Друже Тито, шта ћемо са тобом?

У ДРЖАВИ које више нема, Ужице је било престоница титоизма све до 28. августа 1991. године, када је са највећег могућег пиједестала – Градског трга, уклоњена статуа маршала. Бронзани “Син народа и народности”, висок 4,75 метара, ког је направио Франо Кршинић, у време распада Југославије склоњен је иза Народног музеја. СУБНОР пуну деценију покушава да га врати “на место које му припада”. За разлику од прохујалих времена, ова иницијатива данас зависи од демократске воље Ужичана, а они су – неодлучни.

Потребно је да оформимо иницијативни одбор и да за седам дана прикупимо 3.500 потписа Ужичана, да би се предлог нашао у Скупштини града. Потребна нам је и већина у локалном парламенту – истиче Здравко Јакшић, председник овдашњег СУБНОР-а. – Ми ћемо 24. септембра започети прикупљање потписа, али ће посла бити и за адвокате. Ако ми морамо да поштујемо процедуру, тражићемо од суда одговор, зашто је статуа уклоњена без икакве процедуре, незаконито, и ко је за то крив?

Заговорници “оживљавања” маршала имају своје аргументе: уметничку вредност статуе, славну Ужичку републику у поробљеној Европи, развој индустрије и града у Титово време, а и ђенерал Дража је ухвађен на ужичком прагу у Добруну…

Противници маршаловог повратка не заостају и питају се шта је са силним споменицима уништеним током комунистичке владавине, са неподобним Ужичанима и Титовим жртвама попут Живојина Павловића, аутора књиге “Биланс совијетског термидора”, као и убијенима на крају и после завршетка рата, “народним непријатељима” попут градоначелника Андрије Мирковића, сликара Михаила Миловановића, жртвама поратног ужичког џелата Лакана и више од 300 угледних Ужичана одведених на Варду, где су после рата погубљени …

А оно што стоји је да ничега демократског није било у постављању статуе, али ни у њеном уклањању: “маршала” је 3. јула 1961. у 11 часова открио Александар Ранковић, предавши Ужичанима и грандиозни пиједестал – Трг партизана. Присуствовали су овом чину патријарх Герман, Петар Стамболић, Иван Рибар, Чолаковић, Минић, Бакарић, Темпо и наравно, Крцун. Извештавало је из Ужица 200 страних новинара, дошли су представници 39 држава, војни официри 18 земаља, заједно са неколико десетина хиљада Југословена пристиглих од Вардара до Триглава. Тито је са супругом Јованком у Ужице стигао плавим возом, тек сутрадан, али су сви гости стрпљиво чекали…

Уклањање статуе било је једнако драматично и недемократско: у сусрет ратном вихору, у град на Ђетињи стигла је јасна директива републичког Извршног већа – статуа мора бити уклоњена. Да налог буде схваћен озбиљно, побринули су се функционери тада владајуће странке, Ужичани “на раду” у Београду, а градске власти су 28. августа испуниле очекивања “одозго”: око маршаловог врата обмотана је сајла, сона киселина сипана је у темеље споменика да бетонска стопа попусти, потегле су машине, Тито је пао. Пресељен је иза Народног музеја, где је и данас.

У свим досадашњим покушајима, СУБНОР није успео да прикупи ни близу довољног броја потписа за разматрање иницијативе. Каква ће демократска воља Ужичана бити овај пут, знаће се почетком октобра.

ЦРВЕНЕ, МАНАСТИРСКЕ И УМЕТНИЧКЕ НА седници Народне скупштине Републике Србије, 24. јула 1991. године, усвојен је Закон о територијалној организацији локалних самоуправа. Овим прописом Ужице је престало да буде Титово. Уследиле су промене назива улица, које су до тада махом биле “партизанске”. Оне и данас имају примат, али какву-такву равнотежу створила су преименовања бројних улица, које данас носе имена по средњовековним владарима и манастирима. Све у свему, ужичке улице данас се деле на “црвене”, “манастирске” и “уметничке”.

НОВОСТИ