Београд: обезбеђење будућности Србима у “Републици Косово”

Уз посредништво Кетрин Ештон, 8. септембра текуће године завршена је следећа, 16-а по реду рунда преговора између Ивице Дачића и Хашима Тачија. Учешће у преговорима узео је и Александар Вучић – “кључна особа” која је у стању да “прогура” постигнуте споразуме по свим тачкама које одговарају геополитичким интересима Брисела и захтевима Приштине. На 16-ој рунди преговора Дачић-Тачи, постигнут је споразум о телекомуникацијама и енергетици, као и о припреми локалних избора на Космету, која, како се указује, треба да “тече задатим током”. Резултати преговора за Србију значе да су испуњени сви услови Савета Еропе (у ширем смислу – западног фактора) и отварају јој пут за почетак преговора о приступању ЕУ, претпоставља се не раније од јануара 2014. године. Сада, истиче И. Дачић, не постоји ништа што Србија није испунила у договору са ЕУ.[1] Шта је добила српска страна од 16-те рунде: уверавања Тачија да ће “гласачки листићи бити статусно неутрални”. Управо гласачки листићи, пошто сам изборни процес, са правне тачке гледишта у то нема никакве сумње, представља изборе “Републике Косова” расписане по њеном Уставу и законима. Шта је добила албанска страна: као што је уобичајено, све што је тражила. Србима није било дозвољено да изборну листу назову “Србија” (иако постоји изборна листа са називом “Црна Гора”). У области телекомуникација Приштина ће до 2015. године добити сопствени међународни телефонски код. У области енергетике, њени захтеви, судећи по одсуству демантија са српске стране, у потпуности су задовољени, ако изузмемо неколико “ситних питања” која ће несумњиво бити решена током следећег сусрета Дачић-Тачи, предвиђеног после новембарских избора. Србија је, истиче Дачић, урадила свој део посла. Српски премијер је позвао српско становништво на Косову и Метохији да изађе на новембарске изборе у што је могуће већем броју, како би “Срби добили своју власт која ће постати неоспоран фактор на Косову и Метохији”.[2] Премијер, без обзира на енергична уверавања да ће Србија заштитити  национално-државне интересе Срба на Космету, по два питања није у праву: у указивању адресе која треба да заштити државно-националне интересе (то није српска, него албанска страна), као и код назива територије на којој ће ти интереси бити задовољени – то је “Република Косово”. Више или мање, масовно учешће Срба на изборима које је расписала Приштина, задовољиће интересе “Републике Косово” и западног фактора, а Срби ће у том случају добити “предивну могућност” у такозваној “Заједници српских општина” (која нема никакве нити инструменте нити политички значај) да покушају да се боре за своја права са влашћу бораца ОВК, која поседује потпуно реалну власт као и власт из сенке (наравно, до оних граница које им је прописао западни фактор, но свеједно, то је максимално антисрпска власт). Да нагласим, имаће могућност да се боре, али сад већ у границама “Републике Косово”. Неизласком Срба на биралишта, јасно ће се читавом свету показати да званична протоколарна толеранција скрива ту чињеницу да су споразуми између Београда и Приштине потписани без тражења њиховог мишљења, ставова и интереса и да за Србе са Косова и Метохије није предвиђена ни најмања могућност за правично решење. Споразуми су довели до ликвидације српске државности на Косову и Метохији. Приликом разраде решења косметског питања, власт у Београду је играла потпуно подчињену улогу, наступала је са позиција “доказане сервилности” и деловала је искључиво у складу са спољним фактором. “Српски фактор” на Косову и Метохији, српски отпор административно-политичком притиску од стране Београда, власт у Београду третира као потенцијалног противника, према коме се спроводи политика која је у складу са таквим третманом.

За спровођење локалних избора изјаснила се и Руска Федерација, не сматрајући могућим кардинално супротстављање курсу који је изабрала владајућа коалиција у Београду, уз услове поштовања “статусне неутралности”. Међутим, овде нема никаквих назнака које указују на статусну неутралност избора. У случају успеха избора, Русија ће морати признати њихове резултате, а из тога следи и – практичну легитимност Приштине, што је у супротности и са међународним правом и са ранијом позицијом Русије по овом питању. Признавање изборних резултата ће практично “запечатити” тзв. Републику Косово и започеће неповратан процес неконтролисаног ширења криминала и екстремистичких активности, као и губитак позиција на југу Балкана за РФ. Одбијање Београда да крене на једино исправно решење које је својевремено предложила Русија – тражење решења за Косово и Метохију само путем СБ УН или замрзавање конфликта на неодређено време – довело је до неконтролисаног процеса увлачења у признање Косова и осталих међународних фактора.

С. Божовић, председник општине Зубин Поток на северу Космета, каже да је позиција 90 процената Срба са Космета следећа: изборе треба бојковати “пошто нас они воде директно у независно Косово, а потом и у Велику Албанију”. И то што су неки људи са севера, махом без утицаја у народу, ради својих личних интереса и под уценама и претњама, пристали да се нађу на листама као кандидати српског народа не значи ништа, јер за неке од њих – уверен је С. Божовић – неће гласати чак ни њихове породице. Српски народ зна да изласком на изборе губи све, “а власти у Београду би потом свалиле све на овдашње Србе и тврдиле би да је “одлазак из Србије” и присаједињење Великој Албанији била воља српског народа на северу Космета”.[3] За то време албански политичар Кочо Данај се спрема да западним владама до почетка новембра преда сакупљених милион потписа испод Пројекта Природне Албаније, по коме би град Улцињ (Црна Гора) морао бити проглашен слободном зоном између Албаније и Црне Горе, а “Прешевска долина” (општине Бујановац, Медвеђа, Прешево на југу централне Србије) – присајединили би се Албанији. Суштина пројекта је – етапно уједињење Косова и Албаније, уједињење Албаније и Македоније, стварање слободног региона Чамерије између Албаније и Грчке и присаједињење “Прешевске долине” Албанији.

Међутим, чак и питање “Прешевске долине” по актуелности одлази у други план. Фокус пажње “албанског фактора” преместио се на следећу област Србије – град Ниш са његовом околином (да напоменемо да се у Нишу налази руски центар за реаговање у ванредним ситуацијама). Албанци активно купују некретнине у Нишу, до овог тренутка у њиховом власништву се налази више од 300 станова. Постоје докази да је од почетка 2010. године свакодневно у просеку 45 Албанаца са Космета упутило захтев за пребивањем у Медијани, највећој општини у Нишу, те да је у том периоду 11. 000 Албанаца изразило жељу да постану грађани Нишке области. Трансакције о преласку српских некретнина у власништво Албанаца не завршавају се директно, него путем “сивих шема”, тајно, без посредника, без споразума о купопродаји. Услед тога Албанци постају власници српских некретнина, што би морало заинтересовати одговарајуће структуре у Србији. Албанци располажу више него слободним средствима, албански интернет препун је сајтова који нуде некретнине у Нишком региону. Охрабрени перспективама које се отварају пред њима, Албанци у Нишу почињу да на интернету указују како се “њихов град налази на Косову”(!)[4]

Хашим Тачи примећује: “Учешће политичких субјеката на северу Косова од суштинског је значаја за консолидацију и јачање наше државе и ја желим да верујем да ћемо ми и на северу спровести фер и коректно такмичење”[5], “ти избори се први пут спроводе на територији целог Косова, организују се у складу са Уставом и законима Косова”[6]и притом је он кристално јасно истакао да ће о свему што се тиче избора бити решено од стране Централне изборне комисије у Приштини, а не у Бриселу. Занимљива изјава, имајући у виду да по свој прилици Брисел обезбеђује испуњење свих услова Приштине. Сличну бескомпромисност испољава и Берлин, који не само да није омекшао позицију по питању поштовања од стране Србије свих критеријума за отпочињање преговора са ЕУ, него су они “вероватно постали још тврђи него раније”, а то се не односи само на питање Космета, него и на друге аспекте унутарполитичког живота у Србији.[7]

У такве пре свега спада тачка по питању промене свести Срба из немачког ултиматума. У складу са тим кључним условом за реформе, на шта посебно обраћа пажњу Александар Вучић, треба да дође до остварења промене свести код Срба. Дипломац са Јејла, новоименовани министар финансија Лазар Крстић, у својству једног од главних услова “спасавања српског привредног брода који тоне”, такође наводи промену свести – како у систему државног апарата, тако и сваког појединца. Промена свести ће бити реализована преко “завршетка великог рада на спровођењу економских реформи, које подразумевају велике и тешке резове” у различитим сферама друштвеног живота у целини, али пре свега у економији (измена Закона о раду, реформа пензионог система, државне управе, реструктуирање 179 друштвених предузећа, измена система образовања итд.). Све то је од посебног значаја за компаније-чланице Америчке привредне коморе у Србији, указује М. Ћурковић, председник Америчке привредне коморе у Србији.[8]

Интереси Албанаца у Србији су испуњени уз залагање америчке и немачке кампање. Остаје отворено питање поштовања права и интереса српског народа, укључујући и Србе на Косову и Метохији…

Ана Филимонова / Фонд Стратешке Културе