Убедиће нас да смо криви за све, да је Гаврило Принцип терориста а Весли Кларк анђео, да Косово није наше, да постоји нација Војвођанин…

Пише: Томислав Ловрековић

Час историје, школа у Србији. Место небитно, 2020. година. Професор улази у учионицу, ђаци не устају. Таква пракса је давно превазиђена, већина њих држи слушалице у ушима и телефоне у рукама. Лекција почиње: „Југословенски терориста Гаврило Принцип усмртио је на Видовдан 1914. године Франца Фердинанда, престолонаследника легитимне аустријске власти, а тај кукавички акт изазвао је тектонске поремећаје на нивоу читаве Европе. Наша држава није се оградила од овога нечувеног чина, чиме смо бацили љагу на покољења која су долазила, али је тај процес срећом заустављен и исправљен.“

Можете ли замислити овакав епилог? Можете ли замислити да званична национална историја, једнога дана, почне да тврди како смо заслужили НАТО бомбе и како су нас пројектили заправо ослободили или да нас убеди да НДХ баш и није била таква творевина каквом је тренутно сматрамо? Да постоји нација Војвођанин, која је угњетавана годинама и да Мађарска полаже право на север ове покрајине или, рецимо, да Санџак није само територијална област, већ аутентични ентитет?

Ако ви не можете, има ко може.

И док ми не верујемо, они који верују већ озбиљно делују у том правцу. Можда не тако свеобухватно и можда не толико агресивно, али точкићи кварне историјске ревизије и фалсикифовања прошлости су, дакако, померени. Померили су их опасни, екстремистички и за сада усамљени умови, али они искуснији знају да је једном, макар и за милиметар покренут процес, тешко, а понекад и немогуће зауставити.

Неко би рекао да су скандалозне изјаве Биљане Србљановић о Принципу у медијима предимензиониране и да им се придаје превише значаја, неко би рекао и да је пука случајност, нестручност и незнање што у једном документарцу шпанске телевизје пре неколико година о Јасеновцу нису поменуте српске жртве.

Не делим жртве по нацији, боји и вери, али делим прилоге по објективности, злонамерности и тенденциозности. Тај неко би опет додао да све ово вуче на ничим потковану и опасну теорију завере, а том неком бисмо могли и одговорити са оном култном „то што сам параноик, не значи да ме не прате“. Али, нећемо – једноставно ћемо констатовати чињеницу. А то је да у појединим случајевима, априори и без дискусије, прихватамо тезу да смо криви или макар у криву, а без да је иста ваљано аргументована и да тежина није у ономе шта је речено, већ у томе ко је рекао.

Ова пракса, међутим, није ни нова ни „од јуче“ – можда су наши дедови умели да се покажу у рову, и са пушком и без ње, ако треба, али као нација и народ никада нисмо успевали да се сачувамо од једне друге врсте рата, где се противник не гледа преко нишана, него преко насловница, ТВ репортажа и „кроз“ тастатуру.

У српској историји, од рафала непријатељских јуришника, увек су били опаснији медијски пројектили и увек су веће ожиљке остављали новинарски гелери – порази су настајали на бојном пољу на којем се или нисмо појављивали, сматрајући га небитним, или смо излазили са белом заставом, као у каквој самоубилачкој мисији.

И тако, миц по миц, Рачак по Рачак, Биљана по Биљана и ето нас на имагинарном часу историје, где се свог поноса стидимо, а наше истине одричемо на уштрб туђе лажи и још тај процес сматрамо сасвим исправним и логичним. Где верујемо да је Гаврило терориста, а Весли Кларк милосрдни анђео лично. Довољно је зло што смо дозволили да нас други тумаче, боје и оцрњују као геноцидну нацију која велича зликовце! Зар је потребно да то и сами о себи почнемо да мислимо? И шта онда од Србије може да остане? Историја је и за понос и за наук. Великани су да се на њима граде генерације, а слава да буде темељ идентитета достојанственог, поштеног и радног народа. Одузмемо ли сами себи та три, шта нам остаје?

Мој пријатељ има навику да каже како се паметан народ учи на туђим, а луд на својим грешкама, па смо, том логиком, стигли до момента када ваља ставити прст на чело и запитати се: докле ћемо другима служити за наук? Можда је време да слушалице с почетка извучемо из ушију и пазимо на наставу, да нас за пет, шест, десет, двадесет година не би изненадио садржај исте. А можда је време да на једну Биљану иде пет интелектуалаца који ће чувати част овог народа и мир наших предака и да на један Рачак иде десет херојских и људских подвига. Кажем, можда, а не „под обавезно“, јер увек (по)стоји она чувена крилатица Пешчаника – ако нам је добро, онда ништа…

(Српска Атина – Новине новосадске) / Интермагазин.рс