OХОЛОСТ ДОЛАЗИ ПРЕД ПОГИБАО (Приче Соломонове 16, 18)

(Косово – последњи чин издаје, Део осми)

Данас су принципи који владају у животу целог друштва, као и било ког његовог слоја, најразноврсније појаве. Човек који се добровољно препушта општем току, – а таквих је већина – мења се по добима живота, по годишњим добима, на крају, по сатима у току дана. У недељу ујутру он је хришћанин који се моли, у време после ручка – светски сплеткарош, увече у позоришту – неусиљени поклоник уметности, а после позоришта – често груби циник и светогрдник. (Митрополит Антоније Храповицки)

То «данас» митрополита Антонија било је 20. век. Чини се да је у 21. веку стање целог друштва још неповољније. Време је девалвације морала и инфлације опште гордости. Човек-црв постао је горди заљубљеник у самог себе. Од свега што је набројио митрополит Антоније као да је остало само ово последње – да је човек постао «циник и светогрдник».

Ако би данас кренули улицама замишљене Велике Србије, од дијаспоре па до самог духовног центра Српства, тј. Косова и Метохије, који би рефрен могли да чујемо на сваком кораку, на свакој раскрсници и у свакој институцији? Да ли би чули људе који благосиљају Бога и људе или би чули како се певају песме хришћанске, или би можда чули како се свуда псује Бог, Сунце, хлеб, мајка итд., и песме развратне, које слушају заједно разне генерације од деде до унука? Чини се да су некако псовке и песме развратне присутније на улицама градова и села од благосиљања. Ово је само вид манифестације унутрашњег човека, …јер,од сувишка срца уста говоре (Мт. 12,34), каже Господ.

Постоје данас овисници о псовкама. Ако не би псовали нешто и неког, просто би им атмосфера била загушљива, били би као риба на сувом. Псовка је постала начин живота Србаља. На Теолошком факултету у Београду, где учи духовни крем друштва, би требало да је другачије, али и по његовим ходницима ће вас данашњи студенти, сутрашњи свештеници, уверити да и они живе у складу са модерним временом и певају исту песму: и тамо су псовачи и циници.

Примењени и трагикомични црквени цинизам. Минијатурни “иконостас”.

Псовка је одлика циника и можда би најправедније било да лепо признамо да смо као народ од своје земље створили не некакве демократске државе – Србију, Црну Гору, Македонију… већ смо створили некакве циничне патрљке у којима је све обезвређено. Цинизам је уграђен већ и у Устав појединих државица Балкана, а на основу њега се праве и нове националне културе и књижевни језици.

Цинизам је у основи – обезвређивање. Ако је Бог Велик, ми ћемо преко цинизма да га умањимо до микроскопских величина. Пре тога ћемо обезвредити човека, морал, Сунце, хлеб, мајку и све остало што нешто вреди. Циник и хришћанин улазе заједно у аутобус и седају. Пошто уђе старији човек, хришћанин устаје да му уступи место, а циник се подсмева хришћанину: «Дај, немој да си смешан, устајеш старијем. То само будале раде!» Да ли је неко побројао колико пута је избегао да учини добро да би избегао подсмех циника?

Цинизам није изум нашег времена последњих векова. Он је сада само стекао примарно место. Цинизам се помиње и у чувеној поука  Аве Доротеја:

– Смирења име две [врсте], као што постоје и две [врсте] гордости. Прва [врста] гордости је кад неко понижава брата, кад га потцењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отрезни и не потруди се, такав ће мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи, а не Богу… Размотримо сада и два [вида] смирења. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: [Смирен је онај ко себе сматра] “нижим од свих”. Друго се смирење, пак, састоји у томе да се Богу приписују сви успеси. То је савршено смирење светих.

– Одиста браћо моја ја знам једног који је некада био у том жалосном стању. С почетка ако би му неко од братије било шта рекао он би сваког унижавао и узвраћао: “Ко је тај и тај? Нема никог достојног осим Зосиме и њему сличних”. Потом је почео и ове да осуђује говорећи: “нема никог достојнијег осим Макарија”. После кратког времена почео је да говори: “Ко је Макарије? Нема никог достојног осим Василија Великог и Григорија Богослова”. Али ускоро поче да осуђује и ове говорећи: “Ма ко је Василије и ко је Григорије, нема никог достојног осим апостола Петра и Павла”. Рекао сам му:,”Заиста, брате, ти ћеш и њих почети ускоро да понижаваш”. И верујте ми, после неког времена почео је да говори: “Ко су Петар и Павле? Нико ништа не вреди осим Свете Тројице”. На крају се погордио и против самог Бога и тако изгубио разум. Зато треба да се свом снагом подвизавамо против прве гордости како не бисмо, мало по мало, упали и у другу, потпуну гордост.” (Ава Доротеј)

Оно што желимо да кажемо овим незнатним чланком, је да је охолост и самоглавост до цинизма данашњег нараштаја Срба узрок и услов могућег губљења и Косова и Православља. Косово и Метохију, данас, преузима глобалистички концерн са међународним центрима у Бриселу и Вашингтону, а Православље је изнутра изједено од пастира јеретика-екумениста. Можда ће неко рећи: –Добро је, није још потписана унија. Али, ова утеха је лажна. Јер опијум екуменизма већ делује на масе, и од некротизованог народа спасење је даље, и привиђају му се разни весели и лажни путеви спасења.

Нежност Јеванђеља је данас замењена грубошћу данашњег начина живота, у којем улогу играју медији и савремена средства комуникације. Брзина којом се прихватају ствари не даје времена за размишљање: Ближњега згазиш као муву и наставиш свој варварски пут. А, Јеванђеље каже:

Братском љубави будите један к другоме љубазни. Чашћу један другога већег чините. Не будите у послу лијени; будите огњени у духу, служите Господу. Надањем веселите се, у невољи трпите, у молитви будите једнако. Дијелите потребе са светима; примајте радо путнике. Благосиљајте оне који вас гоне: благосиљајте, а не куните. Радујте се с радоснима, и плачите с плачнима… (Посланица Римљанима)

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. (Свети Јустин Ћелијски)

Moжда је ово најбоља дефиниција и дијагноза националног пада Срба. Политичке партије које воде у пропаст, екуменисти, разни прелестници, дилетантни борци против екуменизма, смућени и слуђени – сви они су поставили свој уображени разум за звезду водиљу црквеног и националног пута.

Опонент охолости је свакако смиреноумље. То је, уствари, и кључ изласка из општенародне кризе. Да, опет, не би много мудровали, послушајмо шта о томе каже Ава Доротеј:

У човеку који не открива све што се њега тиче и нарочито, који има рђаву навику или васпитање, ђаво налази или неку [само]вољу, или неко захтевање [свога] права, и тиме га обара… Јер, када се држимо своје воље и следимо за [прегањањем свога] права, чинећи наводно добро, ми сами себи плетемо замке и при томе не знамо како гинемо. Јер, како ми можемо разумети вољу Божију, кад верујемо сами себи и држимо се своје воље… Због тога је ава Пимен говорио да је наша воља стена између човека и Бога.

О поретку у духовном животу каже се:

[Ономе ко верује свом уму и предаје се својој вољи непријатељ како хоће припрема пад. Ономе, пак, ко све чини са саветовањем, он не може прићи]… Каже се да враг мрзи глас утврђења, стога што не само што мрзи утврђење, већ што и сам звук његов не може да чује. Он мрзи и сам глас којим се изговара оно што служи на поуку… Због чега? Он зна да ће се његово зло обелоданити чим се само почне питати или говорити о нечем корисном. А он се највише плаши од тога да буде препознат. Јер, тада он већ више не може да сплеткари како хоће. Јер, ако се душа утврђује тиме што човек пита и открива све и слуша од искусног: “Ово ради, а то не чини; то је добро, а то није; то је [само]оправдање, а то [само]воља”, и такође: “Сада није време за ту ствар”, и други пут: “Сада је време”, ђаво не налази начин да штети човеку или да га сруши. Човек је тада, као што сам већ рекао, усмерен и са свих страна утврђен. На њему се испуњава [изрека] да је спасење у многим саветима.

“Не жели да ствари буду онакве каквима их хоћеш, него жели оно што бива”, па ћеш бити миран са свима. Веруј да по промислу Божијем бива и оно најбезначајније у [вези] са нама. Тако ћеш без смућења поднети оно што наилази.

Акакијев раскол. Црквено “одрастао” у болесној атмосфери екуменизма, раскол акакијеваца је бежање из једне крајности у другу. Својим дилетантизмом не представља озбиљан покрет. Цинично обезвређује саме црквене тајне, рационалистички их “мерећи” као “безблагодатне”.

У суштини, и јерес и раскол имају за свој праузрок цинизам, а спасење је “у многим саветима” из Предања, црквених канона и искуснијих. Јерес је обезвређивање Предања и учења Цркве, а раскол је обезвређивање устројства Цркве. Тога има код разних тзв. старокалендараца које су саблазнили екуменисти. Господ би био неправедан када би учаурио Цркву у законитости, па да Црква робује свом бирократском уређењу, а не да буде носилац истине. Али, „ако се ко и бори, не добија вијенац ако се не бори по правилу» (2.Тим.2,5). Црквени пастир и црквени народ у својој чежњи за истином проналазе истинити пут, јер до њега иду са смирењем, и мукотрпно, а не са гордошћу.

Није ли црквени проблем у Српској Цркви прешао у нову фазу једном циничном реченицом: „Оно што виси нека отпадне“, којом је патријарх Иринеј, екумениста, „нашао решење“ црквених проблема. Не влада ли ове 2013. на сцени цинично ћутање готово свих архијереја поводом питања која узнемиравају верујуће?

Потреба свенародног покајања

Oво је теоријско решење проблема: Циничност је узрок јереси и отпадништва и нестајања Србије губљењем Косова, а смиреноумље и покајање излаз и решење, како у личном животу, тако и у народном. 

Погледати, такође: КРОТКИ ЛАФОВИ

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”