Милански каравани екумениста и унијата!

Протутњаше каравани „Миланскога едикта“ кроз Србију и Црну Гору. И ако су многи упозоравали /међу њима и поједини свештеници СПЦ-а/ на масонски и неопагански карактер тих приредби, никакав већи протест се није догодио, а то говори о духовном стању народа.

Гротескно позорје се, ипак, догодило у Подгорици. У „држави“ где половина новијех ђетића мрзи и помисао на Србију, контра оних који, „слепи код очију“ , водеће екуменисте и унијате доживљавају као „спасиоце православља и србства“.

Храм Христовог Васкрсења у Подгорици је, пре свега, финансиран од крвавог новца Мила Ђукановића, његовог брата Аца и црногорске мафије. И не само тај храм, већ, годинама Ђукановићи финансирају митрополију црногорско-приморску.

Те године, пред крај 20 века, у тренутку када се постављао крст на главну куполу тога храма, пукао је гром који је малтене потресао целу Подгорицу са околином. Многи су то протумачили као Божији благослов. Неколико месеци после тог догађаја, до мене су дошле фотографије са освештавања звона испред цркве у Џорданвилу/САД/. Између осталих, служила су и два светитеља: Свети Јован Шангајски, те Свети Филарет Вознесенски. Био је ту и владика Сарачевић, један од многих Срба који су служили у, тада, исповедничкој Руској Православној Цркви Заграничној. Оно што је занимљиво, јесте то, да је Господ ниспослао голубове /који символизују Господа Светог Духа/ на освештане крстове. Кад поредим гром који је пукао у Подгорици и голубове у Џорданвилу?

Један црногорски политичар ми је написао на друштвеној мрежи да „чудно“ тумачим Божије знакове. Можда сам у криву, али су мени голубови из Џорданвила благослов, а ово ми не личи баш на Божије благовољење.

И шта се десило у Подгорици? Позивање на „лажни“ мир, две, три изјаве архијеретика Вартоломеја и КГБ-овца Кирила да се замажу очи…А храм се освештава са све редом хоџама, католичким прелатима, комуњарама и свим осталим Христоборцима. Има ли ту благодати? Шта говоре канони Цркве Православне, или они не важе у новом добу, где се припремамо за васељенски мир и свејединство ?

Народ можда не зна, Васељенски патријарх је 1965. године скинуо анатеме са католика које су бачене 1054. године, а да се Ватикан није одрекао богохулног учења „о исхођењу Светог Духа и од Оца и од Сина“. Васељенска патријаршија је ушла у пуно општење са крвожедном римском куријом, признала им свете тајне и све остале православне цркве које су остале са њом у општењу /све помесне цркве, изузев тада Руске Заграничне Цркве, Грчке Истинске Православне Цркве, Катакомбника у Русији…/ увела у евхаријстијско јединство са Ватиканом.

Да то пластично објасним:

Свештеник на литургији у било којем српском селу вади честицу за Иринеја, Иринеј вади за Васељенског архијеретика, а овај за Папу. Тако било који Пера, Мика, Жика који присуствује на литургији у СПЦ-у, у пуном је јединству са сатанским намесником у Риму.

Пратећи извештаје и коментаре на интернету нисам могао чуду да се начудим од толике мржње појединих „црногорских интелектуалаца“ и коментара несвесног пука. Ту је било свега, од позива на комадање Србије, помињања „посрбица“, захтев за „црногорску цркву“, а све уз елементарно не познавање суштине Православља, Цркве, Светих Отаца. Расписали се ђетићи, а 99% монтенегрина не зна „Оче наш“ и „Символ Вере“. И апсурд над апсурдима: монтенегрини нападају Риста Радовића, човека који се директно бори за њихове циљеве: признао је намештени референдум, непостојећу црногорску нацију, изјавио да са „Хрватима имамо исту веру“, уклонио назив „српска“ из митрополије, водећи је екумениста који је вешто са Коштуницом и Сатанасијем „минирао“ скуп косметских Срба „Остајемо у Србији“, маја ове године…Списак његових недела је дугачак, док му несретни црногорски Срби и даље држе свећу, слично као и косметски Срби оном несрећном Вулину.

Свети Цар Константин Србин и мајка му Света Јелена /коју нико ни споменуо није!!!/ остадоше далеки Римљани који су се овде случајно задесили. Непристрасни посматрач би, слободно, могао додати да су неопагански дух, католички прозелитизам, та религија новог доба у потпуности испоштовани, док Христа и хришћанства ту, заправо, и није било.

Један мој пријатељ је написао: „Свака издаја је тешка, али је издаја вере најтежа“!

Војо Мистовић