ПУТИН: Национална идеја се не рађа и не развија по тржишним правилима

РУСКИ ПРЕДСЕДНИК ОДРЖАО СВОЈ НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ГОВОР ПОСЛЕ 2007. – ВАЛДАЈ КАО „УНУТАРПОЛИТИЧКИ МИНХЕН” (1)

• Наступу у Валдајском дискусионом клубу претходио је говор у Краснодару, у којем је Путин упозорио да су покушаји да се утиче на поглед на свет целих народа – и тежња да се потчине туђој вољи, да им се наметне туђи систем вредности и појмова – апсолутна реалност, исто као и борба за минералне ресурсе са којом се суочавају многе земље, укључујући и нашу земљу
• „Пракса је доказала да се нова национална идеја не рађа и не развија по тржишним правилима” – рекао је Путин. Лакомислено уређење државе и друштва није успело, исто као ни механичко копирање туђег искуства
• Грубо узимање туђег и покушаји да се Русија споља цивилизује, није прихватила апсолутна већина нашег народа, зато што је тежња за самосталношћу, за духовним, идеолошким и спољнополитичким суверенитет – неодвојиви део нашег националног карактера
• Одсуство националне идеје засноване на националном идентитету било је уносно оном квази-колонијалном делу елите, који је више волео да краде и извлачи капитал, а своју будућност није везивао за земљу у којој се тај капитал зарађује

УЧЕШЋЕ Владимира Путина у раду Валдајског клуба показало је јачање угледа руског председника како на међународној сцени, тако и унутар земље.

Током неколико сати дискусије са експертима, Путин је не само оставио снажан утисак на инострану и опозициону публику него је и изговорио један од својих најважнијих идеолошких говора.

Овога пута је и сама форма Путинове комуникације са учесницима клуба била промењена: ако се раније она одвијала иза затворених врата, сада се све преносило директно у етар. Та чињеница, као и учешће представника опозиције, били су главна новина, која је привукла појачану пажњу медија.

То што је Путин био непосредан, много се шалио и уопште био у доброј форми, оставило је утисак на посматраче  – једноставно због тога што раније индиректни учесници нису имали могућности да прате неформалне контакте Путина са политиколозима, тим пре, са европским политичарима. Показало се да председник и пред камерама може сасвим природно да се понаша како са аналитичарима, тако и бившим премијерима.

Штавише, он је мирно повезивао апеловање својих старих познаника, као што су Проди и Фајон, са максимално озбиљним разматрањем најважнијих проблема – од сиријског до унутар политичких и европских.

„Пред крај сусрета Путин је преузео улогу „ток-шоу водитеља” – оценила је америчка агенција Bloomberg у тексту „Владимир Путин: председник, миротворац, водитељ ток-шоу”. – Он је очигледно без припремања енергично делио питања екс-министрима европских земаља и америчком експерту за питања Русије.  С лакоћом је парирао питањима о нивоу демократије у Русији. Руски лидер се понашао веома смирено и самоуверено, био је у одличној форми”

Bloomberg-ов наслов је сасвим типичан. Ипак, шоу уопште није био главни, иако се као водитељ дискусија Путин показао веома професионално, већ говор којим је председник започео своје учешће на заседању.

То је био један од најважнијих говора у његовом животу.

Идеолошки говор, посвећен „стратегији и вредностима”, ономе што је Путин назвао „вредносном основом развоја наше земље”.

У њему је Путин наставо оне мисли које је излагао у серији својих предизборних чланака почетком прошле године и пре годину дана у Краснодару, наступајући на сусрету са представницима јавности.

Краснодарски говор, у којем је Путин изјавио да су „покушаји да се утиче на поглед на свет целих народа – и тежња да се потчине туђој вољи, да им се наметне туђи систем вредности и појмова – апсолутна реалност, исто као и борба за минералне ресурсе са којом се суочавају многе земље, укључујући и нашу земљу”.

Тај Путинов наступ је на чудан начин прошао практично непримећен, што се само делимично може објаснити уским саставом учесника сусрета.

Треба се надати да идеологија валдајског говора неће бити у сенци тренутних утисака од форме дискусија које су вођене на заседању клуба.

Прагматичар Путин, који веома воли реч „ефикасност”, раније је готово избегавао разговор о идеологији и вредностима – не зато што он није имао своје представе о њима, већ због тога што је совјетска „полузванична идеологија остављала тежак осећај”, како је и сам рекао на јучерашњем иступању.

Међутим, Владимир Путин у последње две године не само да све чешће говори о значају националних вредности, него све више предузима конкретне кораке у вези са њиховом одбраном, са чиме је повезано и доношење неколико закона, које његови либерални опоненти много воле да називају конзервативним, чак и реакционарним.

Кључна премиса валдајског Путиновог наступа било је то да „питање проналажења и јачања националног идентитета за Русију заиста има фундаментални значај”.

Да, Путин је говорио о националној идеји, о одговорима на питања „Ко смо?” и „Шта желимо да будемо?”. Он није давао готове формуле, али је веома јасно означавао како оно што је сметало и смета националном идентитету, оно што је категорично неприхватљиво, тако и оно што треба да послужи као општа платформа у трагању за смислом живота Русије.

„Пракса је доказала да се нова национална идеја не рађа и не развија по тржишним правилима – рекао је Путин. Лакомислено уређење државе и друштва није успело, исто као ни механичко копирање туђег искуства. Тако грубо узимање туђег и покушаји да се Русија споља цивилизује, није прихватила апсолутна већина нашег народа, зато што је тежња за самосталношћу, за духовним, идеолошким и спољнополитичким суверенитет – неодвојиви део нашег националног карактера”.

Руски председник је директно именовао снаге у чијем је интересу био идеолошки и духовни вакуум: „Одсуство националне идеје засноване на националном идентитету било је уносно оном квази-колонијалном делу елите, који је више волео да краде и извлачи капитал, а своју будућност није везивао за земљу у којој се тај капитал зарађује”.

Пошто је објаснио да разуме да се никаква идеја не може наметнути одозго, Путин је позвао на историјско стварање, синтезу  најбољег националног искуства и идеја, на осмишљавање наше културне, духовне и политичке традиције са различитих гледишта – „разумевајући да то није нешто скамењено, дато заувек, већ да је то живи организам”.

(следи наставак)