ПАПИЗАМ КАО „СЕСТРИНСКА ЦРКВА“

„Римски епископ као Христов Намесник има највишу и универзалну власт над целом Црквом.“ (Лумен Гентиум) „Рекавши ово можемо да поновимо дефиницију флорентинског сабора из 1439.г. који је утврдио:„Дефинишемо да… је Римски првосвештеник наследник блаженог Петра, корифеја апостола и Христов Намесник (Викар), глава целе Цркве, отац и учитељ свих Хришћана; и да је на њему преко блаженог Петра, наш Господ Исус Христос оставио пуну власт пастирствовања, владања и управљања универзалном Црквом“…

„Што се тиче Првог Ватиканума (1870), он је цитирао ову флорентинску дефиницију, и наводећи цитате из Светог Писма (Јн. 1,42; Мт 16,16; Јн. 21.51) показао је значење ове власти још прецизније.

Римски првосвештеник не поседује само улогу надгледања и руковођења, већ ужива „пуну и врховну власт јурисдикције, не само у питањима вере и морала већ исто тако и у стварима које се тичу дисциплине и управљања Црквом расејаном по целом свету.“…

„У овом смислу и Ватиканум II говори о Римском Епископу као о „пастиру васцеле Цркве који има пуну, врховну и универзалну власт“(Лумен Гентиум). Та власт је „ауторитет примата над свима, било да се ради о пастирима или о верницима“(ибид.) .)….

„Текст Светог писма показује да универзална пасторална мисија Римског Првосвештеника, Петровог Наследника, подразумева доктриналну мисију. Као универзални пастир, Папа има мисију да проглашава откривено учење и да промовише истиниту веру у Христа у целој Цркви. То је интегрално значење петровске мисије.“… “ То је утврђено и Лионским Сабором из 1274.г. у вези питања примата Римског Епископа и пуноће власти када сабор дефинише да „он има задатак да брани истину вере и да је његова одговорност да разрешава све спорове у области вере“.

Римокатоличка „црква“ данас, представља само наизглед једну јединствену верску институцију, пошто у њеним оквирима видљивог канонског устројства постоје веома разнолики ставови и дубоки унутрашње подвојености по основним питањима хришћанске вере. Пошто се ради о једној псеудо-црквеној организацији која не поседује унутрашњу кохезију Цркве коју руководи и чува благодат Светога Духа, римокатоличка „црква“ заснована је на чврстом ауторитету власти Римског Папе.

У њој је дух православне саборности који је поседовала древна православна Римска Црква замењен духом папизма. Без снажног култа папизма, који је основни камен темељац те организације, римокатолицизам би се потпуно дезинтегрисао и распао на хиљаде секти. Отуда су римокатолици спремни да се одрекну свега осим папизма који је уједно и главни генератор свих догматских и канонских аномалија Рима. Данас се римокатоличка „црква“ налази у веома незавидном положају. Под сталним притиском европског рационалистичког и хуманистичког духа, који је и настао у њеном окриљу и отргао се од њене контроле, она је принуђена да свој опстанак тражи у константном прилагођавању и саображавању овоме свету и веку и да своје Еванђеље све више хуманизује и осавремењава покушавајући на тај начин да одржи неки привид континуитета традиције, али још више да одржи корак са временом. Веома је наивно мишљење многих православних хришћана који сањају о унији са Римом да ће се јединство остварити када римска „црква“ одлучи да исправи неке своје погрешке. Заборавља се притом на чињеницу да је хришћански Запад већ десет векова одвојен од стабла Цркве Христове, да осуђеним жилама њихових одсечених грана већ одавно не струји живоносни сок божанске благодати. На њима је тек понегде остао који зелени листић, али благодатних плодова истинске и непатворене светости нема. Зато се конкретно може говорити само о повратку појединаца или група римокатолика у наручје Мајке Цркве, али нипошто о сједињењу једног целог оболелог организма са Православном Црквом. Заиста, римокатоличка заједница само споља поседује обличје Цркве, а у суштини је заснована на сасвим другачијим темељима, одише сасвим другачијим духом и мишљу него Православна Црква. То су извесне константе које су практично непромењиве јер су већ кроз векове добиле вредност традиције и на њима је изграђена целокупна грађевина папизма. Да би римокатолик истински постао православан потребно је да се у њему роди цели један нови свет, да прође кроз целовити процес преумљења. Нипошто није довољна само декларативна изјава да признаје и прихвата оно што учи Православна Црква, да прочита Символ вере без Филиокве или да прихвате друга православна учења.

То посебно вреди у случају папистичких клирика и теолога који су дубоко инфицирани јеретичким умовањем. Данас у православном свету није ретка појава да недовољно оправослављени обраћеници из папизма, посебно они који су добили свештени чин, и даље размишљају на стари начин.

За целу Православну Цркву би било крајње погибељно успостављање уније са Римом. Та унија би једино могла бити заснована на неком компромису без покајања, на признању заједничке кривице и одговорности. Тада би се врата Цркве Христове широм отворила за несметани прилив најразорнијих духовних аномалија, новотарија и рационалистичких теорија које раздиру унутрашњи живот римокатоличког света. То би изазвало снажну реакцију свих оних православаца који би у настојању да сачувају континуитет традиције и духа били присиљени да се одвоје од званичне Цркве уколико се она сједини са Римом. У сваком случају оваква унија не само да би донела мир Цркви већ би довела до нових раскола.

Живи и здрави организам Православне Цркве не може да прихвати једно непокајано и оболело ткиво, јер ако се оно прицепи на његовој периферији поново отпада заједно са оним делом ткива које је оно заразило. Када се ствари сагледају на овој основи, снови о неком повратку на стање пре 1054.г. сасвим су илузорни. Проблем више није ни у питању Филиокве-а, проблему паполатрије и власти у Цркви као и другим догматским разликама, већ у једном духу папизма који је у сталном и динамичком прилагођавању духу овога света и века и који опет генерише све друге разлике. Тај дух сам по себи нема ништа заједничко са благодатним духом Православне Цркве. У том смислу активност Православне Цркве требала би искључиво да се огледа у сведочењу истинског, светоотачког Православља уз непоколебиво исповедање да је једина истина под сунцем, Христос Господ и његова Света Саборна и Апостолска Православна Црква. Тада би Црква Православна постала уточиште свим оним хришћанима који су жедни живе воде еванђелске. На жалост, екуменским покретом ова улога Цркве је потпуно изневерена. У страху да се њен „тврд и непопустљив“ став не схвати у данашња времена толеранције и хуманизма као фанатичан и примитиван, православни јерарси и теолози хитају да у духу новог времена развијају лицемерни „дијалог љубави“ са Римом и све ужурбаније траже (не)частан компромис на основу кога би се прогласила унија са „сестринском црквом“ у Риму.

Данас се званични курс Ватикана налази разапет између сасвим противречних струјања са десне и леве стране. Традиционалсти који држе десно крило на све могуће начине настоје да зауставе незадрживу модернизацију која је отпочела са Другим ватиканским концилом.

(На тој позицији стоји и контроверзни кардинал Лефевр и његови следбеници који већ деценијама пркосе новом курсу Рима).

С друге стране либерални кругови покушавају притиском на Ватикан да озаконе укидање целибата свештенству, рукополагање жена, афирмацију права хомосексуалаца, либералнији став према масонерији, већу аутономију и слободу од Рима, модернизацију култа и др. У тим круговима, првенствено на америчком и азијском континенту, али и у Европи, већ се одавно иде у правцу све већег синкретизма. У Латинској Америци све су чешће појаве увођења извесних паганских култова у католичку богослужбену праксу. У Индији се све више пропагира нека врста хинду- католицизма, у многим контемплативним манастирима уводе се методе јоге и источних медитација. На пољу друштвено-политичког живота иде се и на прожимању марксизма и других левих идеја са хришћанством. Међу поборницима таквих кретања познат је Пјер Теилард Шарден, језуита и марксиста који има и велики утицај на покрет „Новог Доба“. Поред њега на овом пољу посебну активност су показали и неки други римокатолички монаси – интелектуалци:

Томас Мертон, (творац амалгама зен будизма и хришћанства), Аелред Грејем и Бид Грифитс, који у једном своме тексту пише:

„Нико не може да каже да су хиндуисти, будисти или муслимани у правом смислу „неверници“. Радије бих рекао да у њима требамо да препознамо своју браћу у Христу.“ Између осталих ова тројица авангардних „монаха“ учинила су велики допринос на стварању „интерконфесионалног еванђеља“, уводећи појмове као што су „космичка духовност“, „тачка Омега“, „Хинду или Зен – католицизам“. Питање рукоположења жена такође је веома актуелно, пошто су све учесталије оптужбе да је Рим исувише традиционалан и крут по том питању због чега је све више на мети напада феминистичких кругова. Познати дански теолог Едвард Шилебек истиче потребу да се мора радити на припреми верника да прихвате сутрадан и жене свештенице. Он говори: „Изузеће жена из свештенства чисто је културолошко питање, које више нема никаквог смисла.“ По њему за рукоположење жена нема теолошких препрека, једино постоји опасност могућих раскола од стране традиционалиста.

Иначе, међу католичким монахињама (којих има тренутно око милион) све је више иницијатива да се женама званично дозволи више права у црквеној управи и службама. Као први корак Ватикана очекује се постављање монахиња на важнија места у Курији, пошто сада тренутно, од неколико стотина колико их ради при Ватикану, ниједна није на неком значајнијем положају.

Питање сексуалних (читај настраних) мањина тако је постаје актуелно. У рочерстерској надбискупији у Енглеској, у априлу 1994. г. одржан је тронедељни семинар о положају хомосексуалаца у римокатоличкој „цркви“.

• 1 По писању Екуменикал Прес Сервис, 25 април, 1994.г.
• 2 Из извештаја агенције РНС , Ватикан, 30 мај. 1994.г.

Са црквене предикаонице верници су могли да слушају врло авангардне „беседе“бискупа Метјуа Кларка великог поборника овог начина живота и професора теологије Дарела Ланса који је између осталог изнео невероватну тврдњу да су „најстарији обреди у римокатоличкој „цркви“ били уствари хомосексуални брачни ритуали.“ Предавања семинара била су зачињена исповестима појединих верника који су износили своја запажаwа по овом питању.

Папа Јован Павле II , трудио се да балансира између два супротна табора. Док непоколебиво држи питање целибата и традиционални став према абортусу ипак, да би удовољио и другој страни далеко иде у прихватању разних синкретистичких идеја. Још 1983.г. када је издано ново Канонско Право изузета је казна екскомуникацијом за чланове масонског покрета. Папа на својим путовањима активно учествује у разним паганским обредима. Тако је у августу 1985.г. присуствовао анимистичким ритуалима у „светој шуми“ поред Ломе и паганским обредима у Тоговилу.

Пред муслиманима отворено је говорио да хришћани и муслимани имају истога Бога, а приликом посете Индији 1986.г. ТВ камере су забележиле и детаљ када Папа примио на чело знак „тилак“ од једне хиндуистичке свештенице. Јован Павле II је први римски папа који је посетио велику римску синагогу и пристуствовао служби. Сви ови папини „испади“ често су били на мети традиционалистичких кругова и штампе.

На теолошком пољу све је више настојања либералних теолога да оспоре ауторитет Еванђеља. Они настоје да у „мистификованом“ тексту Св. Писма пронађу „историјског човека Исуса“ и да реконструишу његове речи из еванђелског текста. Господ Христос се у авангардној римокатоличкој теолошкој мисли све више представља као млади јеврејски рабин-револуционар, социјални и верски реформатор.

На теолошким школама се његова чудеса све чешће тумаче као нормални медицински феномени. Из свега овога очигледно је да интелектуализам, секуларизам и дух овога света озбиљно нагризају целокупни организам римокатоличке „цркве“. Да би се целокупна институција одржала услед ових дезинтеграционих сила Ватикан још интензивира улогу папског култа као суштинског кохезивног елемента. Приликом својих редовних јавних аудиенција Папа све чешће истиче своју улогу „Христовог Намесника“ као непогрешивог духовног вође и носиоца црквене власти. Наглашавање ових идеја је пре свега од унутрашњег значаја за римокатоличку заједницу јер је једино снажан ауторитет Папе у стању да дисциплинује бунтовне бискупе и теологе који не мисле на исти начин као Рим. У својим обраћањима верницима Папа је више пута истицао да је Римски епископ носилац посебне харизме коју је Господ дао апостолу Петру која га онемогућава да греши по питањима вере и морала и то не само када говори еx цатхедра (како је утврђено тзв. догмом о непогрешивости). Другим речима Свети Дух ексклузивно чува папу од погрешака и Црква је непогрешива самим тим што је води непогрешив пастир. Отуда је Црква за римокатолике незамислива без оне улоге папе која је дефинисана Првим Ватиканским Концилом.

На основу свега овога тешко је разумети каквог смисла има даљи православно- римокатолички дијалог када се ради о овако фундаменталним разликама, које нису само последица културно-историјских разлика које би се некако и могле превладати дијалогом, већ су сасвим супротних теолошких основа и схватања суштине Цркве и домостроја спасења.

Оно што Православна Црква највише може да учини за жртве папистичке јереси јесте да непоколебљиво и отворено сведочи светоотачку истину спасења и да очува своје учење неоскврњено духом овога света. Тада ће велики број римокатолика, протестаната и других јеретика у Православној Цркви познати оно што су тражили у својим псеудо-црквама.

ЦИЉЕВИ ЕКУМЕНИЗМА

Основни циљ и задатак екуменског покрета јест РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА ХРИШЋАНСТВА или другим речима, потпуно уништење Православља.

Дијалози између разних хришћанских конфесија, али и Хришћанства са исламом и јудаизмом,као и другим религијама једноставно су карике у ланцу општег плана за уједињење целог човечанства. Само је потребан један нови Васељенски Сабор, који би „заиста“био Васељенски, јер већ постојећи за екуменисте то нису, (пошто би иначе поштовали њихове одлуке и правила), који би прогласио „нове истине“ васцелом свету.

До сада смо могли да видимо како се једноставним унилатералним актом укидају анатеме против папизма, како се монофизити проглашавају за“оријенталне православце“, како се отворено признају јеретичке „свете тајне“.

Много је тих појединачних потеза који е на том Великом Сабору бити званично усвојене и саборским одлукама оснажене.

На том Сабору, за чије се одржавање Цариградска Патријаршија деценијама свестрано залаже и припрема, било би проглашено светско јединство хришћана.

Екуменисти у суштини живе у једној визији свеопштег јединства „цркава“ што ће бити квасац који ће заквасити целу васељену и претворити свет у Царство Божије на земљи.

1 Патрологиа Граеца, 26:1185Д-1188Ц и енглески превод у „ Select Library of Nicene and Post-Nicene Fathers“, Second Series (Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1978), Vol.IV, p.564.

Овде пре свега мислимо на оне протагонисте екуменистичког покрета који креирају официјелну екуменску политику. Међу учесницима екуменских дијалога много је и оних „наивних“ православних хришћана који екуменизам схаватају као могућност да са православним истинама упознају друге, међутим иако је њихова намера, на први поглед сасвим коректна, резултати њихових „мисионарских активности“ показују да су својим учешћем у екуменском покрету сами они много више попримили од римокатолика и протестаната, него ли они од њих. Они сматрају великим успесима уколико јеретици у неком своме званичном документу признају понеко учење Православне Цркве, превиђајући притом да испод свих тих „признања“ живи хладни дух интелектуалне гордости која Православље схвата као богату ризницу из које свако узима понешто за украс што му се свиђа.

Сваки иоле искрен православни теолог не може а да не призна да екуменски дијалог за сада није донео ништа више до велике штете угледу Православне Цркве.

Да не говоримо о негативном утицају на православне вернике који своје пастире виђају на „заједничким молитвама“, руку под руку на свечаним банкетима приликом устоличења и хиротонија, освећења цркава итд.

Један број православних екумениста“купљен“ је, нажалост, за ову идеју богатим даровима и донацијама  јеретика за изградњу православних храмова, факултета и других образовних установа.

У сваком случају ради се о разноликом друштву које у мањој или већом мери, свесно или несвесно ради против православне вере, али сигурно и свог личног спасења.

Пошто је крајњи циљ екуменизма да уједини све религије, сасвим је логично зашто се данас све више истиче, да не само поједине Цркве не поседују пуноћу истине, већ и да само Хришћанство не поседује пуноћу Божје истине.

Другим речима, истина о Богу Творцу је по њима, изнад свих појединих постојећих религиозних форми које се изражавају кроз разне светске религије и традиције.

У том смислу се радо користи пример једне високе планине до чијег се врха може доћи са разних страна, тј. до Бога је могуће доћи и кроз Хришћанство, ислам, будизам, хиндуизам, јудаизам, те није потребно обраћење из једне религије у другу пошто је у свакој религији тобоже присутно „надахнуће Светога Духа“. У суштини ове мисли многи хиндуистички гуруи већ деценијама шире по Европи и Америци. Међутим, чињеница  да екуменистички покрет, који је почео да ради на јединству хришћана све интензивније проширује дијалог и контакте са нехришћанима (пример Канбере,Асизија, Милана итд), показује да се циљеви екуменизма не исцрпљују на сједињењу хришћанских конфесија.

Али управо на том плану задатак је најтежи, јер је истинско Хришћанство, које једино поседује Православна Црква Христова, главна опасност за целу идеју. Отуда толико настојања да се Православље разводни сједињењем са другим јересима. Тада остварење остатка плана неће бити нимало тешко пошто већина других религија не апсолутизује своје учење као једино исправно. Дакле, потребно је „јединство у разноликости“.

Другим речима задатак није створити једну нову религију са унифицираним култом и учењем, већ, радије прогласити све религије манифестацијама једне исте духовне стварности. Ове идеје отворено развија и слободно зидарство, које је по мишљењу многих духовних ауторитета управо главни покретач целог покрета који делује на два плана: економско-политичком уједињењу света и религиозном. Зато су већина актера светског екуменизма, ако недиректно укључени, онда барем под великим утицајем светске масонерије. Питамо се да ли је могуће бити масон, а уједно и хришћанин? Код окорелих екумениста ту нема дилеме. Они Хришћанство схватају на један други начин, тачније као један од најснажнијих и најаутентичнијих израза божанске истине, мада, свакако, не и једини.

По том схватању божанске истине су изражене у свим религијама, али на различитим нивоима. На најнижем ступњу су тотемистичке и анимистичке религије, које Бога изражавају на једном доста примитивном нивоу.

У самом врху јесу велике религије света, међу којима и Хришћанство.

Ипак они који су иницирани у највеће истине тог гносиса и те највеће религије виде као различите „фолклорне и културне изразе и обрасце“ једног истог садржаја.

Отуда тако грозничава тежња екумениста да „прост народ“ уздигну на ниво једног „Новог Хришћанства“ прочишћеног од свих историјских и културних анахронизама (као што су, верујемо, црквени канони, који по екуменистима данас немају вредност осим као реликти историјске прошлости).

То је можда оно „Хришћанство“ које тражи архиепископ Јаков амерички, које би било ослобођено свих „незгодних“ светоотачких термина и данас тешко прихватљивих “истина“.

Управо ти „анахронизми“ главна су сметња екуменистима, јер они заправо отежавају њихова настојања да прилагоде Хришћанство новим трендовима. Ово нам даје одговор на нашу недоумицу, како екуменисти тако отворено крше црквене каноне и предања?

Па они за њих имају само музејску и археолошку вредност.

Када имамо у виду начин размишљања екумениста, није нам тешко разумети ни како један патријарх може да честита Бајрам муслиманима, или да се помоли у џамији заједно са имамима. Вође екуменског покрета верују да све религије служе једном заједничком Богу и да је у свакој од њих присутно, мање или више надахнуће Божје, наравно, одевено у локалном културном и цивилизацијском идиому. Они који су дошли до таквог нивоа свести јединства, у свакој религији препознају Бога коме се они моле на свој начин.

Суштинске разлике не постоје. Ипак да би се постигло да шире народне масе осете ту истину, потребно је ослободити Хришћанство и све религије свих оних елемената који подгревају прозелитизам, агресивност, уверење“да је само моја религија исправна, а све друге су погрешне“, другим речима, развити дух толеранције и разумевања. Са једном таквом свешћу људи ће бити у стању да препознају у сваком човеку свога брата, у свакој вери своју веру и свог Бога.

Потребно је разумети шта се крије иза знакова и сигнала, разних религиозних предања „надахнутих књига“.

Основну еванђелску идеју оцрковљења свих људи у једној Цркви Божјој, једној истини, једној вери, што ће се у својој пуноћи остварити у Царству Небеском, по Другом доласку Господњем и општем васкрсењу, екуменисти реинтерпретирају на свој начин. Они у суштини свесно или несвесно проповедају хилијастичку идеју историјског „Царства Божјег“, овде, на земљи. Свима нам је добро познато из Светог Писма и отачке литературе, да таква идеја није остварива. Сви су људи, додуше, позвани на спасење, али се сви не одазивају том позиву. Христос је јавио име Божје људима, које му је Отац Небески дао од света (уп. Јн 17,6) „Ја се за њих молим, (Господ каже), не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.“ (Јн17,9).

Господ није дошао да спасе свет „који у злу лежи“, већ да људе спасе од света и “кнеза овога света“, јер је „свет“ његово оруђе за борбу против Господа и Његове Цркве. Црква и свет се зато налазе у сукобу, Црква и хришћани „нису од овога света“, (уп.Јн17,16) ,они у њему живе привремено као путници, јер је њихова отаџбина на небесима.

Господ нас учи „Када бисте били од свијета онда би свијет своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја од свијета избрах, зато вас мрзи свијет.“ (Јн 15,19) „Не љубите свијета ни што је на свијету. Ако ко љуби свијет љубави Очеве нема у њему“ (1Јн 2,15).

У целом Светом Писму јасно можемо видети да се прави јасна разлика између чланова Цркве и осталих људи који нису у Цркви.

Не постоји ниједан доказ који показује да ће цели свет прихватити Христово Еванђеље пре свршетка овога века, нема ни речи о томе да ће се цели свет у овоме времену преобразити у Цркву, што верују ревнитељи екуменизма. Насупрот томе, Свето Писмо нас учи да ће се број истинских хришћана смањивати, јер се Господ пита, да ли ће када опет дође на земљу наћи веру у људима. Господ нас учи да ће хришћани бити предавани на муке, многи ће бити побијени и сви ће их народи омрзнути због имена Његовог, појавиће се многи лажни пророци и превариће многе… (уп. Мт 24, 9-12).

Он отворено каже јеретицима и свим одступницима од истине:

„Многи ће рећи у онај дан: Господе! Господе! нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом ђаволе изгонили и твојим именом чудеса многа творили?

И тада ћу им ја казати: никад вас нисам знао, идите од мене који чините безакоње.“

Ова јасна сведочанства Светог Писма показују да је екуменизам у својој суштини ХИЛИЈАСТИЧКА ЈЕРЕС која се огледа у настојању да се оствари јединство у ком-промису између истине и лажи, између добра и зла, између Христа и Велијара, како би се створила једна „нова Црква“, али и један „нови свет“. Они као да заборављају да ће „у онај дан небеса са хуком проћи, а стихије ће се од ватре распасти, а земља и дјела што су на њој изгорјеће.“ (2Пет, 3.10)

Заборављају да ће се тек после свршетка овога века појавити нова небеса и земља, а са њима ће доћи и јединство свих верних у Господу, јединство које није плод људских напора већ творачке силе Божје. Историја Цркве нас учи да се Хришћанство није никада ширило дијалогом и компромисима са незнабошцима, већ живим сведочењем истине и борбом против сваке лажи и заблуде.

Да ли су апостоли ишли у незнабожачке храмове да би се заједно са жречевима молили Богу за мир и приносили му са њима кад?

Екуменисти, међутим, свечано објављују да су прошла времена „нетрпељивости и сукоба“. Они проглашавају лажни мир, не онај који од Христа долази („Мир свој дајем вам!“), већ мир који је резултат лажног компромиса.

Из свега овога јасно је да екуменизам представља важну карику у читавом низу настојања европског човека да Бога замени човеком, да Царство Божје замени Царством човечјим, да истину замени лажју и небеса трулежном земљом.

У њему препознајемо исте елементе које можемо да приметимо у папизму, хуманизму, комунизму и многим другим „измима“ европског палог човека. А као подлога свега тога лежи намера „кнеза овога света“- ђавола да на земљи оснује своје Царство, своју Псеудо-цркву и на његово чело доведе свога изабраника, лажног Христа – Антихриста. То су основни циљеви и правци екуменистичке јереси. Да би се све ове екуменске идеје „прогурале“ у јавност и заживеле међу простим народом потребно је било створити одговарајуће услове. Томе је под руку увелико ишло и постепено губљење свести међу православним верним народом да Црква нису само епископи и свештеници већ и цели верни народ, и да о питањима вере додуше расправљају пастири Цркве, али њихове одлуке немају истинску вредност уколико их не прихвати шире народно тело Цркве и уколико оне не заживе у свакодневном литургијском животу Цркве.

Сетићемо се из црквене историје много примера како су епископи склапали разне уније, уводили јереси и сл., али верни народ то није прихватао већ је отворено устајао против таквих безаконих одлука, а неретко и свргавао лажне пастире који су били вукови у јагњећој кожи. Такав је био и пример са Флорентинском унијом, која је званично склопљена, али никада није заживела међу православним народом. Нажалост, данас смо сведоци потпуне индиферентности већине верника за суштинска питања своје вере. Влада једно опште уверење да о тим питањима треба да расправљају само теолози и владике, а на народу је да безпоговорно прихвати оно што му се каже. Ово представља велику опасност. Ипак, један од „сигурносних вентила“ Православне Цркве је њено монаштво, које никада у својој историји није било равнодушно према питањима вере.

Монаси живе у подвигу покајања удаљени од света и беже од сваког осуђивања ближњих због њихових моралних падова, сматрајући себе грешнијим и горим од свих људи. Али у питањима вере монаси одбацују „лажно смирење и лажну послушност“ који од њих траже да и у питањима вере остану индиферентни и „смирени“, већ устају увек када је истина Православља угрожена.

На то их подстиче жива свест о одговорности за своју веру, за коју су наши преци, мученици и исповедници жртвовали све па и свој живот.

Јер спасити се можемо покајањем после сваког учињеног греха, али ако изгубимо праву веру губимо заједницу са Христом, падамо у непокајну гордост која је „хула на Духа Светога“ за што нема опроштаја.

Свакако, не због тога што нам Господ ни то не би опростио, већ зато што падом у јерес хришћанин губи живу заједницу са Богом, отуђује се од Божје Благодати и постаје идолопоклоник, обожавалац лажног Бога, фалсификованог Христа, иза чије образине заправо стоји сам Сатана као творац свакога зла и обмане. У јереси нема и не може бити аутентиччног духовног опита, нема благодати Божје и светости, нема спасења, већ штавише падом у јерес човек пада у сферу прелести, духовне обмане и лажи и постаје заједничар ђавола и његових енергија зла. Велика је погрешка веровати да и јеретици служе истоме Богу као и правоверни, а то је, нажалост, једна од основних поставки савременог екуменизма, који иде још и даље те сматра да је и ван хришћанских вероисповести постоји аутентичан духовни живот, светост и спасење..

Поменућемо речи Јосифа Вријенија које понајбоље илуструју ревност за веру и истину:

• „Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности!
• У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе.“ 

ШТА ЧИНИТИ

Ово питање поставља се данас пред многим православним хришћанима који су свакодневно сведоци ширења свеопште екуменистичке апостасије на свим нивоима. Многобројни догађаји новије историје јасно показују да се убрзано ради на стварању Анти-Цркве, на „преради“ Хришћанства, реинтерпретацији догмата, црквене историје и интензивној секуларизацији и модернизацији духовног живота. живимо у времену која су по много чему опаснија од времена Св. Марка Евгеника, или времена аријанске, монофизитске и монотелитске јереси.

Док су се наши преци суочавали са једном јересју која је угрожавала Цркву, данас из „екуменског пакета“ као из неке злокобне Пандорине кутије излазе стотине јереси. Познато нам је да је Црква до сада победнички излазила из борбе са свим опасностима, тако да је нпр. после неуспеле Флорентинске уније, Православље доживљавало праву духовну ренесансу у свим сферама духовног живота. Сада се поставља озбиљно питање, да ли је дошло време да }е ускоро Црква Христова моћи да преживи једино у катакомбама и пустињи и дочека Христа тамо, одакле је и кренула на свој историјски пут?

Тренутно два су основна начина на који савремени православни хришћани реагују на јерес екуменизма. Први је начин, борба против екуменизма унутар канонских и институционалних оквира Помесних Православних Цркава, а други је напуштање тих оквира и пресецање свих званичних веза са Црквама чији су поглавари активни у екуменском покрету.

Они који се боре на први начин верују или да је још могуће васпоставити светоотачки курс у васцелом Православqу и да ће јерес екуменизма бити превладана, или барем сматрају да још нису исцрпљене све могућности борбе унутар постојећих оквира, те да не треба правити додатне расколе на ионако већ изранављеном телу Цркве која страда. С друге стране, они који су се већ званично одвојили од официјелне црквене организације развијају један став који се може дефинисати као „еклисиологија отпора“.

О каквом се заправо ставу ради?

У суштини појам отпора и поделе у црквеном телу има негативну конотацију, пошто су основни атрибути Цркве љубав, мир и слога. У том смислу свака подела и раскол проузрокован због личних или нецрквених циљева није оправдан и сматра се цепањем ризе Христове.

Али у историји можемо да видимо да кад год су Цркву нападали вукови у јагњећој кожи, тј јеретици, посебно они који су били високих црквених чинова, свештенство и народ су се уклањали од таквих и прекидали са њима општење.

У том погледу важно је размотрити шта каже 15. канон Прво-другог сабора цариградског из 9. века:

„…Према томе, презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути општење са својим патријархом и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол у погледу таквога, Свети Сабор наређује да буде сасвим уклоњен од сваког свештеничког ступња, ако се само доказима одостовјери његов безаконити поступак. Уосталом ово се наређује и потврђује у погледу оних који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве.

А они, који се одељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“ (15. канон)

На основу овога канона је јасно да хришћани дугују беспоговорну послушност својим пастирима, па чак и у случајевима њихових моралних преступа и других погрешака које се подозревају све до саборске одлуке. Једини случај, дакле, када је допуштено и не чекајући званичну саборску одлуку раскинути послушност предстојнику јесте случај када он отворено проповеда јерес, те самим тим он престаје бити истинским епископом и пастиром.

Апостол Павле нас учи послушности према својим духовним старешинама: „Сећајте се својих старјешина који вам проповједаше ријеч Божју; гледајући на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову…слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих…“

Али уколико наши учитељи нису добри шта да радимо?

Свети Јован Златоуст одговара:

„У ком смислу?

Ако је то у питању вере, бежите од њега и клоните га се, не само ако је то човек, већ да и дође сам анђео са неба“.

Томе нас учи и Свето Писмо:

„Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што прије рекосмо и сад вам опет велим:

ако вам ко јави јеванђеље друкчије него што примисте проклет да буде!

Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога!

Или тражим људима да угађам?

Јер када бих ја још људима угађао, не бих био слуга Христов.

„Чињеница је да многи екуменисти поричу да проповедају другу веру, штавише они отворено изјављују да управо они имају исправно тумачење Христовог учеwа.

Погледајмо шта каже на то Св. Теодор Студит у једном свом писму:

„Ми смо православни у сваком погледу и одбацујемо сваку јерес и примамо сваки сабор, било васељенски или помесни, који је општеприхваћен.

Али ми се такође чврсто држимо свештених и канонских правила које су они донели. Јер није могуће потпуно учити реч истине ако неко мисли да има праву веру, а не руководи се божанским канонима.

„Да ли је могуће бити православан, а флагрантно газити свештене каноне?

Да ли је могуће себе сматрати православним хришћанином и наследником Светих Отаца, а чинити супротно ономе што су чинили Свети Оци, мученици и исповедници вере?

Пример св. Теодора Студита веома је илустративан за наше време, као уосталом и примери Св. Атанасија Великог на Првом Васељенском Сабору и Св. Максима Исповедника на шестом.

Св. Теодор је у иконоборству видео не само борбу против светих икона већ једну јерес која је била много шира. Јеретици су настојали да спроведу једну ширу црквену реформу која је требало постепено да избаци молитвено поштовање светитеља, светих мошти, пресвете Богородице. Литургија је скраћивана, постови и празници су били укидани, манастирски типици либерализовани, конфискована њихова имања, редуциран је број свештеника и монаха, а епископи су бирани само уз благослов Царског савета. Радило се о некој врсти источне Реформације.

Но, вратимо се еклисиолошком ставу „православног отпора“. Он полази од чињенице да су црквене заједнице које учествују у екуменским активностима, заправо оболела ткива Цркве Христове. Тај став се разликује од радикалног еклисиолошког става појединих екстремних традиционалистичких група које иду толико далеко да негирају благодатност тих Цркава, те падају у много већу опасност него што је екуменизам. Какав, дакле, тренутно постоји став према поменутим црквеним заједницама које тренутно чине фронт православног отпора екуменизму? Ставови по том питању су веома различити. Само по питању Руске Заграничне Цркве имамо велике разлике. С једне стране званична Москва никада није рашчинила и анатемисала јерархију РЗЦ (нити је тога било са друге стране), Српска Црква незванично има општење са јерарсима РЗЦ и јаке традиционалне и духовне везе. Цариград је по том питаwу крајње ригорозан.Већ дуже времена цариградски патријарси се боре да се по питању РЗЦ постигне концензус и она дефинитивно и званично прогласи за расколничку заједницу.

Такав оштар став нарочито је испровоциран тиме што је РЗЦ практично рукоположењем неколико старокалендарских епископа у Грчкој омогућила да овај покрет преживи. Поред тога, РЗЦ је пружила уточиште многим противницима екуменистичког курса Цариграда широм света.

Тренутно постоји и велики проблем што РЗЦ формира своје епархије и на територији Русије што увелико заоштрава међусобне односе. Јерарси РЗЦ то објашњавају потребом да се изађе у сусрет појединим парохијама и свештеницима који су видно незадовољни због тога што Москва упорно не одбацује сергијанистичку прошлост, не признаје истину о страдању Руске Цркве и даље учествује у екуменским активностима.

Московска Патријаршија оптужује РЗЦ за фанатични ригоризам, ширење раскола у руском народу и одузима јој право да јој суди пошто сама није упознала и прошла страдања која је преживела Црква у отаџбини. Што се тиче питања старокалендараца у Грчкој, Румунији и Бугарској, неке помесне Цркве које прате јулијански календар не желе да подржавањем ових покрета угрозе своје односе са ново- календарским Православним Црквама које према својим старокалендарцима имају крајње непопустљив и агресиван став који је често резултирао страховитим прогонима.

Притом се не праве никакве разлике између доста различитих ставова појединих старокалендарских група. Занимљив је став Јерусалимске Патријаршије која нарочито у последње време одржава живе незваничне везе са неким умереним старокалендарцима и РЗЦ која је већ дуже времена присутна у Светој Земљи.

Међутим, независно од ових официјелних црквених ставова и других незанемарљивих разлога ових раскола, не можемо, а да не приметимо да ове црквене заједнице, без обзира на њихов званично нерегуларан и неканонски статус, данас својим антиекуменистичким ставом представљају живи глас православног Предања, али и истовремено снажан ослонац свима онима који се боре против екуменизма унутар званичних Православних Цркава. Сетићемо се само колики су утицај имале својевремено тзв. „писма бола“ поглавара РЗЦ митрополита њујоршког Филарета (1965-1985) који је од 1966 године започео активну антиекуменистичку борбу својим отвореним писмима поглаварима Помесних Православних Цркава и другим епископима у којим је упозоравао на свејерес екуменизма и чињеницу да он припрема долазак Антихриста. Мада су ова писма имала веома позитиван одјек међу једним бројем православних Цркава, ипак званичан став свих помесних Цркава на овај „глас вапијућег у пустињи“ био је и остао ћутање.

Са истим одговором сусрели су се и отац Јустин „Ћелијски и отац Филотеј Зервакос који су упозоравали верни народ, али и јерархију на опасности екуменистичке странпутице. У њиховим текстовима, као и у делима Св. Владике Николаја Српскоги архиепископа Аверкија Џорданвилског, можемо да пронађемо живи и аутентични став Православне Цркве према екуменизму и реформи Православља.

Претерани зилотизам у борби са екуменизмом наноси више штете истини Православља него ли користи.

Данас је нажалост много ревнитеља Православља који олако проглашавају све екуменисте за јеретике. Било је људи, који су храбро исповедали пред јеретицима истину да је једино Православна Црква истинска Црква Христова. Нажалост у последње време све је више оних који то или прећуткују или отворено поричу. Ту они већ улазе у границе јереси, јер прећутати истину човекоугодништва ради равно је одрицању од истине. Ако се, пак, на тај начин настоји да се неко придобије за Православље, тај метод је сасвим погрешан.

Управо оштра светоотачка реч истине разблажена једном искреном богочовечанском љубављу према ближњим најјаче је оружје борбе против сваке неистине и јереси.

Данас, када један православни јерарх присуствује јеретичкој служби, заједно са њима благосиља народ и измењује целив мира, он индиректно, (без обзира што своју савест умирује тиме што није отворено саслуживао у одеждама и причестио се са њима), признаје ту јерес и ступа са њом у духовно општење. Последице таквих поступака су двојако погубне. С једне стране не исповедивши реч истине он још дубље гура јеретике у њихову заблуду, а с друге саблажњава свој верни народ и подстиче га на јерес.

У овим случајевима заиста вреди еванђелска реч Господња која каже:

„Боље би му било да воденични камен обеси о врат и да га баце у море, него ли да саблазни једнога од ових малих.“

Свакако, не треба се надати да се апостасија може потпуно зауставити и спречити неки Велики унионистички Сабор и екуменско јединство, али барем можемо се надати да се макар још једна помесна Црква или барем један њен део може извући из мрежа пропасти благовременим прекидом веза са јеретицима и ССЦ. У том смислу веома је важно разобличавати јерес екуменизма која опстаје и шири се управо захваљујући томе што многи не познају њене праве циљеве и позадину њених активности. Свакако ако се екуменистичке активности наставе умножавати и ако коначно буде озакоњена заједница са јеретицима, у том случају неопходно ће бити поступити по горе споменутим канонима и одвојити се како би се спасили од погубног утицаја јереси.

Штавише, на основу писања неких новијих отаца, као што су Св. Игњатије Брјанчанинов и Св. Теофан Затворник, можемо да закључимо да ће управо у наше време да дође до опште апостасије при којој ће јерес потпуно освојити и званичну црквену администрацију, док ће Православна Црква опстати у катакомбама.

По тој визији, коју надопуњују предвиђања многих савремених духовника као што су о. Лаврентије Черниговски, Серафим Роуз, архиепископ Аверкије, ново, лажно „Сједињено Хришћанство“ шириће неистину да је оно једина Црква Христова на свету. Градиће се нови храмови, служиће се величанствене екуменске „литургије“ мира (вероватно у декору и амбијенту Канбере или Асизија), посвуда ће се говорити о новој ери мира, правде. Али у целој тој Вавилонској кули, која ће бити одевена само у спољашње обличје Цркве, неће бити истине и Духа Божјег.

Једина и истинита Црква Христова, Црква Православна живеће вероватно у малим катакомбним заједницама, по градовима, у пећинама и шумама, предвођена богоносним епископима, свештеницима и монасима, потпуно сакривена од блештавих рефлектора јавности и ТВ камера. Многе од тих малих Цркава можда неће знати једне за другу. Неће их повезивати видљиве административне везе већ јединство вере православне, светоотачко предање и надасве заједничко општење у телу и крви Господњој. Те ће заједнице верних бити сурово прогањане као и у римска и совјетска времена и припадници „лажног Хришћанства“ и других сједињених религија сматраће их фанатицима, људима нехуманим, настраним и мизантропима, противницима „Новог Светског Поретка“ благостања и свеопште среће на земљи.

Многи ће вероватно бити затварани у посебне логоре за преваспитавање, где ће бити истјазавани на најсуровије начине како би се одрекли вере у живог Бога и Његову Цркву и поклонили се власти овога света. Тако ће Црква опет као и у прва времена, чиста и беспрекорна девица, омивена крвљу мученика и исповедника дочекати свога женика. Међутим пред нама се постављају питања.

Колико ће православних хришћана дочекати тај дан у вери отачкој, јер сам Господ се пита „Када Син човечји дође да ли ће наћи веру на земљи“ (Лк. 18,8).

Колико ће тада бити хришћана који ће себе сматрати православнима, а биће отуђени од еванђелског духа истине?

То су питања на која ће нам одговор дати тек времена која долазе.

1 Јев 13,7.17

2 Беседа 34. на посланицу Јеврејима

3 Гал. 1, 8-10

4Писмо И,30 (ПГ 99:1005 Д)

(У овом случају се конкретно радило о питању недозвољеног брака цара Константина ВИ који је за то добио благослов од патријарха Тарасија, са којим је Теодор прекинуо општење, пошто је поступио против црквених канона. Св. Теодор је због овога исповедништва вере и савести претрпео двогодишње прогонство и затвор и ослобођен је тек 798. г. када је на престо дошла царица Ирина. Свети Теодор је убрзо после тога 806. године поново прекинуо општење са патријархом Никифором, поводом недоличне рехабилитације једног игумана. Због тога је чак и осуђен на синоду 809.г. и послан поново у прогонство, да би га вратио цар Михаил Рангава 811.г.

Четири године касније св. Теодор се опет нашао у изгнанству услед избијања иконоборачке кризе, која је потресала Источну Цркву пуних 120 година. Отворени сукоб је избио када је Лав Јерменин тражио од патријарха Св. Никифора да склони иконе из цркава. Када је Патријарх то одбио започео је страховит прогон поштовалаца светих икона. Када је цар јеретик пожелео да придобије Св. Теодора за своју јерес и дошао пред Студитски манастир, Св. Теодор је закључао капије и одбио да га прими. Потом је манастир заузела царска гарда која је страховито мучила Теодора и остале монахе. Из житија светитеља позната су нам сва његова исповедничка страдања за Православље. Св. Теодор је све то могао избећи да је као многи други игумани потписао акт о забрани иконопоштовања. 1 „..Ниједна од јереси које су смуђивале Цркву није страшнија од ове јереси иконоборства. Она негира Христа и уништава његов лик као што бесни у делима и речима. С једне стране, она брбља да се Христос не може описати у телу. Тиме се пориче да је Логос постао тело, јер ако је постао тело, он се може сигурно и изобразити. То што говоре да је Он утвара (фантом) је типично за манихејско „еванђеље“.

С друге стране, (иконоборство) цепа, уништава, руши до темеља и спаљује божанске цркве и сваку светињу на којој је изображен лик Христа, Богородице или некога од светитеља.“ Св. Теодор Студит (Писмо ИИ.81 (ПГ 99:1321Д-1324А) 2 Митрополит Хризостом флорински, (+1955), вођа грчког старокалендарског покрета, је на питање да ли Званична Црква поседује благодат Светога Духа у својим тајнама, одговорио 1937.г.: “ Новокалендарска Црква је крива пред Богом због тога шта је учинила и зато Истински Православци (старокалендарци) не могу да имају општење са њом, међутим пошто њено свештенство није на друге начине одступило од Предања Цркве, она је наставила да поседује благодат Светога Духа.“ Он је сматрао да се Званична Црква „налази радије у потенцијалном (дуна , меи), него у стварном (ен ерг еиа)| расколу све до времена док неки свеправославни сабор не осуди реформу календара“.

Након ове изјаве двојица епископа Герман кикладски и Матеј су оптужили м. Хризостома да је изневерио основне принципе старокалендарског покрета и одвојили се од њега отишавши у екстремизам који данас њихови следбеници настављају.

На отворене оптужбе Фанара да је Руска Загранична Црква шизматичка (расколничка) заједница архиепископ Аверкије је једном приликом написао да расколницима пре треба сматрати оне који се сами одвајају од свештеног предања Цркве својим новотаријама, него ли оне који су се ради очувања чистоте православне вере одвојили од таквих. Овај став дубоко одражава веровање које је одувек постојало у Православној Цркви – да се истинско мерило православности огледа у томе колико следујемо Светом Предању и живимо у њему, а не колико се слажемо са мишљењем већине.

Свети Максим исповедник био је супротстављен целом хришћанском Истоку који је пао у јерес монотелитизма, ипак он није био у расколу већ они. Очување, по сваку цену, спољашњег јединства са јеретички настројеним јерарсима, ради тобожњег мира у Цркви, у ствари представља прави раскол и издају Православља.

Ретки су они као што је архиепископ атински Доротеј (1956-1957) који је поводом старокалендараца изјавио:

„Покрет старокалендараца није ни јерес нити раскол, и они који му следују нису ни јеретици нити етеродоксни нити шизматици, већ Православни Хришћани.“

Отац Филотеј Зервакос представља једну од најзначајнијих духовних личности Грчког Православља у овоме веку. Живећи у дубоком осећају светоотачког православног предања он је непрестано упозоравао вернике на стагнацију квалитета духовног живота, на савремене опасности модернизма и екуменизма. Мада до краја живота није прекидао општење са званичном Грчком Црквом, он је имао разумевања за оне који су устрајали у одбрани традиције и старог календара. Ипак озбиљно је критиковао оне међу њима који су пали у крајњи зилотизам и прогласили званичну новокалендарску Цркву за безблагодатну и тако повели већину старокалендараца на пут странпутице. Сличног става били су још неке значајније духовне личности Грчке познате по разборитом традиционализму, као нпр. о. Јоил Јанакопулос и о. Епифаније Теодоропулос који су сматрали екстремизам старокалендараца једнако опасним као и екуменизам.

Између те две крајности потребно је по њиховом мишљењу исповедати православну веру пред неправославнима, али избегавати тзв. „политички екуменизам“ који је задобио неканонске и јеретичке димензије. 1 Лк. 17,2.

Св. Игњатије Брјанчанинов, светитељ, духовни писац и велики пророк Русије 19. века је говорио како ће се све званичне црквене организације на крају времена потчинити Антихристу и духу овога света.

Он је више пута наглашавао да ће у последња времена постојати разлика између институционалне Цркве и Православне Цркве. С једне стране имаћемо само црквену организацију без истинског духа Христовог, а с друге катакомбну заједницу обједињену једном вером, једним духом, једним телом и крвљу Христовом.

Он каже: „Може се претпоставити и да ће институција Цркве, која се већ дуго љуља пасти страховито и изненада. И стварно, то нико није у стању да заустави и спречи. Садашњи начин да се институционална Црква очува позајмљен је од овога света, што је супротно Цркви, а последица ће бити само њен убрзани пад…

Нека милостиви Господ штити остатак који верује у Њега. Али тај остатак је малобројан и све мањи.“ Цитат узет из књиге „Not of this world“ Платина 1994. Ове пророчке речи су се готово дословно оствариле након бољшевичке револуције у Русији.

2 Старац Лаврентије +1950 (који је у дијаспори проглашен за светитеља 1994.г.) говорио је својој духовној деци:

„Доћи ће доба када ће обновити чак и затворене цркве, и украсиће их не само споља, него и изнутра. Позлаћиваће куполе и на храмовима и звоницима. Али кад се то заврши, доћи ће владавина Антихриста.

Молите Господа да нам подари још времена да бисмо могли да ојачамо, јер нас чека застрашујуће доба. Видите ли како се све лукаво припрема. Све цркве ће бити просто величанствене, као никада до сада, али неће смети да се улази у те храмове. Антихрист ће бити крунисан за цара у једном великом храму у Јерусалиму, а учествоваће свештенство и патријарх.“

(Из Руског Паломника).

Исти такав став имали су у првим вековима Хришћанства незнабошци и међу њима је владало опште уверење да су хришћани човекомрсци који одржавају опсецене оргије и пију крв жртвоване деце.

Свети Игњатије Брјанчанинов дубоко је својим пророчким духом прозрео дух свеопште апостасије последњег времена. Овде наводимо неке од његових карактеристичних мисли које су данас и те како актуелне:

„Бог је допустио апостасију (отпадништво). Немојте покушавати да је зауставите својом немоћном руком, већ бежите од ње, заштитите се од ње. То је за вас довољно да учините. Учите се да препознајете дух времена, проучавајте га, тако да ћете кад год је то могуће моћи да избегнете његов утицај… Само посебна Божја милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се све збуде што је проречено Писмима…

Нема никога ко би могаода изврши обнову Хришћанства. Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима, тимризницама побожности и благодати…

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно и недоследно разумевање ствари, и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио… Милостивно Божје дуго трпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење…

Нека би милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у њега.

Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи…“ (цитат преузет из чланка епископа Аверкија Џорданвилског“What should wе dо?“, чланак објавчен у Orthodox Australia, јануар-март 1990.)

Извор: Интернет портали