“Посебна територија” Ивице Дачића

Премијер Србије Ивица Дачић током своје посете Црној Гори изјавио је да је “Косово посебна територија” и та констатација даје повод за озбиљно размишљање. То је у складу са злогласном Реалполитиком која захтева да се ситуација у овом или оном региону разматра као нешто што није добро устројено и због тога постаје предмет непрекидних геополитичких маневара. Према речима шефа српске владе, овакав приступ је најадекватнији у насталој ситуацији око Космета и омогућава одређену слободу маневрисања. У оквиру таквог приступа данашњи статус покрајине разматра се као “привремено решење” – на шта су већ обратили пажњу медији на албанском језику у Приштини.[1]

Колико су оправдана таква очекивања? Да ли је претерано рећи да цео Балкан представља својеврсну арену за реализацију принципа Реалполитике, почевши, у најмању руку, од друге половине деветнаестог века. Можда као први “прави” пример оваквог приступа могу послужити тајне консултације дипломатских представника Русије и Аустро-Угарске усред Источне кризе 1875-1878. године, што је кулминирало потписивањем тајног Рајхштатског споразума.[2] Тај документ ушао је у историју као пример сложеног дипломатског маневрисања и чак је израђен у облику два записа, која се лукаво разликују по низу кључних балканских проблема.[3] Од тада, међународна дебата о Балкану више пута је користила систем “контроле и балансирања”, који дозвољава великим државама да реше одређена питања не само у интересу оних који тамо живе, него и из разлога “високе политике”.

Опширан је списак територија на Балкану које би у овом или оном историјском периоду могли описати као “посебну територију”. Босна и Херцеговина, Македонија, Трансилванија, Војводина, Добруџа, Тракија, Новопазарски Санџак – све те области са мешовитим становништвом и компликованом историјском судбином, били су, па и данас су – како објекти територијалних спорова народа и држава, тако и објекти геополитичких маневара великих држава.

У истом том низу, нема сумње, налази се и Космет. Није случајно да се косметски проблем први пут нашао на високом међународном нивоу почетком двадесетог века – на таласу нарастајућег “преформатирања” Отоманског царства. Тада су се први пут на Балкану суочила два процеса која и данас одређују динамику развоја косметског проблема. Први процес је – жеља руководства Србије на основу историјских, етничких, верских и социјално-културолошких фактора да обнове и учврсте своју контролу на огромним просторима са мешовитим српско-албанским становништвом. А други – раст албанске националне самосвести који захтева од албанских лидера да покушају да прошире животни простор и да уз помоћ утицајних светских играча прекроје међународно признате границе на Балкану. Од тада се косметски проблем налази у стању перманентног геополитичког “бубрења” условљеног како развојем унутрашње ситуације у Србији и Југославији, тако и динамиком узајамних односа у троуглу Тирана-Београд- Москва, затим Москва-Брисел-Вашингтон и целог низа других.

Управо нарасле унутрашње противуречности у Србији, заједно са прелазом балканске политике западних држава у другој половини деведесетих година на нови, “регионални” ниво (после регулисања питања Хрватске и Босне и Херцеговине по њиховим рецептима) превели су косметско питање у њен данашњи статус.Са ове тачке гледишта, стварни статус Космета током протекле деценије и по, трпео је перманентне и озбиљне промене. Ова чињеница заиста даје одређено оправдање у смислу третирања покрајине као “посебне територије” која се истовремено налази у надлежности власти у Београду, Приштини, а такође и институцијама УН и ЕУ. Тако да је одређена логика у расуђивању Ивице Дачића, несумњиво присутна.

Колико су оправдане наде шефа српског кабинета на промену данашње ситуације на Космету и око њега, у угодном за Србију смислу? По свему судећи премијер и даље остаје талац сопствене идеје о подели Космета на српски и албански део. Међутим, реализација овог сценарија захтева два кључна услова. Као прво – оштро активирање етничких фактора на Балкану (као што су српски и албански) који би натерали међународну заједницу да поново почне преговоре о балканским проблемима. А друго – геополитичка заинтересованост или бар спремност геополитичких сила на нове границе у региону.

Да ли горе наведене околности постоје и у данашњој ситуацији око Космета? Ако изузмемо деловање очигледне активизације албанског фактора, све остало не можемо убедљиво обележити. У сваком случају, у таквом степену који би дозволио да се прогнозира нарастајућа промена позиције Запада по питању Космета. Победа демохришћана Ангеле Меркел на свеопштим изборима који су у Немачкој одржани 22. септембра , наговештава још јаче заоштравање позиције Берлина по питању српског захтева за пријем у ЕУ. Штавише, ова позиција као да задобија све већу подршку Лондона. Тако да Реалполитика још увек не игра на страни Србије…

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе