У Валони хиљаде мртвих Срба, нигде гроба

НА коју год страну да се окренеш, поглед се судари са некадашњим бетонским пушкарницама. Неми сведоци комунистичке Албаније и војске Енвера Хоџе, још одолевају. Али пусти и обрасли шибљем, стопљени са сивим каменим стрминама. Сада су, додуше, само атракција. Заустављају се испод њих туристи, траже најбољи угао за објективе својих камера.

Одоздо, продире мирис соли. Који километар даље, као с небеса поглед, трепери албанско море, боје тиркиза.

Путујемо у Валону, луку смрти и луку спаса за хиљаде српских избеглица. Одавде су бродовима кренули према Грчкој.

Враћамо време…

– У Драчу, после натезања са савезницима и после вишемесечног пешачења и смрти од глади, болести и пушака са арбанашких ћувика, на лађе су примљени најслабији српски цивили и војници. Према Валони, у нови егзодус, гурнути су најкрепкији. Српска младост, студенти, ђаци и телом снажнији војници. Какав цинизам савезника… Да и њих до Валоне сасвим докрајче новим, дугим пешачењем.

Пут од Драча води уз саму албанску обалу. Подиже се и нестаје међу каменитим албанским висоравнима. Па се спушта до самог мора… И, поново се пење у брда.

Божанствен предео! Али, за исцрпљену српску младост, прекобројну из транспорта за Бизерту и Крф, био је вечно уточиште. Од десет хиљада, из марша према Валони, према записима Интендантуре Врховне команде српске војске, трећина није успела да савлада тежак пут преко јужне Албаније.

– Снажнији и здравији вукли су оне ицрпљене, који су скапавали на том путу – забележено је у хроници сећања.

– Није било места на коме није било гроба. У једном гробу по двоје-троје. Испод камења су остали, брат до брата. Овај оскудни крш ни земље није имао да их покријемо.

А, на овом путу, којим враћамо сећања на страдање и славу народа и српске војске, нигде белега. Нигде никаквог знака. Путоказ су нам, једино, записи старих ратника и ове белешке из хроника. Ново време, и нова идеологија, и овде у Албанији, и тамо одакле смо кренули, потиснуло их је у заборав.

Заустављамо се на заравни.

С леве стране древни грчки манастир. Испод, нова грчка црква, кров јој је боје тиркиза. Грци и Албанци обнављају своје трајање на југу Албаније. Уз пут, даље, на свакој кривини, на свакој раскрсници до Валоне, подигли минијатурне цркве. Малени храмови овде, боље од сваког знака, упућују на корене њихове православне вере.

Читамо запис у камену: „Хелени, својој вери“.

Ево Валоне! Полазивач бележи 112. километар од Драча. Пред нама велико, модерно пристаниште. Пристижу бродови, укрцавају се људи, аутомобили, камиони, аутобуси.

Ни трага оног времена, с почетка прошлог века. Ни трага о голготи српског народа и његове војске, која је из ове луке кренула на пут спаса, према Крфу. А трећина нашла смрт.

– С једне стране слегла се српска војска, у ближој и даљој околини валонске базе. Траже хлеба и чекају обећано укрцавање. У чекању тоне у све дубљи очај. Италијани, Французи, Енглези… Не доносе храну. Умиру војници. Падају као лесе. Младост умире. Савезници одбијају да се преко њих пошаљу депеше о овом ужасу. Они својим посадама, сваког дана донашају свега и свачега. Чак и вина у бурадима. А наша војска… Полегла по пристанишној прљавштини, скупља отпатке и њима утољава глад – записао је Ђорђе Богдановић, из интендантске коморе Врховне команде српске војске.

– Да ли знате нешто о транспорту српских збегова из ове луке – питамо људе у Валони.

– А када је то било – стигло је питање, уместо одговора.

Неколико реченица, покушавамо да објаснимо… Гледају нас са неразумевањем и извињавајући се…

Пратимо бродове, крцате веселим туристима. Валона је, одавно, постала привлачна туристичка дестинација.

Цури време. Ако не кренемо овог часа, изгубићемо везу са скелом у Саранди… А скела, као из оног времена… Одавде ћемо према грчкој граници, потом, трајектом у Игуменицу… Идемо на Крф.

ГРАМ ХЛЕБА ВОЈНИЦИ, студенти и ђаци у Валону су стизали са комадићем хлеба у торбицама који су им дали Грци, на путу преко албанског југа – забележила је Интендантска комора. – Код умрлих, налазили смо, не више од двеста грама сувог хлеба. Није га појео ни у крајњој нужди. Хлеб је чувао, могуће је, да га с неким подели.

УЗДИСАЈИ САМРТНИКА ИЗ архиве, поглед на Валону, из пролећа 1915. Гледам наше очајнике, изнемогли, вуку се луком. Слушам самртничке, последње издахе. Уздисање издишућих, који се отимају немилосрдној смрти. Али је она немилице косила, да би костурима из марша наше младости, прекрила читав пут од Драча до Валоне и овде, у Валони. То су последице гладовања, пешачења, у које су нас упутили савезници.

(Наставиће се)

НОВОСТИ