Преотимање

Архив Србије, ф. ЦК СКС 1956-1972, Извештај је за потребе ИК ЦКС припремио Војин Лукић, републички секретар за унутрашње послове Србије (без датума на документу, али је по свему судећи реч о 1962. када је и била седница ЦКЦКС)

ПРИТИСАК НА ЖИВАЉ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ СА ТЕНДЕНЦИЈОМ ДА СЕ ИСЕЛЕ ИЗ ОВЕ ОБЛАСТИ

Одмах у почетку нагласићемо да немамо потпун преглед колико се становништво српске националности у последње време иселило. Међутим, сама чињеница да се становништво ових националности стално исељава – добрим делом због притиска који се на њега врши, показује да се ради о озбиљном политичком проблему.
У селима где заједно живи становништво српске и шиптарске националности, шовинизам и нетрпељивост у сталном су порасту. У већини насеља шиптарски живаљ је у бројчаној већини, па самим тим и физички притисак и друга малтретирања врше се од те националности према националностима које су у мањини.
Притисак се врши у разним формама, почевши од сталних претњи – психичког притиска, до физичких напада, намерног уништавања добара, незаконитог присвајања непокретнина и томе слично. Притисак се врши и на лица шиптарске националности која хоће да купе непокретности од лица српске и црногорске националности, са тенденцијом да се насељеници присиле да непокретнине продају у бесцење, и то само оним лицима која на одређено домаћинство врши притисак . Колико се у томе отишло далеко и колико су се лица која врше притисак осилила, најбоље ће показати пример ако наведемо да се притисак врши и на породице лица која се налазе са службом у ресору унутрашњих послова на територији Космета, као и на породице активних официра ЈНА.
Гро насељеничког живља који се на Космет доселио после Првог светског рата, 1941. године протеран је са ове територије. После рата око две трећине избеглих породица нису се ни вратиле на ово подручје.
Једном броју насељеника није враћена ни земља коју су уживали пре рата. У замену су им дате необрадиве површине и на тај начин су доведени у тешку економску ситуацију.
На насељенички живаљ врши се притисак у виду претњи (говори им се да ће Космет ускоро бити припојен Албанији и да ће тада за Србе поново настати 1941. година, када ће сви бити истребљени), као и притисак под видовима као што су ови: пуштања стоке да уништава летину, сеча шуме, воћњака, винограда, забрањује им се употреба пољских путева, преоравају међе, скреће вода са канала за наводњавање, забрањује пуштање стоке на пашу на сеоске утрине. А било је и случајева загађивања пијаће воде у бунарима, затварање сточних појила, забрањивање омладини да пева песме на српском језику када пролази поред кућа припадника шиптарске националности, физичко нападање, силовање женске деце и томе слично. Карактеристично је да у последње време највећи број притисака, као што су напред наведени, чине малолетници (14-19 година), који се на такве радње наговарају од стране родитеља, са намером да би избегли кривична гоњења.
За последње две године са ове територије, према непотпуним подацима, иселило се преко 500 породица српске и црногорске националности. Само са територије коју обухвата Испостава Гњилане, иселило се 117 породица, (далеко већи број врши припреме за исељење). Са територије која обухвата Испостава Пећ до сада се иселило 356 породица, од којих са подручја Н00 Исток 121 породица. Најјачи притисак врши се на насељенички живаљ на подручју општина Подујево, Дреница и Ђаковица. Последњих година из већег броја села са подручја Дренице иселили су се сви насељеници. Какво је стање на територији бившег среза Ђаковица показује овај податак: пре рата на подручју овог среза живело је око 4.500 насељеничких породица. Данас их живи око 300, од којих 80 одсто врши припреме за исељење и вероватно ће се у току наредне године сви иселити.
Навешћемо један број примера из којих ће се видети какве се све врсте притисака врше и у којим облицима на насељенике.
Из села Оденовца иселио се Петровић Коста, из разлога што му је спречавано да користи пијаћу воду, забрањиван пролаз сеоским путем и на имању стално наношена пољска штета.
Из истог села иселио се Јовановић Драгољуб, јер му је стално наношена пољска штета, вршен притисак на породицу (покушај силовања жене), и томе слично. У истом селу Рамон и Фета Баша заорали су српско гробље.
Из села Корените иселио се Станко Пауновић, јер су му Авдуљ Велија и Денун забранили да се користи сеоским путем. Пауновић је наведено тужио суду, који је донео одлуку да се пут мора отворити, после чега су Денун и Велија почели Пауновићу да прете убиством, због чега се и иселио.
У истом селу Иса Ћазим и Ахмет Дураку саградили су капију на сеоском путу, затворили га да се не би могао користити у правцу засеока, где живе породице српске националности (то је једини пут који води у овај заселак, а отворен је тек по одлуци суда). Из овог села до сада се већ иселио највећи број насељеничких породица због притисака који се на њих вршио.
У селу Влашњи Весаљ Вебија и његова породица вршили су свакодневни притисак на Миленковић Саву, уништавајући му виноград, воћњак, шуму и пољске усеве. Када се Миленковић иселио, Вебија је његов воћњак присвојио без икакве надокнаде. Исти са породицом врши притисак и на Русимовић Николу. Прошле године истоварио је једну гомилу камења у његову башту, а када је Русимовић поставио питање зашто то ради, Вебија је захтевао да му Русимовић прода башту, на шта је овај пристао, али му је онда Вебија одредио и цену по којој мора да му прода башту.
Из села Великенца иселио се Јашовић Милија. На Јашовића се вршио притисак од стране Идриза Рамадана. Једном приликом Јашовић је покушао да истера са свога имања Идризову стоку, али је тада био физички нападнут од стране Идриза и његових синова. Јашовић је због тога поднео тужбу суду, али је процес изгубио, јер су сви сведоци шиптарске националности сведочили у прилог Идриза, па је Јашовић за минималну суму у односу на вредност морао да прода имање и да се исели.
Кљакић Идриз, из Коморана, иначе непријатељски настројен, захтевао је од Грубор Лазара, пред осталим члановима породице, да му поред имања прода жену и малолетну девојчицу, јер су оне, наводно, навикле да живе у тој кући, а он има довољно новца да и њих купи.
Смаиљ Даут, из Чикатова, шумар, прилази насељенику Стојнић Јови и пита га зар се још није иселио, казавши му да је пожељно да то што пре учини, јер ће му доцније бити касно или ће на главу морати да стави белу капу, па је боље да што пре бежи.
Дана, 15. августа 1961. године, упали су у воћњак Савић Спасоја, Келменди Раждија и Ука Беха и почели да га ломе. Када се Савић томе успротивио, наведени су га физички напали и претукли. Ово је приметио његов комшија Ђинђић Милорад и пошао у станицу НМ да тражи заштиту. Када су наведени приметили да Ђинђић иде у станицу НМ да их пријави, пресрели су га, премлатили и запретили му да не сме да их пријави станици Народне милиције. (Беха је кажњен са 12 дана затвора).
Бериша Рахман напао је патролу НМ, вичући: „Сви сте ви, милиционери, бандити. Шта ви хоћете?“ Рекао је да ће он Србима, који код њега раде на вршалици, дати само парче хлеба да могу да преживе, док комунистима неће дати ни мрве. (Кажњен је са 30 дана затвора од судије за прекршаје).
Синови Печар Садика, из Светље, три пута су палили стрниште у непосредној близини куће Голубовић Кате, са намером да јој запале кућу. Када је она замолила Печара да спречи своје синове, физички је нападнута.
Дана, 25. августа 1961. године, Пљаколи Реџеп и његов брат физички су напали Бубала Илију, због тога што је изгонио стоку из свог кукуруза. Бубало је толико изударан да је морао да тражи хитну лекарску интервенцију, јер су му нанете тешке телесне повреде. Њему је запрећено да се у што краћем року мора иселити.
Исти случај је био и са Тодором Здравковићем, кога је физички напао Реџеп Сагојев, када је изгонио његову стоку са своје њиве и запретио му је да се мора иселити у што краћем року.
Дана, 29. августа 1961. године, Исуф Бајрама Селим покушао је да силује 13-тогодишњу девојчицу Гашић Љубинку. (Кажњен је са 30 дана затвора).
Истог дана Караиман Шабан напао је и претукао Ристић Јагоду. Док ју је тукао, викао је: „Све ћемо вас Србе најурити за Србију. Овде вам није место. Ако нећете милом – хоћете силом.“ (Кажњен је са 30 дана затвора).
Пљакић Иљаз, из села Летанце, физички је напао и претукао ћерку Богавац Борислава, зато што је она изгонила његову стоку из своје летине. Ова је била толико претучена да је морала да буде пренета у болницу. Тужила га је суду, али од маја месеца до данас Пљакић није позван ни на саслушање.
Ејуп Нуда, из села Главника, дошао је да сече врбе на имању Симић Добросава. Када га је овај само упитао зашто то ради, физички је од истог нападнут и запрећено му је да мора што пре да се исели. Симићу су такође напали ћерку и покушали да је силују.
Код Стефановић Радисава из Доброг Дола, дошао је Љута Хајин и захтевао да му прода њиву, јер се он и онако, као и сви Срби мора да исели.
Половином децембра 1961. године насељеник Мердовић Малиша, из села Ђољ, НОО Ђаковица, када је отишао у свој гај ради сече дрва, затекао је да у истом дрва сече Бежи Химона Пашо, кога је Малиша упозорио да је то његов гај и да ту не сме да сече дрва, рекавши му: „Није ово окупација, ни 1941. година“. Како Малиша изјављује, после тога Пашо је на њега полетео секиром, вичући: „За мене је 1941. година“. Малиша је побегао из свог гаја, отишао кући, натоварио на кола сву покретну имовину и породицу, довезао их у Ђаковицу пред Општински комитет, отишао код секретара комитета и рекао му да се над њим врши такав притисак да више у селу не може опстати, због чега мора са породицом да се исели. После тога секретар Комитета послао је три члана Комитета у наведено село да изврше свој утицај, да се на Мердовића не врши притисак, после чега се Мердовић вратио у село.
На становништво српске и црногорске националности врши се притисак и распирује шовинизам и на тај начин што се организују омладинци – шиптарске националности – и ноћу одлазе на гробља где ломе и уништавају надгробне споменике.
Овакви примери су масовни. Нашим органима свакодневно стижу жалбе у којима насељеници траже заштиту, износећи да им је ограничена слобода и да не смеју слободно да располажу са својом имовином.
У вези са овим питањима углавном интервенишу само наши органи, који против извршилаца оваквих дела подносе пријаве судијама за прекршаје, који за оваква дела изгреднике обично кажњавају од 10 до 30 дана затвора. Овакве изоловане мере, које се у суштини своде на интервенцију органа НМ и то после учињеног дела – доводе до тога да је притисак на насељенички живаљ и њихово исељавање са територије Космета у сталном порасту.
Да је велики број исељења са територије Космета становништва српске и црногорске националности, и да је он у сталном порасту, најјасније показују статистички подаци о попису становништва. Када упоредимо статистичке податке из пописа који је извршен у 1953. години са подацима из пописа у 1961. години, види се да у неким општинама где се врши највећи притисак на живаљ српске и црногорске националности, данас имамо мање тога живља него што је било у 1953. години.

(Извод из књиге Славенка Терзића „Стара Србија (XIX-XX век) драма једне цивилизације“ у издању „Православне речи“ и „Историјског института Београд“, награђене „Печатом времена“ за 2012. годину)

Извор: ПЕЧАТ