МАЛИ ЛАЗА, ВУЧИЋЕВА МАЗА

Када је Зоран Ђинђић најавио долазак у владу „младог српског генија“ из Париза, Божидара Ђелића, Србија га је дочекала са великом надом. Дошао је са ореолом врхунског финансијског и економског стручњака. Једну деценију касније, испраћен је као члан криминалног клана који је ојадио Србију. Исти сценарио прати и долазак Лазара Крстића, који је најављен као „српски геније“, нови Никола Тесла који ће да спаси Србију. Знајући Вучићеве потребе, пре ће бити да је Крстић дошао да „попуни рупе“. Божа који је са правом носио надимак Дерикожа, оставио нас је без гаћа. За шта ће да се ухвати Лазар?

Ових дана у Београду заседа Народна скупштина Србије, која ће разматрати Закон о министарствима и Влади Србије. Ко ће бити нови министри? Одговоре, у овом тренутку, зна само један човек – Александар Вучић, који је неуставно приграбио сву власт у своје руке. У његовој, и лудој глави оног ко га навија, свакодневно се рађају нове лудости.

Место министра финансија Александар Вучић је желео да понуди смењеном директору Међународног монетарног фонда Доминику Штрос Кану, који је одбио његов позив. Сада је у игри Лазар Крстић. Дипломирао је математику на америчком престижном универзитету Јејлу.

Свако кризно време захтева најбоље стручњаке који се могу ухватити у коштац са највећим проблемима. Ову лекцију који ми данас не примењујемо наши преци су усвојили пре више од стотину годину. Тачније поставили су за министра финансија Лазара Пачуа.

Лазар Пачу је рођен 1855. у војвођанском месту Чуруг у свештеничкој породици. Основну школу завршава у Чуругу, гимназију у Новом Саду, а студира медицину у Цириху и Берлину. По завршетку студија у Београду оснива лекарску ординацију. Постаје један од твораца модерног лечења реуматизма. Придружује се Народној радикалној странци Николе Пашића и постаје политички активан. По доласку краља Петра Карађорђевића на власт постаје министар финансија.

Затекавши празну државну касу приступио је отписивању свих неважних трошкова, смањењу плата државних службеника и акцији већег наплаћивања пореза (рецепт којег данашњи генијалци не могу да се сете). Резултати нису изостали. После једне године његовог управљања остварена је добит у буџету у износу од преко шест милиона динара. Учврстио је српски динар, а његовом мудром политиком Србија је успела да финансијски издржи удар Балканских и почетка Првог светског рата. Остао је упамћен као частан и непоткупљив политичар о чему сведоче бројне анегдоте.

     Чији је овај мали?

Амерички сан Лазара Крстића почео је знатно пре студија на Јејлу, и то српски медији нису пренели. Као ђак генерације Гимназије „Бора Станковић“ у Нишу, Крстић априла 2001. године постаје део пројекта „Yоутх Леадерсхип Програм„, који спонзорише америчка влада.

Са још 12 одабраних средњошколаца и четири професора, матурант Крстић борави у Охају. Тамо похађа курс о преговарању и учествује на састанцима са члановима Стејт департмента. Након тога, борави у Истраживачкој станици Петница код Ваљева, а потом одлази у Израел на летњи научни институт за свршене средњошколце „Wеизманн„.

Универзитет Јејл уписује 2003. године, где као перспективан студент добија чак четири награде. Убрзо реализује и студијска путовања у Мађарску и Немачку, где изучава економију, финансијска тржишта и немачки језик. Објаснио је да је стипендију за изучавање мађарског тржишта добио зато што је Мађарска слична Србији, и у њој се тада дешавало оно што је Србију тек очекивало.

Током 2005. године Лазар Крстић истражује тероризам у Европи и паневропске напоре у борби против политичког насиља. Октобра исте године добија средства од Јејла како би спровео истраживање о безбедносним аспектима интеграције Србије у ЕУ.

У међувремену, на универзитету оснива Асоцијацију европских студената и постаје члан братства „Делта Каппа Епсилон„, коме су припадала оба Џорџа Буша. Тих месеци Лазар Крстић изјављује:

„Највише ме мучи то што је српско друштво збуњено, што народ не зна какав је наш национални идентитет, каква је наша нација, који је наш национални простор, да ли ћемо ући у Европу. Ми смо земља чији народ има проблем са властитим идентитетом.

Друге земље бивше СФРЈ су за ових десет година некако повратиле свој идентитет, само је Србија из свих тих догађања изашла са недореченим идентитетом и оптерећена негативном сликом о себи. Нас још прогони наслеђе СФРЈ И СРЈ. Публика звижди државној химни. Не кажем да је то лоше, али се питам зашто се користи химна која је таква да јој народ звижди?“

Томе је додао: „…Понекад се бојим живота у Србији јер је он у доброј мери изопачен. Идоли и идеали младих у Србији данас су људи који су већини пре 15 година били гнусни као личности.(Сигурно мисли на Николића и Вучића…напомена аутора). Социјална хијерархија је тако намештена да су ти људи данас на врху пирамиде. Ти људи са криминалним биографијама или са сумњивим ауторитетима не треба да буду идеали нашег народа, а посебно младих људи.”

Чути да је млад Србин бриљирао на Јејлу, лепо је онолико колико је корисно знати да је тај универзитет, што кроз редовне студије што кроз програм „Yале Wорлд Феллоw“, лансирао имена као што су Алексеј Анатољевич Навалниј или Ма Јун. Уосталом, мото Јејла је: „Дајемо будуће лидере“. О томе сведочи и податак да су чак петорица америчких председника узастопно, пре Барака Обаме, били дипломци овог универзитета.

     У друштву губитника

Програм „Yале Wорлд Феллоw“ универзитета Јејл потиче из 2002. године. Циљ пројекта је умрежавање особа виђених за глобалне лидере. Циљеви програма су ширење знања и јачање лидерских вештина, продубљивање међународног дијалога посредством универзитета Јејл.

Програм су похађале десетине пажљиво одабраних будућих лидера, а једино име са Балкана је Гарентина Краја, данашња саветница за страну политику и безбедност председнице „Косова“ Атифете Јахјаге. Међу њима је и поменути Алексеј Анатољевич Навалниј, можда најпластичнији пример политичког деловања универзитета Јејл и кандидат за градоначелника Москве.

Он је на Јејл доспео 2010. године, по препоруци екипе политичких губитника, која Кремљ са Владимиром Путином на челу очима не може да види: Гарија Каспарова, Евгеније Аљбац, Сергеја Гуријева и Олега Цивинског.

Међу полазницима овог универзитетског програма је и Ма Јун, познат по томе што држи лекције кинеској влади о питању заштите животне средине. Он се на Јејлу обрео како би спровео упоредно истраживање управљања животним окружењем у Кини и западним земљама и завршио своју другу књигу. Теза му је прозаична: Кини наводно треба другачије управљање животном средином.

Долазак Лазара Крстића у Владу Србије био би што и долазак Лионела Месија у данашњу Црвену Звезду. Са исполитизованим педигреом универзитета за глобалне лидере, какав је данас угледни Јејл. Шта би Меси урадио у дресу бившег шампиона Европе, који у Ивањици од Јавора попије четири гола док кажеш „Европска унија“ или „реконструкција“?

     У служби виших сила

У успешним земљама саопштавају се резултати, а у несређеним друштвима, какво је проевропска Србија, служе опијајући политички коктели најава и обећања. Једно од њих је Лазар Крстић, који би требало да буде Лаза Пачу модерних српских финансија, човек преокрета, победа стручности над партократијом неспособних трутова. Али, авај, за то тренутно нема ни једног системског и моралног предуслова.

То у партитократији Србије, која дели националне ресурсе и земљу по акцијским ценама, више није могуће. Најбоље међу нама, а међу њима је свакако Лазар Крстић, Србија троши за медијске покривалице ужаса додељивања међународног телефонског позивног броја „Косову“ и продужење илузије да нам један једини Лионел Меси генијалношћу може изборити продужетке, голом са пола терена у 94. минуту утакмице.

И ту долазимо до младог Тревиса Реџинала. Он је црнац, изузетак од правила универзитета Јејл, који потврђује да је традиција одабира најбољих светиња институционализованих друштава. Његови беспрекорни средњошколски резултати дали су му шансу да се суочи са пиргавим богатунима из бољих англосаксонских кућа и генијалцима са других континената, одабраним да буду лидери света, који побеђују знатно пре почетка утакмице и не очекују чуда како би искилавили продужетке.

И у Реџиналово школовање, баш као и у Крстићево, САД ће врло систематично уложити најмање 200 хиљада долара, а ни један ни други немају лепе очи. Па ви сада видите која је то влада у Београду последњих година састављена без одобрења Брисела и Вашингтона или ће то најављена реконструкција бити изузетак од овог правила, као што је Реџинал у САД изузетак који, парадоксално, ипак потврђује где је место црне „лоw-инцоме“ породице, а где елите која је прошла системско и институционално сито и решето, уместо оног партијског.

     Експерт за експерте

Лазар Крстић, кандидат за новог министра финансија, као консултант компаније Мц Кинсеy већ је радио у Србији претходних година. Лазар је радио на пројектима реструктурирања Нафтне индустрије Србије.

Први пут, 2009. године, Крстић је био члан тима који је учествовао у прављању краткорочне стратегије трансформације овог некадашњег државног гиганта у модерну нафтну компанију. Циљ тог пројекта био је да се идентификују кључни проблеми у трансформацији, а занимљиво је да је у том тиму било још стручњака пореклом из Србије.

Годину дана касније, Крстић је био вођа тима од десетак експерата које је НИС ангажовао на пројекту који је требало да резултира унапређењем пословања и повећањем промета ове компаније.

     А 1.

   Шегрт и водоноша

Истражујући положај и улогу Лазара Крстића у консултатској кући у Њујорку у којој је био запослен, редакција Таблоида је позвала службу за односе са јавношћу у МцКинсеy & Цомпанy и добила информацију да је у овој угледној фирми Крстић један од нижих службеника, те да МцКинсеy & Цомпанy има своје бирое у сваком делу света, те да је Њујорк само један од њих.

     А 2.

   Вересија никоме

Краљу Петру И Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате.

Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: „Не може“!

Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако: „Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит!

Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио”.

Све генерације српских академаца, које су од средине 19. века почеле да похађају универзитете најпре у Русији, а потом у Швајцарској, Немачкој и Француској, имале су само једну водиљу: вратити се у Отаџбину и служити јој. То одавно више није случај…

Гето Србија