Сузе преподобног Симеона Мироточивог

Свој народ си упутио ка светлости Богопознања

 (из тропара преподобног)

Ове 2013. године навршава се равно девет векова од рођења оца србске нације, Стефана Немање у монаштву Преподобног Симеона Мироточивог. Какав редак јубилеј! Каква ретка духовна висина! О, колико је огроман његов значај за православље, Србе и Србију!

Мудрије би било да пред пресветлим ликом и делом преподобног Симеона са страхопоштовањем, трепетом и удивљењем ћутимо и клањамо се, него ли да говоримо или пишемо, међутим велика љубав и благодарност према оцу нације гони нас да промуцамо коју реч у спомен овако великог јубилеја и отргнемо га од заборава.

Од свега што је у Србију, србски народ и Цркву православну утемељио, уградио и овековечио велики Симеон, посебно истичемо и поштујемо његово очинство. Има ли ичега већег и узвишенијег на земаљској кугли од очинства? Постоји ли и на небу нешто веће од њега? Гле, његов извор је беспочетан а суштина је тајном обавијена у Самом Троједином Богу. Очинство се не односи само на телесне родитеље. Оно још више важи за духовне оце, и то у оној мери колико је душа претежнија од тела и вечност од времена, јер преко њих примамо свете тајне и руковођење на путу спасења. Оно се односи и на оне ретке изабранике Божје који су удостојени назвати се оцем читавог једног народа или још више духовним оцем читавог народа. Пошто је њихов труд и дело од општег националног значаја, то им припада и општенародно поштовање и похвала. Само један је назван оцем читавога света а то је Свети апостол Павле.

Због тога је Отац наш небески заповедио у Својој петој заповести да поштујемо родитеље своје, уз обећање да ће нам онда добро бити. Оно што не пише, подразумева се, да ако их не поштујемо, неће нам добро бити. Дакле поштовање и послушност родитељима је основна школа која треба да нас научи и узведе ка оној вишој а то је долично богопоштовање и послушност према Оцу небескоме.

Очинство Преподобног Симеона је двојако. Он је отац србског народа и модерне србске државе са једне стране и родоначелник светородне лозе Немањића и отац Светога Саве са друге стране. На први поглед, не зна се у чему је преподобни Симеон већи, као владар који је ујединио и уздигао модерну србску нацију или као отац Светога Саве? Дубљи одговор ћемо потражити по плодовима,том непогрешивом јеванђелском мерилу, кроз свих девет векова минуле србске историје.

Они плодови које Господ жели да убере, односе се на спасене људске душе, сабране у небеској житници. То значи да не постоје истински плодови земаљске Србије који су ван Небеске Србије. А она је читава духовни плод, духовног оца свеколиког Србства, Светитеља Саве, укључујући ту и самог преподобног Симеона. Дакле, Свети отац Сава нас је све породио Духом Светим, привео и заветовао Христу Богу и вечно обогатио нетрулежним благом Царства Небескога. А он, то најмилије србско дете је измољено од Бога, многожељено чедо благочестивих супружника Стефана Немање и Ане, потоњих светитеља Симеона и Анастасије. У томе је њихов највећи допринос Србству јер су нам дали вечног владара србских душа, вечног Патријарха србског, возљубљеног сина свога– Светитеља Саву! Пошто је права вера у Јединог истинитог Бога, коју нам је донео Свети Сава, утемељујући србску Цркву, највећа могућа вредност, неупоредиво већа од земаљског, пролазног царства које је утемељио преподобни Симеон, изводимо закључак да је Симеон као отац Светога Саве већи него као отац србске нације.

Величина Светог Симеона не огледа се само у томе што је он отац нације кога треба да поштујемо, по неминовној историјској и биолошкој вертикали, него у томе што је он светитељ Божји, духовна громада, који је царску круну и порфиру добровољно заменио убогом монашком ризом. Његова богољубива и родољубива личност, показује га као смиреног и благоверног владара, верног Богу и правој вери. Показује га још као истребитеља јереси и насадитеља правоверја, ктитора и украситеља храмова Божјих, љубитеља мудрости и врлине, брижног супруга и родитеља. Опасан страхом Божјим, био је страх и трепет непријатељима свога отачаства, будни стражар и неустрашиви војсковођа на бранику вере и нације али пре свега и изнад свега, отац Светога Саве.

Са својим љубљеним сином Растком он нам је приредио најпотреснију јеванђелску драму у србској историји, са још дирљивијим монашким расплетом и чудотворним мироточивим крајем. Читаво Православље је ликовало и славило Бога, дивнога у Светом Симеону и Сави. Сви су се дивили том преславном чуду тога времена, великом и моћном владару Србије и његовом сину, смиреним монасима Христовим. Породична драма на србском владарском двору, чији је главни и једини узрок била пламена љубав младог принца Растка према Христу Богу, за навек је определила судбу србскога народа као теодула – слуге Бога Живога. Та породична драма и јеванђелски потрес који само љубав према Христу доноси међу најближе сроднике, пренела се и на читав србски народ и државу. Уз помоћ Божју, Свети Сава и Симеон својим равноапостолним подвигом и примером приводе своју породицу, сроднике, службенике а затим и читав свој народ Једином истинитом Богу. Дивно је било, во времја оно, видети како владари, велможе, војводе, царице и кнегиње напуштају своје високе положаје и таштину овог пролазног света и века и хитају за најпобожнијим примером великог владара и још већег му сина. Њихова очинско-синовска љубав је освећена и обожена монашким подвигом и преображена од телесне у духовну, од пролазне у вечну. Један је Христа ради, оставио царску круну пред крај свог земаљског живота а други на самом његовом почетку.

Њихов богонадахнути пример је од тада до данас, постао непресушни извор и позив за све генерације и сваког Србина и Србкињу да пођу за Христом Богом, Путем који води у живот вечни. Овај Пут Богочовека Христа добио је свој посебни израз и стил међу православним Србима, назван Светосавље. Заиста нам је много даровано од Бога, можда као ниједном другом народу на планети! У прилог томе је и светоотачка поука да коме је много даровано има много и да страда. А потврда тога је наша читава крстоносна историја и као круна највећа жива жртва Господу Богу између свих народа свих времена – Видовданска! Међутим, не заборавимо, од оних којима је тако много дано, много ће се и искати.

Имајући то на уму запитајмо се где је званична Србија 2013. године; да ли поштује свога оца и утемељивача државности; да ли пажљиво негује успомену на њега и његово дело; да ли му је верна и иде ли његовим Путем; да ли обележава овако велики јубилеј и авај да ли га се уопште сећа? На нашу велику жалост, одговор на сва ова значајна питања је исти, НЕ! Непоштовањем свога оца, јасно је да Србији не може добро бити. Не само главни државни органи, већ и остале расрбљене институције, медији, удружења и на крају Црква показали су колико цене и поштују Преподобног Симеона. Колико је само Црква помпезно ангажована око годишњице миланског едикта, проглашавајући заједно са државом 2013. годином миланског едикта, уместо годином Преподобног Симеона. Тужно и болно али његовог помињања нема! Нема га чак ни у паралели као србског Цара Константина. Ништа, мук и заборав, једнак помраченој неосетљивости и незахвалној дрскости. По ко зна који пут, понављамо оне речи Авве Јустина каква тмина, каква помрчина у земљи и народу Светога Симеона. Овим само увећавамо, ионако велики гнев Божји и небеске Србије према нама.

А јасно је да без милости Божје и Његовог благослова нема усправљања и обнове Србства и Србије и повратка са свих наших беспућа. Благослов Божји је неопходан како појединцу тако и једном дому али и држави као заједничком дому једног народа. Он се пре свега излива преко родитеља тј. домаћина и тиме још једном истичемо огроман значај који однос према родитељу има пред Богом. Благослов над Србијом и србским народом најпре би требао да се излије преко Светих Симеона и Саве. Међутим, Божји благослов који долази преко оца задобија само онај који га поштује, слуша и веран му је. Да ли то видимо данас? Не заборавимо да су Свети Оци наши, монаси основали и утемељили Србију и србску Цркву. Сви после њих који су зидали мимо њиховог богомудрог темеља и здања, који су измишљали нешто своје или уводили нешто туђе од човека и по човеку а не од Бога, зидали су неблагословену грађевину која се пре или касније жестоко урушавала. У огледалу овог хришћанског учења постаје нам јасно зашто нам је у народу, држави и Цркви овако јадно и раслабљено стање. Ово срамно прећуткивање девет векова од рођења Преподобног Симеона, само је метастаза огромне србске греховне болести – вековног лутања и одступања од Бога и Пута Светих и славних предака наших Симеона и Саве.

На личном плану лек је у повратку себи и Богу кроз светосавску утабану стазу покајања, поста и молитве а на државотворном плану светосавском, савршеном и једином благословеном државоустројству, православне саборне монархије на челу са достојним и благоверним миропомазаником Божјим. Јер без домаћина дом не може опстати, него се урушава. То значи да је једини излаз повратак србској духовној вертикали коју су безбожни комунисти још пре свог зацарења у Србији урушили, јер су на све начине гледали да обезглаве Србију уклањањем њеног домаћина, Краља и успели су. Тек онда су поробили, обезбожили и расрбили Србију, и то још увек траје. Исто то, само много бруталније су урадили и у Русији са последњим миропомазим монархом, Светим Царем Николајем II Романовим. Да ли је могуће повратити у Србију овај освештани и благословени поредак, питање је које једним делом зависи од нашег народа и свакога од нас понаособ а другим од Дародавца Бога и Његовог промисла. Верујемо да је могуће и да ће дати Бог, ако буде имао коме.

За сада још увек преживљавамо ово антисрбско време у коме смо као народ, држава и Црква пали на најниже гране у читавој нашој историји. Време када наши осведочени непријатељи ликују и затиру све србско чак и у самој Србији. Ова антисрбска клима је видљива у скоро свим областима живота, а спроводи је и намеће групица изрода, Западних послушника који са великом брзином и још већом лакоћом крчме Србинову предачку баштину за свој лични и туђ рачун. Време је глобализма који је на велика врата ушао у Србију и прави нову (ев)ропску Србију без Косова и Метохије, без историје, без Видовдана, без кичме, образа и поноса, без Светога Саве, без свега што је свето и честито и миломе Богу приступачно.

Ово се најјасније види у огледалу званом Косово и Метохија. Режим је (из)дао Косово а србска Црква (читај београдска Патријаршија) је најсрамније саучествовала у томе. Само ћемо поменути оне најкрупније чињенице у прилог томе. Прво је извршила вољу оних који нам отимају Косово и на незаконит начин прогнала законитог Епископа Артемија. Затим је показала калкулантско сагласје и кукавичку сервилност према велеиздајничком режиму у Београду. Не може се стајати уз истину и уз лаж. Не може се служити Богу и мамому. А најочигледнију тмину и помрчину показала је у срдачном и хармоничном односу према сепаратистичким злочинцима у Приштини, кроз онога који је устао на свога оца и преотео му трон.

Када ствари нису по Богу, када деца не поштују и не слушају родитеље, него их жалосте, онда благодат Божја одступа и настају велике муке и невоље. Када деца иду странпутицом у пропаст онда родитељско срце крвари од бола а горке сузе обливају му лице. Тако је тешко родитељу када гледа како му дете пропада у овом земаљском животу. То је неупоредиво са оним када родитељ схвати да му дете иде у паклену и вечну пропаст.А шта тек рећи о родитељском болу Светог Симеона и Саве за толиким данашњим заблуделим и одрођеним потомством својим? Тада схватамо поруке Светог Владике Николаја,србскоме роду,у Небеској Литургији и болне сузе Светога Саве.

Дај Боже да што скорије дођу достојније од нас генерације светосавских Срба и да доживимо васкрс и обнову Србства и Србије, са краја непревазиђене Небеске Литургије. До тада, те исте родитељске сузе осећамо и видимо у очима Преподобног Симеона, оца нашег.

Свети оче Симеоне, опрости нам и помози.

Протосинђел Евтимије

На празник Тројеручице, 2013. године

Север Косова и Метохије

Текст је објављен у 13-ом броју часописа „Православни Глас“ посвећен овом великом јубилеју