи ни Хрвати ни злочинци.

8) Комисија у саставу пет професора универзитета после мукотрпног рада1961. и 1962. године закључила је да је само у гробницама које су успели да прегледају и испитају покопано преко 700.000 лешева.За неке гробнице се тада још није знало. (На пример, била је непозната гробница Лиман са отприлике 12000 тела откривена је тек 1973. године.) Даљирад ове комисије и истраживања су из непознатих разлога обустављени. Међутим, у наведениброј, напомиње се у истом извештају,нису унетежртве: а) које су спаљене у Пицилијевим пећима, б) жртве које су одмах по убиству баченеу Саву, в)жртве, односно тела, која су скуваназа сапуни за друге потребе(за ту сврху је коришћено12 великих казана, запремине 2.200 л, акости су превожене вагонетима и бацане у Саву, г)телаиз гробница које је у међувремену плавила, раскопала и однела Сава. Наведену комисију сачињавали су: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана; др Вида Бродар, професор универзитета у Љубљани; др Анте Премрл, професор судске медицине на загребачком универзитету; др Србољуб Живановић, антрополог, пензионисани професор универзитета у Лондону и др Здравко Марић, археолог, професор универзитета у Сарајеву.[6]

Сурова истина која није могла тек тако да се сахрани јер су убијани не само Срби већ и сви они који нису спадали у „одабрану нацију и веру“ као и они који су били исте нације и вере али против зверстава фашистичког режима.С обзиром да је реч о озбиљном међународном пројекту, заташкавање и прекрајање ужасних догађаја наставило се континуирано деценијама после и како то иначе бива злочини су се поновили. Да ли тако треба схватити поруку коју је хрватски председник пренео грађанима Србије?! Манипулације које су старе неправде наново оживљавале доживеле су свој епилог пред Трибуналом у Хагу: „Њима су се на свој начин, по службеној дужности, придружили и неки Хашки експерти, нпр. амерички физичар, а потом социолог Ентони Обершал, или француски магистар славистике Ив Томић, који су за потребе тужилаштва, ауторитетом трибуналових експерата, али не и оригиналних и убедљивих чињеница или личних квалификација, наступали у процесима против већине оптужених српских руководилаца. Тако се, преко својих експерата, и хашки Трибунал ангажовао да објасни шта се стварно догодило у том хрватском логору за време рата 1941-1945. год. Ив Томић своје ставове изнео је у експерстком извештају „Идеологија Велике Србије у 19. и 20. веку“, а Ентони Обершал се кретао у границама бројки које су давале хрватска и муслиманска страна. По њему је у јасеновачком логору убијено између 80000 и 100000 људи,“[7] подсећа Миливој Иванишевић.

Дакле, питамо да ли је добросуседство утемељено на искреним односима и доброј вери?! Или, искључивим интересима Хрватске и корпоративног Запада који је Хрватској увек (до)давао изванредну подршку током ратова и тако им омогућио амнестију за зверства почињена у усташким логорима у НДХ подједнако као и у последњим сукобима који су за крајњи резултат имали и од Срба очишћену нову Хрватску која је деведестих тако личила по својим обележјима на ону НДХ из Другог светског рата. Уосталом, последње хашке пресуде и ослобађање хрватских генерала по свим тачкама оптужнице крунски је доказ тога. За Србију и српске жртве у тој прекројеној историји места нема. Она за корпоративни Запад представља малу Русију и то ниједна актуална власт не може да промени ма колико кооперативна била. Тако се сусрет српског и хрватског председника у Београду са највишим почастима одржао у атмосфери где су само у последњих месец дана „двојезичне табле скинуте широм Хрватске-у општини Крњак, у Кордуну (18.септембар) у Загребу са зграде у којој је седиште културног друштва „Просвијета“ (6. октобар) у Удбини у Лици разбијене су три ћириличне табле (11. октобар) у месту Војнић у Карловачкој жупанији са зграде општине скинута је табла на ћирилици (12.октобар)…“ (М. Динић, Сведок, број 900, 15. октобар 2013.) и не само то. Према писању новог броја листа Сведок само последња година (од августа 2012 до августа текуће године), када је реч о Србима у Хрватској, била је  „година мржње, напада и увреда“. Простора је мало да се поброји све што би евентуачно могло да се наведе као контрааргумент или можда боље потврда озбиљности хрватског председника да Хрватска неће повлачити тужбу за геноцид и да намерава само да проводи своје интересе.

Кад смо, већ, код интереса, економским вокабуларом Јосиповић је у свом говору српским  посланицима избегао да језиком бројки прикаже ниво српских инвестиција у Хрватској али је зато рекао да је „Хрватско господарство је у Србију уложило 622 милијуна еура, 16 одсто од целокупног улагања изван Хрватске.“[8] Према подацима Привредне коморе Србије (ПКС) „српске инвестиције достижу тек 40 милиона евра док у Хрватској послују само три значајније компаније: Свислајон Таково, НЦА Инвест груп. Обе компаније суочавају се са проблемима у пословању на хрватском тржишту и НЦА Инвест планира повлачење са тржишта. Трећа српска инвестиција у Хрватској је Тесла штедна банка.“[9] У Србији према речима директора Хрватске господарске коморе Горана Маснеца послује 52 хрватске фирме.[10] Када се овоме дода и податак да ће Србија на крају „морати“ да дозволи повлашћени увоз цигарета из Хрватске по стопи од 38 одсто и тиме директно оштети буџет и 130 000 радника у домаћој дуванској индустрији-слика „добросуседских односа“ постаје кристално јасна. Расправа у Парламенту Србије, само неколико сати уочи обраћања хрватског председника посланицима (16. октобар) тако је дневни ред померила у страну за нечувени „аранжман“ поводом увоза хрватских цигарета по коме Србија, у ствари, не прода ниједан камион годишње, а Хрватска 1 600 тона. [11] Овај „аранжман“ према речима присутног министра Расима Љајића, последица је споразума Србије са Хрватском о царинама за поједину робу који је дефинисао Србији 15 а Хрватској 38 одсто и уласком у ЦЕФТА преузети су споразуми које су две државе већ постигле.[12]

Дакле, ову тему смо могли почети и последњим (тек) по којим економским параметрима и не би губила на поенти. Међутим, нама који смо се сусретали с многим архивама и сведочили бруталној ампутацији истине није било могуће другчије прићи „даровима“ који нам долазе из најближег окружења него баш на овај начин.Колико је паралела успела, проценићете сами. Међутим, уколико се мисли да у Србији и међ’ Србима нема више снаге и воље за одбрану идентитета, интегритета и достојанства онда је свако ко на такав начин посматра догађаје на кривом путу. Тако за сам крај, а сасвим је одговарало и почетку, Српски меморијални споменик „Ћеле кула двадесетог века“[13] као заједничка идеја Института за истраживања српских страдања у XX веку, СУБНОР-а, Савеза антифашиста Србије, Сабора дијаспоре, Фонда дијсапоре за матицу, Београдског форума, Удружења крајишника, прослављеног српског шахисте велемајстора Александра Матановића (који је и иницирао ову идеју) уз многа друга патриотска удружења у расејању, пред државу Србију изаћи ће са захтевом да Парламент Србије потврди изградњу српског меморијала невино пострадалим Србима у прошлом веку:

„То је посао који смо одавно дужни да обавимо. Ово не радимо да бисмо некога оптужили, већ да бисмо се, и ако са великим закашњењем, покушали оправдати пред својим покојницима. Сигурно је да много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет одгодимо тај посао за неко погодније време…Оно што није могуће данас, још мање ће бити могуће сутра“ подсећа Миливој Иванишевић својим позивом који ће многи данас, сутра и много година после моћи да виде као опомену на „Ћеле кулу двадесетог века“ … да се зна да је у Србији тих тужних дана средином октобра текуће године неко умео да се сети и српских жртава.Да ли ће „званична“ Србија уз највеће почасти подржати овај предлог не знамо. Међутим, остаје записано да смо уз највеће државне почасти сви заједно добили још један историјски шамар.

Марина Рагуш / Фонд СТратешке Културе