Као Сцила и Харибда: Тимски рад Београда и Приштине против Срба на КиМ

У јуну 2013. године Александар Вулин, директор Канцеларије за КиМ је у свом познатом демагошком заносу упутио захвалност Србима у Покрајини истакавши њихов значај у процесу евро(атлантских) интеграција. „Срби са КиМ су најзаслужнији део српског народа за добијање датума о преговорима са ЕУ. Без упорности Срба са КиМ и њихове сарадње са Владом Србије овај датум не би био могућ“ рекао је Вулин и објаснио да ће „све што је предвиђено Бриселским споразумом држава Србија спровести и испуниће, заједно са Србима на КиМ.“[1] Међутим након нешто више од два месеца, републичка влада доноси одлуку да смени најзначајније српске функционере на КиМ и распусти скупштине општина Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток.Режим је том приликом образовао „Управљачки тим“ за успостављање „Заједнице српских општина“ на Косову и Метохији како би реализовао противуставни Бриселски споразум. Председници општина Звечан и Косовска Митровица Драгиша Миловић и Драгиша Влашковић и председник Скупштине општине Зубин Поток Стеван Божовић нису званично обавештени да су њихове скупштине општина распуштене и који су разлози за смену. Објашњење је дао кандидат на Тачијевим изборима за градоначелника северне Косовске Митровице Оливер Ивановић оценивши да је „распуштање четири скупштине општине на северу Косова логичан потез Владе Србије, јер су се ти људи противили изласку на локалне изборе на Косову, заказане за 3. новембар.“Он је запретио сменом и директорима јавних предузећа који су до сада заговарали бојкот избора.[2] Подсетимо се да је Ивице Дачића пре месец дана најавио нову сечу кнезова, упозоривши да ће вође Срба на КиМ који се противе изласку на локалне изборе расписане по законима сепаратиста бити смењени.[3] Овим речима представници републичких власти су индиректно признали да крше закон јер бојкот локалних избора које су расписале сепаратистичке власти у Приштини није основ за распуштање скупштина општина према важећем Закону о локалној самоуправи. Међутим ко се у актуелном режиму обазире на правни поредак када је за њих најважнији путу ка ЕУ и НАТО? Николић, Вучић и Дачић се руководе старим принципима апсолутиста и изопачених облика власти. Оно што се њима свиђа то постаје закон (Quod principi placuit, legis habet vigorem) док у исто време њих закони не обавезују (Princeps legibus solutus est).

Распуштајући четири општине на северу КиМ, републичка влада отворено пружа подршку Хашиму Тачију и његовим терористима, најозлоглашенијим криминалцима, наркодилерима и трговцима људским органима да наметну своје законе на целој територији Јужне српске покрајине и српски народ претворе у националну мањину. Овим потезом Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић испуњавају вољу САД које су преко свог амбасадора Мајкл Кирбија упозориле да не сме ништа остати од српске државности на КиМ. „Није тајна да САД не желе Републику Српску на Косову, јер то није добро испало ни у Босни и Херцеговини”, изјавио је у марту приликом боравка у Новом Пазару (следећој кризној тачки Србије) амбасадор Кирби.[4]

Последњи уставобранитељи Србије – Срби са Косова и Метохије су преко својих најзначајнијих представника објаснили због чега режим у Београду повлачи овакве потезе. Др Марко Јакшић који је поред свих притисака и претњи остао уз свој српски народ каже да га потези власти у Београду не изненађују. „Српске институције на северу КиМ гасе се по налогу званичног Београда, као што се то никад досад у српској историји није догодило. Народ је апослутно против косовских избора. Међутим треба знати да ми против себе имамо јако жестоке противнике: имамо власт у Приштини, која ће парама наркомафије да иде и подмићује људе, онда имамо бројне западне земље које ће парама из разних фондова такође покушати да купе сиромашни народ не би ли заокружили још једну државицу на Балкану, и имамо против себе Београд који је у обавези да спроведе добијене налоге, и зато позива народ на изборе и прети му“ објашњава Јакшић и додаје како „делује чудно и смешно да Београд не признаје Привремену скупштину АП Косова и Метохије, али зато признаје сепаратистичку косовску власт са којом води, тако да кажем све више ‘љубавне’ преговоре, имајући у виду количину и степен давања албанској страни… Србија има власт чији председник каже да никад неће признати независно Косово, а он лично признаје институције сепаратиста али не и институције српске државе. Такво политичко лицемерје више нигде у свету не може да се сретне.“[5]

Развој ситуације на КиМ указује на јасну координираност Београда и Приштине од стране истог центра моћи. НАТО пакт има јасну жељу да потпуно контролише Балкан па самим тим и геостратешки најважнију државу – Србију. Како године одмичу моћ Војске САД и Северноатлантског савеза у Србији све више јача и поред крваве агресије из 1999. године. Док режим у Београду уводи санкције Белорусији и у ОЕБС-у осуђује Русију, он у исто време помаже изградњу НАТО база на територији Србије. Укидањем српских институција на КиМ званични Београд је помогао функционисање Бондстила, америчке војне базе у којој су смештени тајни затвори ЦИА, а могуће је и нуклеарно оружје.[6] Положај Бондстила је веома битан за даље продирање НАТО пакта на Исток. Међутим Николић, Вучић и Дачић се ту не заустављају. Недавно је командант Националне гарде Охаја Дебора Ешенхерст најавила да ће њена формација помоћи у изградњи центра за мултинационалне операције у бази „Југ“, док је генерал мајор Ђокица Петровић изјавио да ће база прерасти у центар за обуку НАТО Партнерства за мир. Петровић је објаснио да база „Југ“ има статус националног центра за обуку јединица за мултинационалне операције, са тенденцијом да до 2015. године прерасте у регионални центар, а до 2017. године у центар за обуку Партнерства за мир.[7]

Дакле Београд попут Приштине све више постаје сателит НАТО пакта. Врховна команда Војске САД и Северноатлантски савез доносе одлуке о задацима које требају да изврше ова два политичка центра. Да ли онда неког требају да чуде противуставни потези власти којима се укида српска државност на КиМ? Вероватно не, али би неког требали да забрину јасни показатељи који указују на то да Србија полако постаје функционални део агресивног војног савеза чије канџе стрема ка највећој земљи света.

Борис Алексић / Фонд Стратешке Културе