Духовни геноцид „католичке цркве“ у Хрватској

Према проценама православног свештенства у Хрватској, католичку веронауку у школама похађа око 90 одсто српске деце

ДУХОВНОМ геноциду Католичке цркве и лично Фрање Кухарића нарочито су допринели мешовити бракови и њихова „југословенска деца“. Венчање у католичкој цркви, по тумачењу Српске православне цркве подразумева да су обоје пришли тој цркви. Кад је српско дете у вртићу од почетка изругивано, родитељи из жеље да га заштите, похрваћују га. Било је студената који су се, плашећи се испита, изјашњавали као Хрвати.

Јован Покрајац у напису „Укључивање српске деце у католички веронаук у Хрватској узело маха“ („Политика“ од 15. децембра 1994. године), између осталог, каже: „Туђманови поданици аријевски инсистирају на чистоти свог порекла. Управо супротно, историјска и актуелна искуства сведоче о хрватским настојањима да сопствени национални корпус увећа из других националних група, па и омражене српске“.

Покатоличавање је редовно била прва степеница у том вишевековном асимилаторском процесу. Покатоличавање преосталог српског живља у Хрватској поново је на делу.

У скорашњој тучи у хрватском Сабору, између хадезеовског заступника Драге Крпине и посланика Српске народне стране Драгана Хинића, поменуте су бројке од 11.000 до 14.000 српске деце која похађају католичку веронауку у основним и средњим школама.

Како показују доступни подаци, часови веронауке су припреме за покатоличавање, ако оно није претходно већ обављено. Још пре две и по године др Милорад Пуповац, доскорашњи председник Српског демократског форума, утврдио је да је дотад била покатоличена једна хиљада српске деце. Због изношења тог податка, хрватске власти су против њега подигле тужбу, али на суђењу, очигледно с разлогом, нису инсистирале.

Према проценама православног свештенства у Хрватској, католичку веронауку у школама похађа око 90 одсто српске деце. По мишљењу Пуповца, ради се о 14.000 ученика. Часовима православне веронауке у Цркви Светог преображења у Загребу присуствује једва четрдесетак полазника. У ту цркву стигло је око хиљаду родитељских молби да се потврди да су им деца крштена, углавном ради уписа на католичку веронауку или прво причешће у католичким црквама. Чин крштења, наиме, цркве међусобно признају, а прво причешће је фактички прелаз у католичанство.

Кад процес католичења више није могао да се крије, кардинал Кухарић, надбискуп загребачки, бајаги љут и неупућен, затражио је да му жупници пошаљу податке о верском и националном саставу полазника веронауке у школама. Није се, међутим, успротивио масовној појави да католички веронаук похађају православна деца. Препоручио је једино да се за „промену вере сачека крај рата, како би се одлука донела у слободним околностима“. Рачунам, очигледно, да ће дотле католичка обука у школама да обави посао. Кад једном пређу у католичанство, дотадашњи православци се аутоматски укључују у хрватски национални корпус, јер се у Хрватској не прави разлика између католичанства и хрватства.

Све то неодољиво подсећа на стање у НДХ. Чим је Павелић донео политичку одлуку о покатоличавању Срба, надбискуп Степинац је издао упутства за промену вере. У току својих научних истраживања историчар Вељко Ђурић дошао је до податка да хрватска историографија као хрватске жртве у Другом светском рату третира и 200.000 страдалих, а претходно присилно покатоличених Срба.

И данас хрватски католички и политички кругови мимикријски тврде да је похађање католичког веронаука ствар слободне воље. Др Милорад Пуповац износи пример из једне загребачке основне школе, у којој је свештеник-вероучитељ упозорио децу: „Онај ко не буде похађао веронаук, сам себе осуђује да га сматрају четником“.

Сличан допринос изражавању слободне воље дао је и Живко К. Латић, свештеник, новинар, бивши главни уредник „Гласа концила“: „Ако у неким местима има дјеце православног поријекла, или ћеш их пустити да се упишу на католички веронаук или им нећеш допустити, па ћеш их на тај начин наново истакнути као друкчије. Има људи који се желе политички уклопити у ову државу и не желе да им се дјеца разликују“.

Како то „уклапање“ у пракси изгледа, објашњава Веселин Пејновић, посланик СХС у Сабору: „Већина Срба у Хрватској данас одлази да се крсти у католичку цркву да би дошли до домовнице и других докумената неопходних за живот“.

Егон Фишер у напису „Католичка црква у Хрватској наставља дело Степинца“ („Политика“ од 3. фебруара 1992. године) о томе каже:

„Чињеница да се све то догађа на прагу двадесет и првог века, провоцира и питање – није ли се и папа Војтила срозао на ниво политичког инцеста клана Борџија?! Ова парабола сама по себи денунцира и истовремено оптужује Католичку цркву у Хрватској, али и сам центар – Ватикан. Коришћење стања страха припадника једног народа у циљу пробитка једне вере на рачун друге, духовни је геноцид. У време демократског дозревања светске заједнице, појава клеро-фашизма, резултат је неиживљеног империјализма, а у случају Хрватске и католичанства, реч је још и о најцрњем реваншизму.

У свему томе толико не чуди активност конзервативних црквених кругова, колико чуди пасивност хрватске интелигенције, која је до јуче заузимала бројна места за округлим столовима, уверавајући Југославију да је Загреб центар демократске левице и расадник демократије.

ИЗЈАШЊАВАЊЕ – ОБАВЕЗНО ОБИЛАЗЕЋИ школе, људи из Српског демократског форума, сведочи др Пуповац, установили су да је занемарљиво мали број ученика који се изјашњавају као Срби или православци. Исказивање националне и верске припадности у Хрватској је, иначе, обавезно приликом уписа у школу, на факултет, код запољшавања. Неопредељеност се не признаје!

Новости
Наставиће се