Брисел као престоница Србије

Прогнозе које је изнео Паскал Мила, бивши министар иностраних послова Албаније, да ће руководство Србије  – председник Томислав Николић и премијер Ивица Дачић  – веома брзо признати самопроглашену независност Косова, на први поглед изгледа апсурдно. (1) Уосталом, прва личност Србије је не једном изјавила да никада неће учинити такав корак, који је у супротности са Уставом земље и принципима државног суверенитета и територијалног интегритета. И та теза је последњих месеци била у ствари једини аргумент којим је званични Београд уверавао српску јавност да призна априлске споразуме са Приштином.

Међутим, специфичност развоја садашње ситуације око Космета не даје нам за право да се према горе указаној прогнози односимо као према политичкој спекулацији, намењеној искључиво за унутрашње или спољно јавно мњење. Аутор ових редова више пута се сретао са Паскалом Милом и он никада није одавао утисак човека који је склон лаконском пропагандистичком расуђивању.

Но, овде се уопште не ради о личним карактеристикама господина Миле, па чак ни о субјективним рачуницама српских власти, него о објективном току процеса који све више подсећа на развој догађаја од пре сто година – периоду који је непосредно претходио Првом светском рату.

И тада и данас, развој ситуације на Балкану, као и у другим «врућим тачкама» и конфликтиним регионима, одликовале су најразличитије карактеристике које су све очигледније измицале контроли многих играча који су себе сматрали кључним. Декорација се мења независно од жеља и тежљи учесника ове или оне постављене сцене – па наизглед техничка питања и противуречности, полако али сигурно самостално делују. ЕУ, Авганистан, Сирија –динамику догађаја у свим тим и многим другим регионима регулишу неке тајанствене опруге, чији таоци постају читаве земље и народи.

Примењено на Србију и њене интересе на Космету, то пре свега значи полагано али сигурно одвијање сатног механизма, навијеног још током 2008-2009. године – када су претходни властодршци у Србији пошли на замену миротворачког присуства УН, присуством цивилне полиције ЕУ – (ЕУЛЕКС). Аругменти српске стране и тада и данас били су идентични: ЕУ ни на који начин неће ударити на територијалну целовитост Србије. Долазак њеног представника не само да неће значити де јуре признавање независности Косова, него ће чак омогућити Београду да активније утиче на ситуацију у покрајини, а сама Србија ће се приближити уласку у ЕУ.

Да ли уопште треба напомињати да делатност мисије ЕУ на Космету није имала никаквих додирних тачака са одбраном интереса Србије. Представници ЕУ бавили су се искључиво усклађивањем и јачањем темеља самопроглашене косовске државности – про форме симулирајући судски процес о «црној трансплантологији». Овај процес се очигледно муњевито урушава  и пажљиво избегава чак и оне чињенице које су се чуле међу зидинама Парламентарне Скупштине Савета Европе.

Пристајањем на давање врховног мандата ЕУ по питању Космета, српске власти су постале таоци све убрзанијег развоја догађаја. Технички преговори између Београда и Приштине, постављање административне границе «изнад глава» косметских Срба, пристанак српске стране на евроинтеграције Косова, на крају јасни наговештаји на долазеће ступање такозване «Републике Косово» у УН – све су то догађаји у којима није тешко приметити унутрашњу логику, која српским властима остављају све мање простора за маневрисање. Исто онако као што је сагласност тадашњих западних држава са Хитлером, мало по мало мењала обрисе тадашње Европе искључиво у корист геополитичких интереса фашистичке Немачке.

Да ли власти у Београду схватају да се на овај начин не само не могу ни у најмањој мери одбранити национално-државни интереси Србије, него да се тако све више и више примичу задњем кораку – међународно-правном признању Косова? Последње изјаве представника српске власти не дозвољавају да се на ово питање да било какав позитиван одговор. Штавише, стиче се утисак да је званични Београд пронашао новог непријатеља – а то су управо Русија и њен председник Владимир Путин.

Метода није нова – замене се тезе, изрази се спремност на компомис, а уједно се национално патриотске снаге и спољни савезници земље окарактеришу као затуцани догматици неспособни да процене ширину историјских перспектива, које су се, као бајаги, 19. априла отвориле пред Србијом. Невоља је у томе, што се на путу који је изабрао Београд пре пет година, не може очекивати ништа друго него непрекидно повлачење на нове положаје. А кривица због тога не лежи на Русији, нити на косметским Србима, нити на Војиславу Коштуници или «Дверима Српским», него искључиво на самим властима Србије, које вољно или невољно, сопствену државу бацају на маргине ЕУ, без сопствене независне спољне политике, без савезника и без Космета.

Могу ли се очекивати радикалне промене данашњег курса? Основи за тако нешто још нису видљиви. Као индиректан доказ спремности званичног Београда да призна независност Косова, може између осталог послужити и хитно уклањање премијера Дачића од присуствовања седници СБ УН посвећеној Косову. Према информацијама којима располажемо, овај корак је усклађен са сличном акцијом предузетом од стране шефа косовског кабинета Хашима Тачија, што је практично претворило дискусију у формалност. (2) Заиста, ако је све договорено у Бриселу, о чему би могли разговарати међу зидинама УН, где је још присутна и «незгодна» Русија?

Све иде ка томе да Брисел постане заједничка «престоница» и Србије и Косова, како се ових дана фигуративно изразио бивши командант побуњеника сепаратистичке «Ослободилачке Војске Косова» и екс премијер Косова Агим чеку. (3) Само што ће у хијерархији таквог «престоничког» живота, Срби добити сумњиву улогу.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе

_________________________________________________