Позови +383 ради избора

Почели смо килаво, наставили траљаво, па ћемо зато завршити грбаво! Када се ових дана о Косову пише, ова кратка реченица би могла бити целовита анализа, након које се и не би морало трошити речи да се додатно објашњава сва трагика, катастрофа и лицемерје једне, назови, политике. Једне – назови политике, а у суштини једног крајњег лицемерја, велеиздаје и слуганства, са несагледивим последицама (наравно дугорочним), по нашу државу.

Недавно смо на овоме месту анализирали погубност ове – назови политике[1] коју они који представљају државу воде поводом Косова и Метохије и на Косову и Метохији, а нарочито погубност укидања сваког трага државе Србије на том простору,што ће се десити 3. новембра у 20.00 сати, затварањем гласачких места, а што је, данас већ нема сумње, постигнуто уз обилату подршку водећих личности наше државе, и уз прећутну подршку, законодавних, извршних и судских власти (Уставног суда, пре свега). Ту се нема шта додати. Не бисмо се понављали, а са друге стране, савест нам не дозвољава да ову тему над темама заобилазимо. Много је важна. Животно!

Колико год било интересантно праћење дешавања у Бриселу, што би се рекло „макро плана“, можда је још интересантније сићи на земљу, и мало обратити пажњу како хипокризија из Брисела изгледа доле, „на терену“. Међу обичан свет и међу полусвет (јер, како другачије назвати некога ко у хипокризији види своју шансу?). Уосталом, и није тешка робија – тешки су робијаши!

Председница „Републике Косова“ је расписала локалне изборе и то већ сви знамо. Они ће се одржати 3. новембра, и то знамо. Знамо и да ће се на сваки начин настојати да се пред очима грађана не појави термин „Косово Република“, па макар и на листићима и осталом ретком новембарском лишћу. На те изборе Срби са Косова и из Метохије неће изаћи, осим једног малог броја, таман толико великог да би се на Западу Косово промовисало као „нормална“, мулти-култи држава. И то знамо. О расељеним, ма шта расељеним, протераним, похараним, прогнаним, побијеним, уништеним Србима са тог истог Косова и из те исте Метохије да и не говоримо. Све знамо. Знате ли икога да то не зна? Не знате! Па шта је онда то у људском бићу што га гони према тим и таквим „изборима“?

Признајем, да сам албански, хрватски или немачки аналитичар, слатко бих се уз кокице смејао свој овој фарси и српској глупости. Али нисам!

Како да се насмејем када председник Скупштинског одбора за КиМ Милован Дрецун изјави да уколико би: „са листе био уклоњен назив Србија, то би смањило излазност на локалним изборима, поготову на северу Косова – и изразио уверење – да ће Брисел у том смислу заузети позицију у корист Србије“. Да оставимо на страну контрадикторност ове изјаве, јер не видим шта би ту било „у корист Србије“? Председнику Скупштинског одбора за КиМ је и даље једино битно да ли ће на самом гласачком листићу писати ово или оно, а не да ли се гласа у корист сопствене штете. Да сам Тачијев саветник, саветовао бих му да на тим листићима пише Србија, а да листићи буду црвено-црни. Па ако се Дрецун не сложи, да буде обрнуто.

Како да се насмејем када гледам да нас отворено лажу? Лажу нас без жеље да то и сакривају. Како иначе протумачити тумачење Александра Вулина о међународном позивном броју, који је Србија испословала за свог новог јужног суседа? „Позивни број +383 је у ствари број који има Србија, али га она уступа Косову“, изјави министар без портфеља и остаде жив. Ако га „уступамо“ , хоће ли нам га Косово вратити? Када? Пре или после „Лимбурга“ месеца? Је ли неко од вас чуо скоро такву глупост? Не верујем. У ствари, он је по најновијој (ре)конструкцији „министар без портфеља задужен за КиМ“. Баш високо котира колевка државности и духовности код наших власти. Чак нема ни портфељ. Свака част! Јесте све то смешно, али за наше непријатеље.

Како да се насмејем, када власти користећи класично насиље над демократским институцијама, распусте легално и демократски изабрана руководства општина на северу Косова, само зато што се труде да поштују Устав, зато што воле Србију и зато што не желе да живе у Великој Албанији. Опет несрећни Вулин по задатку објашњава да се: „не може примати државна плата, а водити политика супротна државној“. Само није јасно како се може примати огромна државна апанажа, а кршити Устав државе чији вам грађани плаћају те апанаже.

Није пропустио друг Вулин ни да то кршење Устава доведе у везу и са већинском вољом народа исказаном на изборима, „па кад неко други добије подршку на изборима онда нека мења политику“. Одлично речено. Само, у конкретном случају демократског насиља у општинама на северу Косова то не важи.

За класично увођење привремених мера без законског основа, Вулин има друго објашњење. Он каже да су „само замењена руководства“. Па му је и то мало, него још и додаје: „Нису отишли људи који су нечасни или зато што су криминалци. Људи који су дошли на њихова места, нису ништа мање способни, ни часни, ни патриоте од оних на чија су места дошли“. Има овде једна „ситница“ коју Вулин (а у прошлом тексту смо констатовали да је врхунски манипулатор¹) покушава да сакрије. Наиме ти „часни људи“ који су смењени, изабрани су вољом народа на поштеним демократским изборима. Ови други, Вулинови „часни људи“ су декретом друга Вулина сменили ове прве, које је народ бирао.

Један од тих Вулинових „часних људи“ је Крстимир Пантић. То је Вулин на терену. Теренски радник. Он је јадничак једва извукао живу главу, са прошлонедељног састанка одржаног у згради Техничке школе у Косовској Митровици. Наиме састанак је организован као јавна расправа о Закону о финансирању српске заједнице[2] након што она постане и званично део Велике Албаније, тј. након 3. новембра у 20.00 часова. Састанак је „Вулин на терену“ замислио као синдикалну расправу. Као оно да ли ће се Србима у делити „полутке“ или „зејтин“. Међутим, то је изазвало страховити револт и огорчење окупљених, који и нису могли да стану у дубке пуну салу. Учесници су дошли са свих страна: Поморавља, Шар планине, Грачанице и наравно са севера. Пале су на рачун „малог Вулина“ речи које уредник неће дозволити да буду овде објављене, па да се не трошимо.

Интересантно је да су у сали биле камере РТС, Прве („српске“), и тренутно најцензурисаније телевизије у Србији – ТВ Мост из Звечана. Па и поред тога ни реч није могла да процури кроз те медије. А имало се шта чути, па и видети, током та четири сата колико је састанак трајао.

Могао се видети у првом реду Оливер Ивановић, на пример. Он се задржао на састанку 15-ак минута, па кад је постало густо „хитне обавезе“ су га на време евакуисале. Но и тих 15-ак минута је било довољно да се примети барем једна интересантна ствар. Наиме за то време је барем 10-ак пута улазио и Оливеру прилазио – Душан Јањић. Главом и брадом.

Питате се откуд Душан Јањић? Шта он ту тражи? Питам се и ја. Једини одговор који ми се намеће је да је његова улога да закуца последњи ексер у сандук. Шта ће Оливер сњим? Па ваљда да му дода чекић. У ту сврху, Јањић је отворио и канцеларију у Лепосавићу у коју радо свраћају представници „међународне заједнице“.

Јављају се поново и неки ветерани парламентарног живота „републике Косова“ као што је то Ранђел Нојкић, на пример, чији СПО одушевљено чека 3. новембар у 20.00. У интервјуу Радију Слободна Европа, не крије да су највећа сметња да Србима буде боље, Срби са севера, а што иначе понавља већ тринаест година. Баш правилно расуђивање.

Каже се да на Косову и Метохији, као и међу расељеним са КиМ Србима постоје две струје, и два мишљења. С тим да, једна, коју чини преко 90% народа каже да се на локалне изборе које је расписала Јахјага нипошто не излази, јер би се тиме дао легитимитет Републици Косово, док, друга, која је у знатној мањини, каже да се изађе на изборе јер „тако каже држава“! Ова друга се правда и тезом да ако Срби не изађу на изборе Шиптари ће завладати севером Косова. Ова теза је посебно опасна и наравно нетачна. Шта може Шиптар, све и да добије гласове неколико стотина својих сународника, у Зубином Потоку? Звечану? Ништа. Био би бојкотован и крај! Али за изговоре увек има материјала.

На крилима ове мањине неки ће људи засести у фотеље „најмлађе државе у Европи“. Ко су ти људи?

Па ево: појавиле су се некакве листе, и не бисмо их подробно анализирали, иако ту има свега и свачега: и старих и новопечених колаборациониста, и ловаца у мутном и свачега другог.

Међутим, да за тренутак претпоставимо да су ови избори нешто позитивно. Састав људи на српским листама је понижавајући. Њихова стручна спрема и способност комуникације су на врло ниском нивоу (част ретким изузецима). Како они мисле да парирају Шиптарима, на чијим су листама људи који имају огромно искуство у међународним релацијама, који познају и унутрашњу а још више спољну политику, који говоре барем два светска језика – и изнад свега независно Косово и Велику Албанију доживљавају као услов свих услова.

Властима у Приштини, и Немачкој изнад свега, ови избори од 3. новембра су изузетно значајни, а нарочито учешће Срба на њима. Зато су спремни и да прихватају разне неправилности у изборном процесу које се иначе не толеришу. Тако су и српске листе предаване до 4. септембра у поноћ некомплетне, са могућношћу каснијег комплетирања. Углавном су садржавале само имена носилаца листе и кандидата за председника општине.

На мукама су биле жене на северу Косова. Наиме, у лову на имена која би ставили на листе, носиоци су приметили да им мањка жена, а по неком изборном принципу обавеза је да на листама буде и одређени проценат жена. Тако су се нарочито, 4. септембра, поподне дали у „лов на жене“, не би ли комплетирали листе. Али авај! Без много успеха.

Одушевио сам се одговором једне од „за листу ловљених“ госпођа, који је дала носиоцу те листе: „Слушај, ми јесмо пријатељи, али ја имам децу и бојим се Бога. Не пада ми на памет да се са Њим инатим и да Га изазивам“.

Да ли је Господин Носилац схватио поруку?

Александар Б. Ђикић / НСПМ