ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ПОСТСРБИЈА

У ПостСрбији, свету који нам креира влада, а описују Вук и Прокић, престаћемо да славимо хероје и славићемо кукавице

Пошто је Ивица Дачић о Видовдану објавио Србији излазак из Средњег века, саопштио јој како је целу своју ништавну историју само чекала његову владу, и најавио епоху хуманизма, ренесансе и рококоа – било је само питање који ће одличници у оштрој конкуренцији српске „реалполитчке“ елите умети да томе дају достојну идеолошку ауру. Ако сте се кладили на Вука Драшковића, човеколику силуету са грлом лава и срцем црва, погодили сте, али, да се не лажемо, питање је било лако. Ако сте се кладили на Ненада Прокића, пола Фему, пола Робеспјера, ни то није било много теже за погодити.

Шта је, међутим, ново у њиховом идеолошком обрасцу писаном у четири руке за Србију 21. века. Нису Вук и Прокић тек слепи епигони западних тхинк-танк-ова, забављених открићем да су Хрвати свету оставили кравату, а Срби фашизам, још откад су решили да нападну мирољубиве дахије, скоро век и по пре Хитлера. Не, овај Маркс и Енгелс ПостСрбије заправо жале за „Великом Србијом“, оптужујући за то што није настала сваку сваку њену слободарску идеју од Карађорђа до Ивице Тончева. Вук до неба вапи, питајући за цену, колико је, авај, само Србе у крви коштао Гаврило Принцип. Прокић одговара: било би нас 20 милиона и мудро не изговара оно што је свима јасно: не би се то зауставило ни на линији Карловац-Карлобаг-Вировитица.

Да је неком срећом, уместо Доситеја Обрадовића, Црни Ђорђе имао са собом Вука и Прокића, не би се Срби дизали на Турке, него би се размножавали и јачали, таман како су се модернизовали под Турцима вековима пре тога. Да се само један од двојице идеолога ПостСрбије нашао при руци Пашићу, не би Срби изгубили пола мушких глава у Великом рату, него би, према првом начелу идеологије ПосрСрбије, прешли на страну непријатеља, пустили Беч да похапси и побије по Србији колико треба, а онда би се у заносу, налик овом данашњем, размножавали, радили и богатили, Бог да их види. Не би се побунили ни против Хитлера, него би били нацисти – види Хрвате, шта им фали – па би онда Срби направили Јасеновац уместо што су га напунили. Наравно, тако оригиналном виђењу историје нема се шта замерити, само се питам чиме би српски нацисти напунили Јасеновац. Нешто ми каже – Србима.

Вук и Прокић довољно су одани свом роду да га не оптужују за сва зла овог света. Не, нису Срби криви што падоше онолики Турци на Мишару и Кумановна, што се мајци не вратише онолики Аустријанци са Колубаре и понеки Немац, који је дошао да их казни за 27. март и приведе реду „Нове Европе“. Срби су, по њима, криви само за сопствене жртве – ко их је, дођавола, терао да се боре са окупаторима кад су могли одмах да се предају, као Прокић и Вук, и шта им фали, угледни људи, морални примери за потомство, ако га буде.

Ваљда би тако требало да изгледа та „промена свести“ код Срба. Да науче да је сваки отпор окупацији и злу не само узалудан и глуп него нас суочава и са кривицом пред искрвареним родом. У свету који су Вук и Прокић скапирали пре осталих престаћемо да славимо хероје и славићемо кукавице. Шта ће Америма Линколн поред оваквог Обаме, ко зна колико би их, да нису гинули у Грађанском рату, данас било да гину по ирацима и сиријама? Колико би само Руса било да није било Кутузова и Жукова, и сви би били лепо васпитани, говорили немачки и француски?

Не треба се дакле јуначити, све што нам раде треба их пустити да раде јер је за наше добро. Идеја достојна првог дана српске ренесансе, само има једну малу ману. Већ пуних 13 година, уз нешто незнатних изузетака, Срби живе по правилима Вука и Прокића. Не ратују, не бране се, не гину, осим кад их Арбанаси на Косову ухвате да нису за модернизацију. И колико их је?

Попис каже 40 хиљада мање сваке године. Зашто? Зато што у најбољем од свих светова Вука и Прокића Срби или чекају да оду, или да што пре умру, или чак одбијају да се роде. Тако да их је у најбољем од свих светова мање за пола милиона, колико за један велики рат. И, шта ћемо с тим? Да ли се ти Срби који одбијају да се роде књиже као жртве? Не, ко их јебе, не морају ни да се роде. Кад немају појма шта пропуштају.

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ / Нови Стандард