Зашто ЕУ одлази са Космета?

Судећи по расположивим информацијама, цивилно-полицијска мисија ЕУ на Космету (ЕУЛЕКС), заиста одбројава последње месеце, ако не и недеље. На столу њених руководилаца већ лежи документ са радним насловом “Оперативни план о извршеном мандату и предаја пуномоћја ЕУЛЕКСА властима Косова”. У разматрање овог документа активно су укључени и Хансјорг Хајбер (одговаран за цивилне мисије у ЕУ), Берн Борхардт (шеф мисије ЕУЛЕКСА) и потпредседник Тачијевог кабинета Хајредин Кучи.[1] Карактеристично је да у прес службама ЕУ категорички одбијају да потврде или оповргну постојање овог документа – саопштавајући само да се настављају заједничке “дискусије”.

Упркос томе, дискусије су поодмакле – по подацима извора из Брисела, немачки руководилац мисије ЕУЛЕКС већ у скорије време може “остати без посла”. Формално присуство ЕУ на Космету у овом случају ће бити радикално преформатирано и смањено. Наведени документ захтева затварање мисије и предају њених пуномоћја у руке три међусобно независне структурне јединице, које се налазе “под контролом представника ЕУ у Приштини”. У овом тренутку то је словеначки дипломата Семјуел Жбогар.[2] Ради се о томе да би ЕУ на Космету имала “три тима” али не и “специјалну мисију”.

По овом питању, посебно важно и најоштрије питање за Брисел и Приштину јесте отварање специјалног Трибунала за истраживање почињених ратних злочина на Космету, који би био потчињен Европској Унији. Према сценарију написаном у ЕУ, ово тело треба да представља својеврсну “компензацију” за Србију и Србе због практичног одласка мисије ЕУ са Космета и предаје њихових пуномоћја косовским органима власти. Међутим, проблем је у томе да косметски Албанци одбијају да по овом питању иду на неке уступке. Ових дана је позицију косовских албанских власти веома јасно формулисао председник локалног Врховног суда Фејзула Хасани: “Неће бити никаквих судских процеса за ратне злочине са учешћем међународних представника”. Према његовим речима, релевантни предмети ће се решавати искључиво у надлежности локалних судова и ту “не постоји алтернативно решење”. Фејзула Хасани је као пример који треба следити навео Хрватску, где “ратним злочинцима суде хрватске судије и тужиоци, а не међународни представници”.[3]

Какав развој догађаја може уследити из овакве ситуације и какве последице то може имати по Србију и Косметске Србе? Ситуација се развија на такав начин да после одласка ЕУ са Космета, српска страна неће имати реалних бриселских инстанци којима су се до сада бар теоретски могли пожалити. На крају крајева превирања у самој ЕУ и постојање у њој пет држава које не признају самопроглашену независност Косова, могла би, макар делимично, натерати Брисел да не форсира “косовски пројекат”. Сада, после преформатирања мисије ЕУЛЕКС, Европска Унија практично са себе скида сваку одговорност за ситуацију у покрајини, па тако и по питању косметских Срба.

Разлози за сличан развој догађаја имају много дубљи корен од пуке специфичности односа Брисела и Приштине. Према подацима којима располажемо, недавно усаглашени параметри око буџета ЕУ за период 2014 – 2020. године постало је могуће захваљујући озбиљним компромисима у геополитичким питањима унутар те организације. А главни међу тим питањима били су спољни приоритети Брисела. А они се очигледно премештају ка источним и јужним правцима – пре свега у правцу бивших република СССР-а, Украјине и Белорусије.

Иначе, одговарајућа тачка дневног реда текуће седнице Европског Парламента носи назив “Политика ЕУ према Белорусији”. Посланици Европског Парламента посебну пажњу су посветили извештају који је припремио Јустас Палецкис, известилац ЕУ за Белорусију. Његова препорука је веома конкретне природе: појачати притисак на званични Минск да се изврше промене које су угодне за ЕУ, између осталог да се натера власт у Белорусији да “поново покрене политички дијалог”. А у својству полуга којима би се извршио притисак, наводе се “предности садашњег председавања Европском Унијом од стране Литваније” као и самита за “Источно партнерство” који се одржава у Виљнусу.[4]

Да ли је претерано ако кажемо да се програм “Источног партнерства” све активније разматра у земљама-чланицама ЕУ као алтернатива, данас не нарочито популарном у западноевропским круговима, пријему нових чланица у редове ЕУ, а истовремено и као средство да се држе под контролом постсовјетске државе на западним и југо-западним границама Русије. Уз то, како исправно истичу стручњаци аналитичке агенцијеЕвропске Уније –Euractiv –Европска Унија има “ограничене ресурсе системског знања” на тему шта она у ствари жели да постигне источно од својих граница са слоганима “заједничких вредности” или “колективних норми”.[5] Поред тога, модел узајамних односа са чланицама “Источног партнерства” који намеће Брисел (који подсећа на однос учитеља и ђака) није баш у потпуности у складу са друштвено-политичком реалношћу у региону, а још више одудара од опште признатих критеријума партнерства. Није случајно да је од свих Источноевропских земаља симпатије према ЕУ и њеним пројектима исказала само Молдавија, као што је показало недавно одржано истраживање које је урадио Универзитет Абериствит у Велсу…

Управо у покушају реанимације “Источног партнерства” се крију озбиљни разлози садашњег слабљења интереса ЕУ за Косово и Метохију. Што се тиче саме Србије, она не би смела да се заварава. Српско усмерење у политици Европске Уније није приоритетно ни данас, а још мање ће бити приоритетно у будућим плановима Европске Уније.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе