ЗЛОЧИНИ КАКВЕ СВЕТ НИЈЕ ВИДЕО

Католичка црква у Хрватској није могла да прегори успели енергичан отпор православних Срба против конкордата, који је требало да пружи Ватикану ванредне могућности за слободно покретање и развијање нових акција пропаганде, ради остварења његове вековне неодољиве тежње за потчињавањем Срба, а преко њих и целога Балкана, врховној духовној власти римскога папе, стога су, већ из раније, постојале потајне везе многих њених претставника, што се поуздано зна, са револуцонарном усташком организацијом, у иностранству и у земљи; а сада су оне постојале још тешње и присније.

Требало је наиме, пошто-пото, наћи савезника који ће помоћи да се разори омражена Југославија и створи католичка Независна држава Хрватска, у којој ћe се, кад друкчије не иде, са успехом моћи применити и средњевековни методи „огња и мача“ за истребљење православних Срба, бар у областима које ће том приликом припасти Хрватској, па су зато сви могући фалсификати науке и статистике чињени и употребљавани да би Хрватска држава могла обухватити и што више чисто српских историских и етничких области, као што су Босна, Херцеговина и Срем, па чак и Новопазарски санџак, централна област средњовековне Србије. А стицај несрећних политичких прилика последњих година у Европи ишао је и сам тој њиховој акцији много на руку. И они су, заједничким потајним и јавним радом, успевали да све више расписују и утврђују мржњу у католичким хрватским масама на све што је српско и православно, уверавајући своје фанатизоване масе да су Срби највећи непријатељи католичке вере и Хрвата, њених најодушевљенијих носилаца у Југославији.

На тај начин створена је врло тешка психоза, која је омогућила да се Независној држави Хрватској, чим је она, туђом снагом и помоћу 1941 године, формирана на развалинама Југославије и одмах потпуно обезоружала Србе, развије и проведе један тако језив и страшан верски прогон и покољ голоруких православних Срба и њихове потпуно незаштићене цркве, какав није забележен ни у историјама најкрвавијих верских прогона (Вартоломејске ноћи, инквизиције итд.), што их је у мрачном средњем веку приређивао фурор Католичке цркве на Западу против разних „јеретика“, протестаната и других…

На основу неколико докумената разних претставника католичке цркве и званичних изјава највиших одговорних фрункционера Независне државе Хрватске, који су, досада, путем хрватске штампе и иначе, могли доћи до нас и стоје нам на расположењу, као и на основу пажљивих саслушавања ванредно великог броја Срба и Српкиња избеглица и прогнаника, разних сталежа, из Независне државе Хрватске у Србију, током 1941 и 1942 године, може се, већ сада, поставити и врло деликатно питање о колективној одговорности Римске цркве за све то; као што се може дати већ и доста детаљна и верна слика о многобројним страшним и ужасним страдањима потпуно недужног српскога народа и о уништењу његове цркве у тој новој „хришћанској католичкој држави, само зато што Срби нису могли ни хтели да се одрекну своје националне религије, искристалисане вековним страдањимаз патњама, а утврђене на основима православља источног хришћанства и признаду римског папу за свога духовног поглавара. Али, у овим приликама, у овом кратком извештају, ми можемо о свему томе дати само једну малу скицу те ужасне слике и то само најгрубљим потезима.

Покољ Срба у Глинској цркви крајем јула 1941.године

СРПСКИХ ВЕРНИКА НА ПРОСТОРИМА НДХ-а БИЛО ЈЕ 2 300 000 ПОЧЕТКОМ 1941.ГОДИНЕ

Српска православна црква, у областима данашње Независне државе Хрватске, имала је почетком 1941 године око 2300000 својих припадника; а организована је била у 9 епископија, са преко 1100 цркава и око 800 парохиских свештеника. Сем тога имала је 31 манастир са преко 160 калуђера. Цела та организација потпуно је уништена већ првих месеци друге половине 1941 године, чим је усташка власт, помагана католичким свештенством, узела у своје руке управу по свима областима Независне државе Хрватске, а нарочито од када је њен поглавних повратио се из Рима после аудијенције код папе. Пре свега, уклоњени су сви српски православни епископи са својих положаја, од којих су тројица (бањалучки, сара- јевски и горњокарловачки), после тешких мука, убијени, а остали су протерани (загребачки), уколико сами нису успели да раније избегну, као сремски, који је доцније умро, тузлански и мостарски, док је архијерејски заменик пакрачког епископа, као и митрополит сарајевски и епископ горњокарловачки дуго времена повлачен био по разним логорима и, најазад, му се изгубио сваки траг, На сличан начин поубијано је, колико се до сада могло сазнати, преко 100 српских свештеника, а многим другима замео се траг после страшног злостављања и мучења по логорима, тако да је само нешто преко 400 од 800 парохиских свештеника успело да избегне или да, потпуно опљачкани и напаћени, преко концентрационих логора, са својим породицама, буду пребачени у Србију. Сва покретна и непокретна имања њихова и њихових цркава конфискована су у корист Хрватске државе, уколико раније нису развучена од усташа и суседа католика. Исто су тако прошли и калуђери и њихови манастири…

Карактеристично је, да нема никаквог трага о било каквом покрету, колективном или појединачном, католичког епископата и парохиског свештенства њиховог, као ни од толико бројних католичких монашких редова, код надлежних усташких власти и иначе, да се стане на пут том страшном дивљачком гоњењу хришћанских српских епископа, свештенства и монаштва, или бар да се уколико-толико настојало да се ублажи судбина њихова по логорима, који су углавном сви били у области дијецезе загребачког надбискупа или на домаку њеном. Али, има, на жалост и срамоту хришћанства, не само трагова него и маса позитивних чињеница да су, одмах по оснивању Независне Државе Хрватске, врло многи католички свештеници, а нарочито из редова фрањеваца и језуита, иступили јавно као чланови једне усташке организације и као стожерници, логорници, таборјиици и други усташки функционери, својим наређењима и поступцима, још више отежавали тешку судбину српског свештенства и народа. Од многобројних случајева ми ћемо навести овде само неколико најкарактеристичнијих примера.

Насилно покрштавање Срба у НДХ-а

ФРА МАЈСТОРОВИЋ: „УБИЈАЈТЕ, А ЈА ЋУ ВАМ РАЗРЕШИТИ ГРЕХЕ“

Тако је, на пр., преслушавањем избеглих очевидаца установљено да је фратар Филиповић из манастира Петрићевца код Бања Луке, 8 фебруара 1942 године, одвео усташе из „поглавникове телесне бојне“, на покољ Срба рудара у руднику Раковица код Бања Луке. Кад су стигли тамо, фра Мајсторовић је све рударе пред усташе извео и легитимацијама утврдио који су православни Срби, па их је онда одвојио од рудара католика и муслимана и наредио да их одмах потуку, с покликом: „Убијајте, а ја ћу вас разрешити греха!“ Том приликом побијено је 52 Србина радника; а затим је исти фратар одвео усташе у село тих рудара Дракулиће и тамо дао побити све, и старо и младо; том приликом спасла се само једна жена са петоро своје деце и једним туђим сирочетом; али је и она доцније полудела…

Покољем у Ливањском срезу руководио је фрањевац др. Срећко Перић из манастира Горице код Ливна. Он је једне недеље, пре покоља, са олтара у цркви, по тврђењу избеглица, овим речима позвао своје вернике на покољ Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре моју сестру која се удала за Влаха, а онда све од реда. А када то свршите, онда дођите к мени да вас исповедим и причестим, па ће вам сви греси бити опроштени.“ За усташу фрањевца Вјекослава Шимића тврде избеглице да је био стварни вођа усташа у Книском Пољу и да је сам својом руком убијао Србе, не само у том крају него и у Босанском Грахову, Кијеву и Врнику; док за Еугена Гујића, бившег фратра из Бусоваче, утврђено је да је већ у мају 1941 године, са усташама продро у кућу младог српског свештеника Миладина Минића, из Биљешева код Лашве, и сам га својом руком заклао, пред ужаснутом женом и дечицом његовом.

Из исказа сведока познато је, већ до сада, више од стотине имена и разних других фратара и жупника, који су наређивали или само давали иницијативу и упутства, да се Срби хапсе, муче и убијају; а за гвардијана Частомира Хермана, из манастира Чунтића код Глине, кажу сведоци да је руководио оним страшним масовним убиствима Срба у том крају и да је његова идеја била да се кроз неколико ноћи ножевима покоље на хиљаде Срба у самој српској цркви у Глини, итд.

Према статистичким подацима, добивеним из избегличких извештаја, на такве и сличне начине, по селима и градовима, на самим огњиштима народним, као и по многобројним логорима и тамницама, побијено је или нестало више од 800000 потпуно недужних православних Срба у Хрватској; а само око 150000 успело је да избегне или је протерано, без игде ичега, у Србију.

Сем католичких свештеника и калуђера, ову нечувену страшну, крваву усташку акцију против православних Срба нарочито је помагала и католичка средњошколска и друга омладина, организована у фамозну установу „крижара“, која, већ и самим својим именом, потсећа на оне злогласне средњевековне „крсташе“, које су папе ослобађале од свих грехова, а они су такове ужасе починили међу православним хришћанима Истока, да се тамо морала створити психоза, по којој су Грци и Срби радије се одлучивали да приме и саму турску нехришћанску политичку власт над собом, него што би признали римског папу за свога врховног духовног поглавара… Та католичка усташка омладина толико је зала починила, да је и један од највећих непријатеља Срба и православља др Камбар, жупник и усташки виши функционер из Добоја, самом поглавнику потужио се писмено на ту омладину и тражио да се ограничи њена делатност, јер вели: „Ја особно никад не би вјеровао, да тако нешто може бити (при мучењу и убијању Срба), да нисам гледао.“ А 16 октобра 1942 године, управитељ жупе Августин Краљ, парох силом покрштених Срба у Црквеном боку, исто је тако писао из Суње поглавнику у Загреб и тужио се на бездушна дела усташке омладине и, наводећи њене поступке, нагласио: и све је то радила усташка младеж у којој као да нема душе.

Јасеновац – злочин не застарева

ВЕЋ ДО ПОЧЕТКА 1942. ПОКАТОЛИЧЕНО 200.000 СРБА

Упоредо са масовним и појединачним мучењем и убијањем Срба уопште, те одузимањем све имовине свима имућним Србима и протеривањем њиховим из градова и села, прво у Србију а доцније у разне логоре, отпочела је и акција на присилном католичењу читавих села и крајева тако, да их је, до проглашења оснивања Хрватске православне цркве почетком 1942 године, већ уведено било у састав католичке цркве око 200000 душа. Нема сумње, да је та акција, већ од првог момента, вођена у сагласности са претставницима католичке цркве, јер из једног акта, упућеног из Рима, од Конгрегације за Источну цркву, на загребачког надбискупа, као претседника Конференције хрватских бискупа. датираном у Риму 12 јула 1941 године, сазнајемо, да је Ватикан, у то доба, очекивао велике успехе, како се у акту каже: Нна обраћању несједињених (православних Срба) у Хрватској у покорност папи; па је сматрао за потребно, да преко надбискупа упозори све хрватске бискупе, да при том обраћању не дође до сукоба католика латинског и источног обреда (унијата). Тај акт је нарочито карактеристичан у свом последњем пасусу, где се каже: „Ако Ваша преузвишеност предочи ту потребу својој часној браћи (бискупима) у Хрватској, стећи ће се поново заслуга тим својим драгоценим доприносом за правилан развој католицизма, пошто сада постоје толике наде за обраћање несједињених“. Читајући ове реченице, које већ саме по себи тако много кажу, не треба заборавити, да је овај акт римске Конгрегације за Источну цркву написан ускоро после боравка поглавника Хрватске државе у Риму и да се у њему нарочито наглашују извесне „поновне заслуге“ загребачког надбискупа „за правилан развој католицизма у Хрватској“…

Само 13 дана после датирања тога римског акта, датиран је у Загребу, 30 јула исте године, један акт надлежних претставника врховне државне власти у Хрватској, који, као и Римска одлука, јасно показује, да је жеља Хрватске државе да масе Срба прелазе директно на католичку веру латинскога обреда, а само у изнимним случајевима да могу прећи у унију, са источним обредом, тј. само онда ако ти Срби станују по местима која се налазе у областима какве, већ раније постојале, унијатске жупе. Ускоро после тога штампан је један летак у „Бискупској тискари у Ђакову“, који је ширен међу православне Србе по Славонији и Срему. У њему се, између осталог, каже: да по наређењу Христовом треба да буде једно стадо и један пастир, и да стога треба спровести црквено јединство у Независној држави Хрватској; па је ђаковачки бискуп, већ до сада, примио у католичку веру на хиљаде православних „грађана, који су од држве добили сведоџбу честитости. Угледајте се, вели се у том позиву, у ову своју браћу, пак се што прије пријавите за прелаз у католичку цркву. Као католици ви ћете моћи остати у својим домовима… и осигурати спас својих душа…

У исто време разлетели су се разни, звани и незвани, мисионари по целом српском народу у Хрватској и свима могућим средствима, а нарочито претњама са одузимањем имања, одвађањем читавих села у страшне логоре, мучењем и убиствима, настојали су, да притерају православне Србе у такво психичко стање које би их одвело у крило „једино спасавајуће“ Римске цркве. Између безброј таквих случајева навешћемо само пример фрањевца Сидонија Шолца из Нашица, који је усташама дао упуство да на најгрознији начин убију српског свештеника Ђорђа Богића (отсекли су му прво уши, затим нос, браду и ископали оба ока, а онда га распорили и још живом му срце извадили), па је онда отишао у његову парохију и страшним претњама позвао на прелаз у католичку веру, ако желе да се спасу, да их не постигне судбина њиховог свештеника и остану на својим огњиштима. Пред ужасима таквог и сличног терора многа српска села у суседној славонској Подравини клонула су и примила католичку веру, када је патер Шолц успео да изврши своју претњу према селу Погановцима, чији су становници остали непоколебљиви у својој вери и никако нису хтели да се покоре и покатоличе, те су стога сви отерани у логор у Славонску Пожегу, где су бијени и на разне друге начине мучени, па тек после свега тога пребачени у Србију.

УСРЕД БЕСТИЈАЛНОГ ТЕРОРА УСТАНОВЉЕНА ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Тек после пуних седам месеци овако страшног верског терора над православним Србима у Независној држави Хрватској, сетили су се хрватски бискупи, на својој конференцији у Загребу, од 17 новембра 1941 године, да су они дужни да донесу извесне директиве и уредбе“ о прелазима грчкоисточњака у католичку веру“ па су између себе изабрали „Одбор тројице“, који ће, „по споразуму са министром правосуђа и богоштовља“, расправљати и решавати сва питања, која долазе у обзир гледом на конверзије грчкоисточњака на католичку веру. Значајно је, да ни том приликом, као и никад раније и доцније, хрватски епископат није нашао за потребно, да ниједном речи помене и осуди, што су епископи Хришћанско-православне цркве. која је по свему најближа Като личкој цркви, као и њихови свештеници и калуђери, већ током првих месеци опстанка Независне државе Хрватске, на најнечовечнији начин од хрватских државних службеника усташа, припадника католичке вере, у чијем воћству је, на тешку жалост хришћанства и срамоту католичке цркве, било, као што смо видели толико много и католичких свештеника, горе него и од најгорих безбожника, свирепо мучени, убијани, затварани и протеривани; њихове резиденције, домови, цркве и манастири запоседнути од католика или пусти затворени, попаљени и порушени, пошто су прво потпуно опљачкани; па су чак и сама гробља, на много места, не само оскврњена него и потпуно раскопана и уништена; а сви освећени црквени предмети за православна богослужења, као и све друге српске драгоцености и светиње, разграбљене и развучене. Зна се, на пр., да је из самог Срема однесено у Загреб око 40 камиона разних драгоцености предмета из патријарског двора, катедралне цркве, библиотека и архива у Сремским Карловцима, као и 15 фрушкогорских манастира и других градских и сеоских цркава.

Такав је, ето у најкраћим потезима, однос претставника Римске цркве према православним Србима мученицима у Независној држави Хрватској, која је, тек после годину дана најужаснијег терора над Српском православном црквом и свима њеним припадницима, присиљена била да на развалинама Српске православне цркве формално оснује неку Хрватску православну цркву, под воћством Руса, за Србе преостале у Хрватској, који нису могли бити ни побијени ни протерани, а нису хтели да се одрекну православља и приме католичку веру. Па и тај гест врховних хрватских државних власти није учињен на иницијативу Хришћанске католичке цркве, него под притиском разних страних сила и нарочито унутрашњег покрета једне нехришћанске, муслиманске верске заједнице, која је, посматрајући и слушајући шта се збива са Србима хришћанима, тако блиским Хришћанској католичкој цркви, почела да размишља и стрепи шта би се све могло догодити са њима, муслиманима, као нехришћанима, од таквих римокатоличких и према хришћанима тако нетолерантних Хрвата, када би тим Хрватима пошло за руком да све још преостале Србе у Хрватској (преко један милион), грозним насиљем удружених црквених и државних католичких власти, преведу у католичанство и онда тако ојачано римокатоличанство узме у своје руке пуну власт у Независној држави Хрватској.

Опремање текста илустрацијама сајт „Светиње Браничева“

Извор: Радослав Грујић, Политичка и верска активност Ватикана на Балкану кроз векове, манастир Рукумија и ЛИО Горњи Милановац, 2009. година