Годишњица НАТО агресије на Републику Српску

У јеку ратних дејстава и борбе за одбрану Републике Српске, на Војску Републике Српске, а која је држала фронт од око 1600 километара, се је обрушио поред такозване „Армије БиХ“, ХВО и војске Хрватске, још један непријатељ. 30. августа 1995. године је почела НАТО агресија на Републику Српску под називом „Одлучна сила“ која је прекинута 12. и 13. септембра због лошег времена, а потом је 14. септембра постигнут договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбедности што је и учињено закључно са 17. септембром.

Земље које су учествовале у НАТО агресији на Републику Српску су: Француска, Италија, Холандија, Шпанија, Турска, Британија и САД. Повод за агресију НАТО пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, која се догодила 28. августа 1995. године, а за коју је оптужена Војска Републике Српске. Данас, као и онда, се спори око тога ко је одговоран за ову експлозију. Данас по изјавама тадашњих припадника УН-а у Хашком трибуналу и осталих упућених у овај догађај стоји то да се не може утврдити одакле је дошла граната, а могуће је и то, да је „Армија БиХ“ извршила злочин над сопственим становништвом како би изазвала НАТО нападе на Републику Српску и положаје Војске Републике Српске.

У извештају независне комисије из тог периода наведено је да „не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја“, што је потврдио и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан.

Тадашњи командант УНПРОФОР-а генерал Мајкл Роуз изјавио је након експлозије да не може да се утврди одакле је граната испаљена.

Руски пуковник Андреј Демуренко, који је био командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву и који је учествовао у истрази, изјавио је да су Срби „неправедно били оптужени само да би НАТО имао повод за напад“.

Он је истраживао случај „Маркале“ на основу анализе коју су направили Французи. Непосредно након гранатирања пијаце у Сарајеву, обишао је и место одакле су наводно гађали српски минобацачи. На површини од стотину метара, где је требало да буду закопани наводни минобацачи, није било апсолутно никаквих трагова на трави. Демуренко је и у октобру 2012. године, као први сведок одбране на суђењу председнику Радовану Караџићу у Хашком трибуналу, поновио да минобацачка граната на сарајевској пијаци Маркале није могла бити испаљена са положаја Војске Републике Српске.

„Маркале нису биле погођене минобацачком гранатом, то је био терористички акт на улицама Сарајева“, рекао је он на сведочењу.

Московски историчар Константин Никифоров дошао је до информација да у августу 1995. године Маркале нису гађане из минобацача, већ су, по сценарију западних обавјештајних служби, ту крваву акцију обавили муслимани, са једне од сусједних вишеспратница.

Али, упркос свим доказима и сазнањима, међународна заједница је оптужила Војску Републике Српске и искористила то гранатирање као повод за бомбардовање.

Ово је било прво НАТО бомбардовање у његовој историји и прва борбена акција немачког Луфтвафеа након 1945. године.

У рату са НАТО-ом Војска Републике Српске је успела да обори четири непријатељска авиона од којих су били два америчка Ф-16 и два француска Мираж-2000. Импресиван је и податак да је Војска Републике Српске успела да обори више непријатељских авиона НАТО-а, него Војска Савезне Републике Југославије четири године касније.

“Одлучна сила” уследила је двадесетак дана након пада Републике Српске Крајине. Када се погледа развој догађаја тог августа 1995. године, јасно је да је циљ био слабљење моћи Војске Републике Српске, која је била у знатној борбеној предности у односу на непријатеље.

О агресији НАТО-а на Републику Српску разговарали смо са војно-политичким аналитичарем Гостимиром Поповићем:

То један од најтипичних примера употребе несразмерних снага, такозвана „Балканска кампања“ која је организована 1995. године против Републике Српске и у којој су учествовале скоро све чланице НАТО савеза, наравно под руководством САД. Највише су „радили“ са „томохавцима“, односно крстарећим пројектилима, а било је и дејстава из ваздушног простора, а поготово по оним објектима који нису могли бити добро брањени . Међутим, значајно је ту рећи да је удар испровоциран, да је урађен због ничега и да је он једноставно био у служби ових снага које су радиле против Републике Српске, а то су тадашње муслиманско-хрватске снаге. Они су били практично ваздушна подршка која је требала да помогне њихове снаге. Када се говори о односима снага, не може се говорити о односу снага зато што по свим параметрима Република Српска је имала снага као један мали аеродром, и то пола тих снага, а дејствовано је са носача авиона, са свих аеродрома у Италији, са извиђањем два „авакса“, једног изнад Мађарске, другог изнад Јадранског мора и користили су изузев Србије све територије у окружењу за прелет авијације. Тако да се о односу снага и коректности не може говорити. Међутим то је једна од карактеристика употребе НАТО савеза, да „раде“ само онда када су у предности најмање 20:1, а у овом случају било је 2000:1. Може се рећи да је то била нелегитимна ваздушна кампања и у којој су кориштена средства која нису чак ни тада била дозвољена. Поготово убојита средства са осиромашеним уранијумом која ће тек касније показати све своје негативне ствари и можемо очекивати да ће последице тих дејстава да се виде још много, много година унапред. Један општи закључак је да је то једна потпуно нелегетимна и нелегална акција, и сврставање на једну страну у покушају да се на неки начин стави под контролу Република Српска. И под свим тим условима и „активностима“ и поред средстава за ваздушно осматрање и јављање Република Српска је смогла снаге да прати дејства авијације, да обезбеди да буду што мањи губици, тако да је и у анализама НАТО снага ваздушне „Балканске кампање“, односно, изненадило их је колико су мали ефекти били у односу на употребљене снаге. Према томе Војска Републике Српске је веома добро вешто користила своје могућности и успела је да изађе са најмањим могућим губицима и поред тако снажних дејстава.

Истовремено са “Одлучном силом” покренута је и НАТО акција “Мртво око” чији је циљ био онеспособљавање против-ваздушног система одбране Војске Републике Српске. Том приликом бомбардован је радар на Јахорини. (На овој локацији бившег радара ПВО ВРС у Републици Српској, НАТО ће у наредном времену поставити радар ракетног штита НАТО).

Укупан број бачених бомби на положаје Војске Републике Српске износи 1.026, од чега 708 вођених бомби. Укупна тежина баченог експлозива износи око 10.000 тона, a у току бомбардовања убијена су 152 српска цивила. Тачан број посредних жртава се и не зна јер је НАТО користио муницију са осиромашеним уранијом од којег је велики број становништва оболео од неке врсте карцинома, нарочито мештани Хаџића.

Бомбардовање Републике Српске од стране НАТО је било почетак, и прво у низу агресија на суверене земље широм света, а које и дан данас траје. Све земље на које је НАТО извршио напад постале су потчињене њему и западним силама.

Присуство НАТО-а у Републици Српској од агресије 1995. године је константно у већем или мањем обиму и о његовом одласку из Републике Српске не постоји никакав датум. НАТО планира да инсталира део НАТО ракетног штита у Републици Српској са којим би се Република Српска ставила на једну од страна у данашњем светском војном поретку. НАТО шаље војнике из Републике Српске у разне конфликтне зоне света.

На јавности, а нарочито властима у Републици Српској је да овом озбиљном геополитичком питању судбине Републике Српске посвете огромну пажњу и искористе све могуће механизме за одржавање референдума о приступању Републике Српске НАТО-у, да би се народ изјаснио о овом веома важном питању за Републику Српску, а да Република Српска дефинише однос према НАТО-у, као што се је Србија заузела став да је неутрална држава.

Вања Савићевић / Глас Русије