Српске цркве биле су ломаче

У Другом светском рату, у Независној држави Хрватској, најокрутније је демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност је дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да је био прекраћен, већ су уништени њихови историјски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена је књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коју је објавио Завод за уџбенике из Београда.

Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво је везана за трагичну судбину српског народа у Хрватској над којим је извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хајнриха Хајнеа: „Кад почну да спаљују књиге, одмахиза тога почеће да спаљују људе”, што се односило на нацистичку Немачку, у усташкој Хрватској се трагичније обистинила. У тој држави, у исто време и на истом месту, спаљивани су и људи и књиге. Цркве су постале ломаче, понегдеи кланице. Храмови хришћанског, православног богослужења претворени су у стратишта само због тога што су припадали православном обреду. Усташки наредбодавци, извршиоци и учесници геноцида над српским народом, међу којима су били и свештенослужитељи римокатоличке цркве, знали су добро да је свака уништена црква покушај, али и циљ да се разори српско национално биће у Хрватској, да се сатре и затре његово историјско присуство, његови корени, црквено-уметничке вредности. Не треба никада заборавити да је биолошки геноцид овде остварен и као културни и духовни геноцид. Био је то тотални геноцид.

Ни у једној области поробљене Европе, наглашава Давидов, није уништено толико културно-историјских споменика као на тлу Независне државе Хрватске. Крајњи исход погрома над културним добрима доноси поразне податке који, најкраће статистички, казују о величини историјског губитка. Разрушено је, спаљено, оштећено, оскрнављено више од 450 православних храмова, најпостојанијих историјских споменика српског народа. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики број рукописних и ретких књига, међу којима су и књиге – матице рођених, венчаних и умрлих, обимна архивска грађа и велики број црквених обредних предмета културно-историјског значаја и лепоте.

Првог дана Другог светског рата објављеног Краљевини Југославији, за време немачког бомбардовања Београда, уништена је Народна библиотека са целокупним књижним фондом. Није потребно понављати да је то ненадокнадив национални губитак, али то је био само почетак, јер је током рата српски народ изгубио још један, можда и већи део свог културно-историјског наслеђа. Десило се то на територији Независне државе Хрватске. У до сада објављеним књигама, студијама и чланцима о страдању Срба у НДХ најмање је података о уништавању црквено-историјских споменика. Тако је, на пример, на више места описан стравичан геноцидни покољ око 1.500 Срба у православној цркви у Глини, али се ретко помиње уништење иконостаса у овој цркви, дело академског сликара Павла Симића, из 1886/1887. године. Такође се не спомињу ни уништени иконостаси из 18. века: у Старој Градишки, рад непознатог зографа из 1747; у Слатинском Дреновцу, дело руско-украјинског сликара Василија Романовича, из 1758; у Великој Писаници иконостас Јована Четиревића, сликан 1780. Осим историчара уметности, мало ко зна да је у цркви манастира Раковца у Срему спаљен цео иконостас врсног новосадског иконописца Василија Остојића, из 1763. године, а у цркви манастира Хопова дело најбољег сликара српског барока Теодора Крачуна, из 1776. године.

Само на ових шест иконостаса, раскошне позлаћене дуборезбарије, објашњава Давидов уништено је око 300 икона велике историјско-уметничке вредности. Овде су поменути само иконостаси познатих сликара из 18. и 19. века, али никада не треба заборавити оне појединачне иконе старијих иконописаца, које пре Другог светског рата нису научно обрађене, ни публиковане. Само се може наслућивати време настанка, стил и уметнички израз тих древних икона. У питању је велика, немерљива и ненадокнадива културно-историјска штета.

– Учињено је то смишљено и злонамерно, јер је плодотворна религиозна и национална мисија Српске православне цркве суштински сметала усташким и католичким клерикалним круговима који су се устремили да затру историјске белеге српског постојања. Због тога су се вандалски оборили на црквене споменике, најуверљивије сведоке вековне присутности Срба у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, Срему. Негирање присуства српског народа у овим областима има своју дугу предисторију – објашњава Давидов.

Свесрдну сарадњу илегалном усташком покрету пре рата, а потом изразиту политичку активност после проглашења Независне државе Хрватске, додаје Давидов, испољио је усташки клер на челу са надбискупом др Алојзијем Степинцем. Поједини римокатолички духовници, фратри, посебно фрањевци, учествовали су у геноциду. Све се то, аутентично и изворно, налази у грађи сабраној у књизи „Документи протународном раду једног дијела католичког клера”, штампаној у Загребу 1946. године и одмах забрањеној.

После Другог светског рата, уместо очекиване обнове, каже Динко Давидов, у Хрватској је настављено рушење порушених храмова. То подсећа на убијање рањеника. Та нова злодела чинила је комунистичка власт. Од 1945. до 1960. у Хрватској је на десетине оштећених православних храмова сравњено са земљом.

———————————————————————-

Иконе за ложење

– Из Јасеновца, уз најсвирепије видове злочинства, искрсава из магле заборава сабласна слика војних камиона којима су превожени товари поломљених икона из оближњих порушених српских цркава и допремане у логор, а потом секирама цепане као дрва и употребљене као огрев за загревање логорских канцеларија. Тим истим камионима довожене су жртве, тим истим секирама смрскане су им главе! Пред овом јасеновачком сликом страве, која посебно указује на тотални геноцид треба застати – упозорава Динко Давидов.