Комедија и трагедија Србије

Шта је то што нам све време смета и не да мира, док гледамо како Први А Други, посматра свет кроз своје нове европске наочари (које је почео да носи 2011. године, иако сам признаје да не види још од 2004. године), док вешто поставља руке и шаке, у добро познат положај, знан већ и деци у целој Србији?

Шта је то нама уствари необично у његовим новим гестовима и позама? Јаооој!… Па да! Знам, сетио сам се! Тек ми је сада јасно зашто смо сви збуњени његовим понашањем, његовим новоговором, његовим шакама, очима, оним што говори!

Догодило се нешто крајње необично, и то ту пред нашим очима, а да то нисмо ни приметили, чак нисмо тога ни били свесни. Дошло је до за нас, необичне и другачије поделе улога, у нашем најновијем политичком комаду у Србији, режираном од стране ЕУ-САД-а, и за нас потпуно новој холувудској продукцији и постпродукцији.

На шта мислим кад кажем „неуобичајене поделе улога“? Чак бих рекао и трагикомичне поделе! Овако то изгледа мени: Као када бисте Николи Симићу (после свих његових комичних улога), доделили улогу Магбета, краља Лира, или бар краља Петра. Или да сте Чарли Чаплину доделили улогу грађанина Кејна! Или када бисте Ланету Гутовићу после улоге Шојића доделили улогу Николе Пашића или Светозара Марковића! Врсним зналцима комедије, доделити тешке драмске улоге! Ето, дошло је и до тога на нашој политичкој сцени, да су врхунским комедијашима додељене тешке драмске улоге!

Невоља је само што су у овој тешкој драми, све улоге трагичара већ резервисане и припале само нама, обичним грађанима државе Србије, док ће они своје нове улоге већ некако „издрамити“ (да не кажем издрмосерити), вероватно успешно као и оне старе комедијашке, не водећи много рачуна о нама, што смо већ тако дуго навикли на њих, да нас они увек засмеју и насмеју од срца, и зато чим их видимо, и сада, после годину и по дана у новим улогама, саме нам се усне и образи заокругле у као сунце велики осмех.

Али авај! За разлику од некада, они нас сада са гађењем гледају својим навежбаним дугим укоченим и стаклени погледом, рукама укоченим, фиксираним и чврстим, уз дубоко хипнотишући глас који пристиже из холивудске Зоне сумрака, који је више битан због боје и тона а не САМОГ текста, ЈЕР ко још сме да слуша и размишља о тексту кад због гласа претрнеш од страха!

Па добро сад, у реду, али зашто би све то требало да икоме изгледа чудно? Таква је политичка сцена данашње Србије и ту нема помоћи. Тачно, али… али ево шта хоћу да Вам кажем! Тако је само зато што сада треба да нам драми неко ко је не тако давно носио беле мајце са штампаним ликом свог великог вође испод сакоа (попут некада исцртаваних ликова Чегеваре на тексас јакнама), беџеве величине тањира на реверима сакоа (уместо оног великог цвета на реверу комедијаша који штрцка воду када га ко проба да помирише), неко ко је у Скупштину Србије уносио спремљене костиме (зналачки сашивене робијашке униформе) да би их само показивао за говорницом и претио политичким противницима, неко ко је подржавао поливање водом за говорницом (замена за гађање тортама у старим добрим немим комедијама), духовита довикивања са посланичких места у скупштини (као у неким јефтиним кабареима), физичке обрачуне са обезбеђењем у покушајима да спрече физичко изношење свог вољеног вође који неће да ослободи говорницу у Скупштини (знате већ како изгледају оне урнебесне неме комедије са великим општим тучама и гужвама на самом крају)…

И сад ти остани нормалан и храбар, и веруј им, када тако отужно лоше глуме, и чик да се насмејеш, ако смеш! Режисер им је објаснио да им је ово животна улога сада, и да се морају потрудити да избришу осмех са лица Србије! Режисер им је објаснио, да му је доста било подсмевања и понижавања од стране народа Србије. Никада нам неће заборавити пркос на мостовима, ругалице о срушеном невидљивом авиону, одсуство страха од било какве физичке надмоћи, храбро подношење свих невоља које су нам здушно сервирали, попут санкција, спречавања државне фудбалске репрезентације после успешних квалификација да наступи на фудбалском првенству, забране путовања, и свих могућих понижења, итд…

И после свега тога, светски режисер је смислио нешто најодвратније и најгоре што смо доживели до сада! Он је сада њима доделио улогу од које нам се свима леди крв у жилама, свима сем њима глумцима! Дата им је улога да нас баш они згазе, да нас они ишутирају, да нам они одузму самопоштовање, достојанство, да нам они кажу да смо злочинци, агресори, терористи, сељаци, бедници… Њима је додељена та тешка улога, да испуне све оне захтеве светских моћника, против којих су се целог свог живота (и физичког и политичког) здушно и из срца борили, баш њима, њима који су нас две деценије из срца охрабривали да издржимо све тешке невоље, да издржимо све оно тешко време под санкцијама, објашњавали нам да живимо тешко само јер нас светски моћници хоће да сломе, али да зато живимо као свој на своме и поносно, да смо ми најправеднији народ на свету и да смо само због тога што нисмо никада били освајачи и агресори – постали мета империјалиста, да никада нисмо и нећемо одустати од своје земље и безграничне љубави према њој итд…

Како то звучи саркастично, иронично, цинично… А њима се већ више нико од нас и не смеје, и не покушава, јер осмех је први нестао! И сви ми, све њих, већ поодавно гледамо озбиљно и драмски, као и они нас! И ми смо схватили да то више није она стара комедија, у којој се на крају, после свих догодовштина и перипетија, сви, и народ и глумци, мање више извучемо живи и здрави и загрљени. Не, ово сада не да није комедија, него није ни драма, јер ово је права правцата трагедија! Неће се овде више нико и то врло дуго, смејати када су у питању држава и друштво. Немој да буде да сам то ја рекао. Не, он је рекао. Рекао је да ће бити ужасно и тешко, да не може да спава када види шта је испред нас, када зна шта нас чека и кроз шта треба да прођемо!

Он је рекао да је забринут за нас и нашу судбину и да испред нас стоје ствари које треба урадити, и које нису нимало пријатне и које ће изазвати велико незадовољство целог народа. Он нам каже да неће одустати од тога и да ће то урадити упркос свему, и без обзира што зна шта га чека на крају… Ма дај,..! Знамо ми шта њега чека на крају боље од њега. Он само драми и покушава да изазове опште сажаљење, ето. Али овај народ се још ни бившем председнику није сажалио, а од његове трагичне смрти у заробљеништву је прошло већ 7 година. А он уствари мисли да ће, када одради своју ролу, изгубити на својој популарности, а последично и удео у власти и да ће га људи мрзети због тога дуго, али као, на крају ће схватити да је све то чинио за добро Србије, и нада се да ће га тај исти народ, још на раменима носити!

Што би рекла моја покојна  бака – када би покушавала да пресече нечију свађу или да објасни ко је у праву када би се ми деца око нечега поречкали – Свима главу да одсечеш и низ брдо бациш, свако би за својом трчо!

И сада ми сви треба да све њих, старе и оцвале комедијаше, схватамо крајње озбиљно и одговорно! И не смемао више да им се смејемо и спрдамо се са њима! Боже сачувај! Ми не смемо да будемо ни налик њима, и не смемо ни да се нашалимо са њима, а камоли да правимо од њиховог посла спрдњу. Не! Јер када су се они спрдали са државом, и свима нама, и правили од Народне скупштине један велики циркус, то је било друго! Они тада нису одлучивали ништа, а то што су други имали терет тешких одлука и покушавали да учине нешто за све нас, и то у апсолутно најтежим врменима за државу, то њих није тада ни занимало! Нимало! А сада када су они ти (мада и нису они ти који одлучују, већ само играју такву једну озбиљну улогу), ми сви треба да у потпуној тишини, држимо руке прекрштене на грудима, или да бар наслонимо врхове прстију једне руке на припадајуће врхове прстију друге руке, и скрушено се, загледани сузним очима у далеку будућност Србије, молимо за њихово добро и снагу!

ПС. Кажу искусни глумци, да једном откривен комедијаш, увек остаје комедијаш. Ко осети сласт и срећу док изазива смех и радост код народа, тај више никада то не заборавља, и судбина му остаје заувек запечаћена, судбина комедијаша. И кад покуша да напусти комедију, кад тад јој се врати и остаје јој веран све до смрти, заувек! Јер искрен осмех и срећу народа не може ништа да замени! Комедијаши моји драги, чекамо Вас, да проговорите својим старим стилом и изазовете наше силне салве смеха, народног смеха, и да нам опет буде као некад! Смеха и радости Србији никад доста! Ако Ви заиста то више нећете, будите сигурни, наћи ће се већ неко други да Вас исмеје! И ако Бог да, својим вредним радом, поштењем, знањем и искреношћу Србију из срца опет насмеју.

Миланко Шеклер / НСПМ