Американци шампиони у бојним отровима

Актуелне дискусије о страхотама сарина имају један предвидив недостатак. У периоду после 1945, неприкосновени шампион у употреби хемијског ратовања су САД. Америчке власти су, уз импресивну листу приватних произвођача, одговорне за велику већину бачених бојних отрова. Од неколико милиона жртава у ратовима по Индокини, завидан број је побијен управо хемијским оружјем. Само на Јужни Вијетнам је бачено 400.000 тона напалма. Између 1961 и 1971, токсични хербицид под именом „агенс оранж” је безобзирно коришћен у Вијетнаму, источном Лаосу и деловима Камбоџе. Отров је убио између триста и четиристо хиљада људи. Према проценама Црвеног крста, више пола милиона деце због отрова је рођено са дефектима. Џими Картер, најпопуларнији и по много чему најхуманији живи амерички председник, 1977 године упитан о могућности плаћања репарација Вијетнаму, прескочио је ову „понуду” јер је, како је објаснио, „разарање било узајамно“.

Конвенција о хемијском оружју из 1997. отежала је Американцима употребу хемијског оружја.Био је то још један покушај да се ратовање хуманизује, али се ипак хуманизовано ратовање испоставило горим оксимороном од венчаног нежење.

У марту 1988. амерички савезник Садам Хусеин обновио је градиво. Овог пута био је коришћен сарин. Америчка подршка нападу на град Халабџа била је и тада позната, али су нови детаљи откривени у априлу ове године. У утицајном часопису „Форин полиси“објављени сутајни документи укојима се види да су званичници САД знали закоришћење хемијског оружја против Курда још 1983, а да су активно подстицали његову употребу у нападу у Халабџи. Дали су Хусеину сателитске снимке и стручни савет за употребу сарина. Погушено је између 3.000 и 5.000 људи, а рањено још два пута толико.

Тако су Курди, чије сународнике сиријска опозиција данас протерује удесетинама хиљада, масакрирани иуз благослов Доналда Рамсфелда и других. Свему томе је оправдање било, као и садашњем стампеду на Асада, сузбијање Ирана. У међувремену, Хусеинов човек „Хемијски Али” је 2010. обешен у Ираку од стране исте силе која га је опремила да заслужи тај надимак.

Инвазија на Сирију била је актуелна још 2003. године. Када је Ирак окупиран у марту, утицајни гласови у Бушовој администрацији одмах су упућивали на Дамаск. Да није било ирачког отпора, Сирија би сигурно већ тада била у расулу. Ти исти људи – Елиот Ејбрамс, Ерик Еделман, Џон Хана – недавно су објавили писмо које подстиче Обаму да туче по „стубовима Асадовог режима” у оквиру шире стратегије против Ирана.

У новембру 2004. године, када јеирачка побуна процветала, америчка војска се концентрисала натада непознати град Фалуџу. Под командом Дејвида Патреуса, протерано је 300.000 људи, а хиљаде су поморене великим количинама белог фосфора. Америка је порицала коришћење хемикалија, па затим повукла деманти. Прво је речено да белог фосфора није било, затим да га је било, али искључиво у сврхе осветљавања, затим да је коришћен само као димна завеса, па на крају да је мождакоришћен као оружје, али не против цивила. Коначно, духовити пуковник Венабл је целу ствар признао Би-Би-Сију, али не без напомене да бели фосфор заправо није хемијско оружје него „конвенционалнамуниција” која није „ни незаконита ни забрањена”.

Што се тиче Патреуса, он је за масакр кажњен унапређењем на највише положаје у Ираку па у Авганистану, да би на крају постао директор ЦИА. Отпуштен је недавно са тог места не због ратног злочина већ – удахните дубоко – због прељубе.  Када је примао почасно признање универзитету Принстон, деканка школе „Вудроу Вилсон“ хвалила се његовим професионализмом. Наиме, усред „битке за Фалуџу”, он је њој у кратком року одговорио на електронску поруку. Препуна сала студената је била одушевљена шармантном анегдотом. Неколицина нас је, под утиском „садамистичких измишљотина”, питала да ли би „један од најистакнутијих живих докторанада са нашег факултета,” како је представљен, могао да објасни слике истопљених дечијих лешева из Фалуџе. Покровитељски смо позвани да којекакве конвенције о хемијском оружју не схватамо тако буквално.

Сиријски пропагандисти би свашта могли да науче у овом погледу. Као и увек, проблем није немилосрдно клање. Проблем је имати погрешног савезника.

*Докторанд на Харварду