Влада Александра Вулина и статусно неутрални косовски избори

Ако су народу у време претходне Владе биле потребне наочаре за сунце или за варење како би заштитили свој вид од шљаштећих слика које су медији слали, поготово у време предизборне кампање, сада су потребна халогена светла како би се разбила магла коју му продаје државна врхушка.

И док се докони аналитичари и још доконија јавност баве тиме чија је ово Влада, ко је заправо њен премијер, нудим једноставан и сликовит одговор на то, можда и не тако небитно питање.

Даме и господо, ово није Влада ни Ивице Дачића, ни Александра Вучића, ово је Влада Александра Вулина!

По њему мерите успехе ове Владе, кроз њега гледајте њену конзистентност и њен морал.

Он сам је парадигма Владине политике према, како се из године у годину испоставља, најважнијем и незаобилазном питању од три речи- Косово и Метохија.

На страну то што је погазио своју реч да ће напустити место директора Канцеларије за КиМ после потписивања Бриселског споразума, политички лупинг који је преживео захваљујући првом потпредседнику Владе, и даље не престаје да изненађују његове изјаве како у вези са евроинтеграцијама, тако и у вези са процесом имплементације.

Овај бивши Мирин пионир који је своју политичку каријеру и деведесетих и у 21. веку коме не припада градио на антизападној реторици, на антиевропеизму, на кастровским монолозима, на квази-русофилству данас тврди да су највећу жртву на евроунијатском олтару поднели Срби са Космета и да остатак Србије треба да им ода дужно поштовање.

Иако ниједно истраживање није показало колики је проценат Срба на Космету заиста за улазак остатка Србије у Европску унију, нити их је било ко питао шта мисле о одредбама Бриселског споразума, вредне камере јавног сервиса успеле су да забележе скупљање потписа против усвајања „неопозиве“ оставке овог пропалог антиглобалисте коме се у фотељи за коју без доказа тврде да није њихова колевка придружио још један напредњачки конвертит поставши експресно његов заменик.

Протеклих недеља јавност се забављала могућношћу да Срби на Косову добију свог Додика, а све у режији функционера који су одавно политички мртви, само им то још нико није јавио или их на апаратима држи нови господар Србије са њиховим бланко умрлицама у џепу.

Ова изјава интересантна је са више аспеката.

Прво – логично је направити једноставну аналогију: Милорад Додик је лидер Срба у суседној нам држави, ерго, и косовски Срби који су у суседној држави потребују свог лидера.

Друго – Република Српска је ентитет суседне државе чиме се брани опстанак српског народа у послератној БиХ, сличан модел могао би се применити и на Косово.

Као што рекох, Александар Вулин не припада 21. веку где се информације деле у делићу секунде. Он је ипак војевао за идеје 19. века, те је и брзина којом прихвата, обрађује и прослеђује информације на сличном нивоу.

Пре само пар месеци трећеразредни амерички чиновници јасно су ставили до знања српском преговарачком тиму да не желе нову Републику Српску на Балкану и да неће дозволити да Косово постане нова нефункционална држава попут Босне и Херцеговине.

Washington locuta est, causa finita est!

Ипак, политички је лукративно иако увредљиво (али, ова власт је више пута доказала да рачуна на националну неинтелигенцију) упоређивати будућу Заједницу српских општина, која ће бити заоставштина ове Владе, са Републиком Српском за коју су пале десетине хиљаде живота, која је рођена у локви (и туђе) крви, и којој је међународни живот удахнуо блаженопочивши Слободан Милошевић.

Једноставни су разлози због којих је ова компарација неодржива.

Република Српска има своју јасно дефинисану територију, ЗСО још увек нема ни број општина које улазе у њу, нити су те општине јасно разграничене се остатком Косова.

РС има свог председника који се бира директно и који је носилац народног суверенитета, своју Скупштину која доноси законе и своју Владу која поред осталих органа РС врши све државне надлежности осим оних (некада их је било осам пре бонских хирушких резова) које су пренете на органе заједничке државе.

ЗСО по Бриселском споразуму ће имати председника, потпредседника и Скупштину који ће имати пуни надзор у областима које су прописане планом Мартија Ахтисарија, односно Законом о локалној самоуправи Републике Косово.

Подсетимо се које су то проширене надлежности које разликују будуће „српске“ општине од других:

1. надлежност за високо образовање- регистрација и издавање лиценци,запошњавање и исплата плата и обука наставног особља

2. надлежност за обезбеђивање секундарне здравствене заштите- регистрација и издавање лиценце, запошљавање, исплата плата и обука здравствених радника

3. надлежност из области културе

Такође поред изворних и горе наведених проширених надлежности Општине могу добити и такозване поверене надлежности:

1. катастарске књиге

2. матичне књиге грађана

3.  регистрација гласача

4. регистрација фирми и издавање лиценци

5. расподела накнаде социјалне помоћи

6. заштита шума

Иначе све три врсте надлежности Општина дефинисане су члановима 17 до 23 горе поменутог Закона.

Иначе, ова власт је успела да направи нове поделе у већ ионако подељене Србе.

Пролиферација политичких опција у јужној покрајини настала је иницијативом државног руководства да инсталира „своје“ Србе у органима који настају имплементацијом Бриселског споразума.

Оно што је некада радио рахметли Милошевић са Бабићем и Мартићем, сада његови наследници покушавају да примене пар деценија касније.

На северу непослушни Срби не смеју бити већина и против њих сва средства биће дозвољена. Ниједан од њих неће дочекати локалне изборе 3. новембра на некој од државних функција, јер држава не сме и неће да храни оне који раде против њених интереса.

Није за замерити Ивици Дачићу што не схвата да оно што је добро за његову партију не мора нужно бити добро за народ и државу, јер ипак је он самопрокламовани наследник оне струје која није правила разлику између партије и државе, али се треба чудити најновијем најевропљанину зашто не искористи барем део свог правничког и политичког талента да заузда амбиције повампиреног Вожда у телу квази-премијера.

Нема сумње да ће држава наћи нове извођаче радове своје политике јер ако су бивши комунистички портпарол и бивши четнички ађутант могли преко ноћи да одбаце своје змијске коже и претворе се у љубимце и света и нације- наивно је мислити да не постоје политичари таквог „квалитета“ и межу Србима на Космету.

Јужно од Ибра рашомонијада је још већа. Тамо постоје 1. Срби који се солидаришу са браћом са Севера и заједно са њима праве фантомску Привремену скупштину АП КиМ, 2. Срби који су једва дочекали Владин сигнал да јурну у косовске фотеље, и 3. Срби којима сада не вреди не накнадна већ претходна памет јер су спроводили Бриселски споразум пре него што га је Влада и потписала, односно то су они који су још раније изашли на косовске изборе и тиме за садашње руководство постали „Тачијеви“ Срби.

Ово треће „племе“ биће бескрупулозно жртвовано и над њиховим каријерама држаће се апотеозе београдској мудрости, иако су исти засукли рукаве, прогутали свој понос и попут Милоша љубили Тачију скуте не би ли Срби остали у истом оном броју колико их и сада има и том послушношћу омогућили барем фигуру више српској страни у гамбиту који полако излази из пат позиције.

Локални избори биће само увод у инкорпорацију српског живља у косовске институције.На пролеће наше сународнике очекују косовски централни избори.

У спровођењу локалних избора проблем је избио око амблема Републике Косово на гласачким листићима јер то исувише јасно показује да исти нису „статусно неутрални“ иако их, поред тога, расписује Председница Косова (указом од 2. јула текуће године), иако се расписују по Уставу и закону републике Косово.

Централне изборе и спремност да Срби на њих изађу најавио је још пре неколико месеци јунак са почетка наше приче, лице и наличје ове Владе Александар Вулин.

Да ли ће „ статусно неутрална“ бити и заклетва коју ће Срби, макар изашли и на толико жељеној заједничкој листи и освојили трећину посланичких мандата, полагати пред председником Скупштине Косова, а која почиње следећим речима: „ Ја, посланик Скупштине Републике Косова, заклињем се…..“.

Ако се о народу не може, о Влади се може и мора судити по њеним најгорим деловима.

Алекландар Дикић / НСПМ