ВОДИМО ЉУБАВ, А НЕ БЛУД

“Време долази када ће људи полудети, и када виде некога ко није полудео напашће га говорећи: Ти си луд, ти ниси као ми.”- Св.Антоније Велики

Једна од најпомињанијих парола хипи-покрета је „Водимо љубав, а не рат“, и у њој не би било ничега лошег када би се дословно спроводила. Међутим, у пракси, ова парола је пречесто значила – „Водимо блуд, а не рат“, и била је везана за пропаганду сексуалних слобода, неморалног живота, одбацивања традиционалних вредности хришћанске породице. Тако се десило да пацифистички покрет, који је и требало да постоји као унутрашња брана америчком империјализму, касније послужи самом том империјализму, кроз пропаганду рушења традиционалних вредности диљем планете Земље. Пошто су традиционалне вредности срушене, у земљама које је требало да постану плен САД и НАТО пакта, срушен им је и унутрашњи имунитет. Војник хедониста није спреман на жртву за отаџбину; мајка хедониста није спремна да даје своје чедо да гине за некакве праведне идеале; отац хедониста тражи «везу» да на најбезболнији начин његово јединче дезертира.

Као крајњи исход оне почетне пароле „Водимо љубав, а не рат“ видимо ово што нам се данас дешава – некакве геј параде. Хедонизам као замена за службу држави није пристајао да буде ограничен некаквим моралним нормама. Он тражи нове и нове авантуре. Мада гејеви хедонисти представљају себе као борце против педофилије, статистички подаци показују да је огроман проценат педофила, пре тога био учесник у хомосексуалним активностима.

Развраћивање народа, кроз геј-параде, оправдава се толеранцијом. Дакле, већински хетеросексуални народ мора да толерише и поштује права хомосексуалне мањине. По тој логици, постоји некаква болесна нетолерантност већине према мањини и савремено друштво захтева да се такав назадан и штетан по друштво став измени. Тако толеранција постаје изговор за пропаганду хедонизма, и то бруталног хедонизма, који је данас све доступнији на улицама градова.

Толеранција. Шта све неће да се подметне под изговором толеранције?! Ех, да је свети цар Константин само знао колико ће злоупотребљавати његов Милански Едикт као давањe слободe хришћанству, и то 1700 година после тог едикта.

Под фирмом „толерантности“ данас се тражи толерантност за пропаганду хедонизма и за пропаганду јереси. Свети цар Константин, кога римокатолици и не прихватају за светог, и његов Милански Едикт, постали су полигон преко кога Срби треба да постану агностици, равнодушници и екуменисти па чак и римокатолици уместо тога што су до данас били – православни хришћани.

Tумачење Миланског Едикта од стране екумениста је злоупотреба и замена теза. Толерантност према постојању разних верских убеђења у једном царству нема никаквих додирних тачака са равнодушношћу према истинама вере. Цар Константин се залагао за толерантност, не за равнодушност. Као што су хипици, свесно или не, заменили ружан појам „блуд“ дивним појмом „љубав“, да би сакрили своје ропство животињским нагонима, исто тако и екуменисти замењују појам „равнодушност према истини“ појмом „толеранција“, да би сакрили своје ропство духу овога света, ропство духу већине, духу олигархије на власти у свету, духу глобализма.

Блуд и љубав су опоненти. Где има љубави ту има верности, ту има пожртвовања својих права за рачун другог. Где има блуда, верност се гаси, ту се тражи да физичка природа ужива макар по цену прељубе, издаје животног сапутника, као и увреде своје сопствене деце и родитеља. Где има љубави, човек се лишава конфора, мајка трпи порођајне болове и доноси чедо на свет. Где има блуда, ту има и убиства, зачето чедо се предаје докторима-касапима да не би сметало конфорном животу блудника. Ипак, и поред ових јасних факата, многи ће своје блудне везе називати «љубављу».

Тако је и са екуменизмом и толеранцијом. Где има екуменизма ту има неверства према заповестима Божијим, јер Господ је у Јеванђељу рекао: “Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу” (Мт. 22, 21). Екуменизмом, они који учествују у њему предају оно што је Божије царству овога света. Ради толерантних односа они скрнаве молитву и истину Светог Јеванђеља.

Екуменизам је неверство према светим Апостолима који кажу:  ”Вера је наша победа која победи свет” (1 Јн. 5, 3). Они који учествују у екуменизму су приморани да толеришу јереси, да своју веру не истичу као ексклузивно истиниту, да речју и делом показују како у свим религијама има истине. Дакле, по њима вера наша није та победа која победи јеретичка учења палог човека. Уместо “љубави Истине” (2 Сол. 2, 10), екуменисти проповедају „љубав“ равнодушности према Истини, некакву сентименталну аморфну масу, која личи на пијанца који док му свирају на увце воли цели свет, само не мисли на своју сопствену породицу и уцвељену децу која брину о томе где им је тата ноћас заглавио. Равнодушност према истини је лаж, јер је изједначавање истине и лажи најгора лаж.

Ради толеранције, кроз екуменизам, они који учествују у њему се одричу и светих отаца православних. „Неустрашиви исповедник Истине, Учитељ васељене, Свети Јован Златоуст говори изасланицима царице Евдоксије: “Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов” (Гал. 1, 10).»

Екуменисти међу свештенством немају веће фобије од тога да не разгневе људе, нарочито ако су они на власти. Очигледно, ради толеранције они одричу да буду слуге Христове.

Кажу – свети цар Константин издао едикт о толеранцији религија: «Нека свако верује како хоће!». Али, пагани су и до тог тренутка имали верске слободе. То значи, да је овај едикт само хришћанима користио и на њих био усмерен. Толеранција не значи да цар нема права да некој вери да привилегије. Нпр:

Цар Константин је  «…за управитеље области бирао првенствено хришћане» (Житија Светих). Шта би рекли данас римокатолици да Србија донесе закон по коме начелници области у Србији могу бити само православни?

Да ли је, поред толерантности, св. цар Константин био и равнодушан према истини Вере? «…Хоћу, да слично вернима и заблудели уживају пријатности мира и тишине, јер такво васпостављање општења може и заблуделе извести на пут истине,» каже се у једном његовом званичном акту. Замислите да данас Томислав Николић изјави да су римокатолици или муслимани «заблудели» и да жели да их изведе «на пут истине»? Зар се не би одмах хистерично регрутовале све невладине организације, сви медији и Брисел да га науче «познанију права» по кратком поступку?

Колико је свети цар Константин био равнодушан према вери доказује и делегација коју је послао у Јерусалиму и коју је предводила његова мајка света Јелена која га је у Нишу родила. Она је, сазнавши да се испод храма «Венере», сладострасног демона «љубави» налази чесни крст, наредила да се храм Венерин сруши. Питамо се, како ли би реаговала јавност да данас неки археолог сазна да је нека џамија у Новом Пазару изграђена на темељима средњевековне цркве, па властодршци Србије нареде да се џамија сруши?

Наш је закључак да равнодушност према истинама вере која обележава прославу Миланског Едикта и толерантност немају ничега заједничког и да се под појмом «толерантности» не крије толерантност као таква, већ се под тим крије прозелитизам западног друштва које кроз екуменизам разара Свето Православље.

Принцип светих Немањића

Мада се још увек у званичним гласилима «европске Србије» са спољним поштовањем односи према Немањићима, нигде се не подражавају примери управљања немањићком државом. «Ми их поштујемо, ал’ радимо све супротно од онога што су они радили». Да ли је у држави у којој су владали Немањићи било те фамозне толеранције према неправославним мањинама?

Наравно да је било. У држави Немањића живели су и јевреји и латини, тј. римокатолици. Према њима је било толеранције и своје храмове су могли да граде у сразмери колико ових досељеника има. Али није се смело више од тога. Српски краљеви су били чак и омиљени код Барског надбискупа – Примаса Србије, и захвални за права која су захваљујући Немањићима уживали. Барски надбискуп је једном приликом рекао да је свети краљ Урош Немањић његов «папа». Ипак, римокатолички прозелитизам којим би римокатолички свештеници (попут савремених Хочевара и Ника Јосића) на перфидан начин придобијали неуке је био најстрожије забрањен. Носеви су черечени за то. Постоји дакле толеранција за римокатолике, али не постоји толеранција за њихов прозелитизам.

Можда ће се неко сетити секте богумила и нетолерантног односа Немањића према њима. Да, али богумили су били секта која је заговарала анархију, тј. мрзела властодршце. Колико су били против Православља, толико су били против државе. Они су били претече комуниста, мада под видом религије. Мерак им је био да направе друштвену револуцију и сруше владара. То је један од разлога и зашто су појединци били пријемчиви за идеју богумилства и зашто су деловали полутајно, а не теолошке предности богумилства. Увек је било циника и завидљиваца.

Закључак

Толеранција има сличности са екуменизмом исто толико колико сличности има између истинске љубави и блуда. Као што смрадну страст блуда блудници прикривају именом «љубави», тако се и смрадна јерес екуменизма прикрива под именом «толеранције». Српска Црква има права да буде православна и да буде нетолерантна према проповеди јереси. У супротном она би постала равнодушни издајник истине и Христа. То што је нетолерантна по питању проповеди јереси у православним срединама, не значи да је нетолерантна према самим мирним римокатолицима који гледају своја посла и не млате се да иду у Ниш да воде римокатоличку литију међу православнима.

Српски народ има права да буде против параде «поноса» као параде хедонизма и проповеди моралног разврата. Православни народ има право да буде против параде римокатолика у Нишу на дан Рођења Пресвете Богородице 2013. као параде екуменистичког прозелитизма и проповеди духовног разврата. Духовни разврат је страшнији од моралног. Јереси покушавају да унаказе Христа. Код њих је тзв. «Христос» обезвређен, и осмрћен. Пошто више Христа Богочовека, по њима, нема, скоро све је дозвољено.

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»