НЕБОЈША МАЛИЋ: ДА ЛИ ЈЕ ОСТВАРЕНА ВИЗИЈА СОЊЕ БИСЕРКО

План окупације из 1999, за који се веровало да је немогућ, спроведен је – без испаљеног метка, испод жита, полако и постепено

То што је писао БлејнХарденпре 14 година не сме да остане без одговора – јер је у међувремену спроведено. Прво и пре свега, пада у очи Харденов опис „диктатуре господина Милошевића“ и њеног наводног крвавог трага на југословенским просторима. Ова прича, иначе општеприхваћена у масмедијима на Западу у то време (али и данас), у потпуности је погрешна. Не само да су страдања у току дотадашњих сукоба по потреби заташкавана (кад је реч о Србима) или преувеличавана (кад је реч о свим осталим групама), него су се суморна предвиђања погрома над Мађарима у Војводини или муслиманима у „Санџаку“ показала као маштарије злих језика. Србија је и данас етнорелигијски најразноликија држава на простору убијене Југославије, док су сви остали фрагменти, листом штићеници Империје која се куне у „разноликост“ као врховну вредност, хомогенизовани – и то махом истребљивањем Срба.

Друга ствар која пада у очи је Харденова нимало иронична употреба синтагме „место (Србије) у благодатном и демократском свету“. Пропагандисти Империје заиста су веровали, а верују и данас, да америчка војна сила ствара свет благостања и демократије (која би требало да је синоним за све добро, од мира до богатства), и да свако ко одбија да буде део тог света мора бити сломљен. А место које је у том поретку одређено Србији описано је у оној сцени из Дејтона са белим парчетом хартије, на којем Ворен Кристофер није хтео да напише шта Америка захтева од Србије, јер се од Београда очекивало да увек и безусловно испуњава све захтеве Вашингтона.

Данас, у петој години катастрофалне финансијске кризе и привредног колапса широм Америке и ЕУ, прича о благодетима демократије звучи малтене непристојно. Али и Империја и Државно Дно је свеједно причају Србима („предајмо то Косово да живимо као сав нормалан свет“). Притом сасвим приличи подсећање да је нацистичка Немачка својевремено позивала Србе да заузму своје место у „европској породици народа“ – под Хитлером, дабоме – као неминовност, судбину и једини разуман избор.

Што нас доводи до следећег запажања: Харденов текст говори о српској „националној психози“, наводном комплексу жртве и „екстремном национализму“, који, ето, већ деценију „ремети“ тај део Европе. Ту су класичне немачке и аустроугарске тезе, срочене како би оправдале агресију на Балкан како 1914, тако и 1941. Вреди споменути и да је управоХитлер сматрао Србе за „реметилачки елемент“ у Европи.

„ГРАДЊА ИСПОЧЕТКА“У устима Хардена и осталих западних новинара од деведесетих наовамо то је такође и перфидна замена теза, јер се управо све друге групе на Балкану – од Словенаца и Хрвата до Албанаца и „Бошњака“* – позивају на свој статус жртве и правдају сва своја непочинства као нужну самоодбрану. Само и једино Срби нису никада тврдили да самоодбрана оправдава све – и управо због тога их једине за то оптужују сви остали учесници у сукобу.

Елем, пошто је заменом теза исконструисао слику о Србима као повампиреним нацистима – користећи, нимало иронично, управо нацистичке аргументе – Харден пише о потреби да се Србија окупира и да се по диктату извана изврши реконструкција (не обнова, већ дословно „градња испочетка“) њене политике, друштва и привреде. И ту се позива на пример америчке окупације Немачке и Јапана после Другог светског рата, који за озбиљне историчаре представља изузетак, а не правило. За дворске историчаре и пропагандисте, међутим, правило је све што служи сврси, а сврха у овом случају је представљање Америке (тј. НАТО) као врлог витеза на белом коњу који по свету разгони злотворе.

За историчаре с којима је Харден разговарао – Дауера и Шворца – први и последњи пут сам чуо у том тексту. Судећи по објављеним књигама, баве се послератном Немачком и Јапаном. Из сопственог искуства могу да посведочим како су резултат америчког образовања углавном фах-идиоти, који о једној теми знају много, а о свему осталом не знају готово ништа. Притом не мислим да вређам своје професоре кад кажем да су ме углавном научили методологију, док сам садржај историје учио сам. Зато приче Дауера и Шворца о наводним сличностима Србије са Немачком и Јапаном с правом сматрам небулозама, јер је природно да ће видети сличности (иако их нема) ако посматрају ситуацију с намером да их нађу.

Много занимљивији су Данијели – Сервер и Голдхејген. Сервера и данас медији у служби квислиншког култа називају „експертом“ за Балкан и његовим пословично антисрпским изјавама поклањају велику пажњу. Нико да спомене како је Сервер својевремено позивао на војну окупацију и преумљавање Србије, „покварене до сржи“. Што се Голдхејгена тиче, сасвим је могуће да је он поверовао у пропаганду о Србима као реинкарнацији нациста, па је искористио прилику за промоцију своје тезе о немачкој колективној кривици. Иначе, он је 2002. објавио књигу у којој оптужује Римокатоличку цркву за саучествовање у Холокаусту (због које је проглашен непожељним у Пољској). Нисам упознат са њеним садржајем, али готово сам сигуран да се у њој не спомињу ни Степинац ни НДХ. Не уклапају се у предрасуде.

Међутим, Харденов „крунски сведок“ је нико други до црна еминенција невладничке сцене у Србији Соња Бисерко. Управо Бисерко најватреније заговара окупацију, пореди Србе са нацистима и иначе форсира замену теза о правдању злочина самоодбраном – која, као што рекох, није присутна код Срба, али зато јесте код свих осталих: „ми смо се само бранили“ је рефрен који једнако певају Јелко Кацин, Стипе Месић, Хашим Тачи и Харис Силајџић.

Бисерко не само да није кривично гоњена због отворене сарадње с непријатељем – тј. састанка са Медлин Олбрајт, на којем је молила за окупацију – већ све до данас неометано жари и пали Србијом.

И ту стижемо до најпоразније чињенице у целој причи. Наиме, иако није дошло до војног освајања Србије – што, по Харденовом признању, нико на Западу и није сматрао остваривим – окупација какву је прижељкивала Соња Бисерко ипак је успостављена. Само што је то, уместо војним путем, учињено помоћу тројанскогкоња званог „петооктобарска револуција“.

НИЈЕ ГОТОВО Скоро све што је Бисерко предлагала у мају 1999. је и остварено. Кренимо редом:

1. Оптужница против Милошевића пред Хашком Инквизицијом подигнута је тачно две недеље касније, 27. маја. Иако је током процеса успео да оповргне све наводе оптужбе, Милошевић је пре краја суђења напрасно умро под сумњивим околностима. То је добро дошло самом Трибуналу, али и медијској машинерији Империје, која га је потом осудила у медијима, а данас га ево уврштавауизложбе о ратним злочинима као новог Хитлера.

2. НАТО није успео да порази српску војску у рату, али је зато она уништена у миру „реформама“ квислиншких министара (Тадић, Давинић, Шутановац) и доведена у позицију да буде „стратешки партнер“ Националног гарди Охаја.

3. Хашком циркусу јесте била посвећена велика медијска пажња, али се то окупаторима вратило као бумеранг на процесу Милошевићу. Сада, уместо директног преноса, из Хага стижу пажљиво упаковане медијске презентације које немају везе са истином, али зато сваком речју негују фантазију о српском „злочиначком подухвату“.

4. Медије у Србији готово у потпуности контролише Запад, што директно, што индиректно путем квислиншког култа. Свако неслагање са захтевима Империје и „вредностима“ Соње Бисерко протерано је у интернет-герилу. А забрана „проповедања српског национализма“ манифестује се као ниподаштавање свега српског, од ћирилице до вере, културе и идентитета – уз паралелно величање не само свега западног већ и свега хрватског као варијанте коју фаворизују и Бисерко и њени спонзор.

5. Предложени „Маршалов план“ за Балкан остварен је у виду субвенција Хрватској, Албанији, режиму Мила Ђукановића у Црној Гори, муслиманским властима у Сарајеву – које су углавном покрадене или проћердане (па је чак и Њујорк Тајмс то морао да призна) – и самопроглашеној мафијашкој „држави“ Косово (при чему су амерички „херојски ослободиоци“ похитали да скину кајмак). У Србији је Империја дотирала само и једино квислиншки култ (Бисерко и њој сличне), док је на земљу у целини примењен Моргентауов, а не Маршалов, план: подела. деиндутријализација, распродаја странцима, општа пљачка природних и људских богатстава.

Да не буде забуне, није Соња Бисерко наговорила Империју на окупацију, већ је по наруџби артикулисала аргумент који је Вашингтону био потребан („Ето видите, сами Срби нас зову да их окупирамо!“). Било како било, план окупације из 1999, за који се тада веровало да је немогућ, заиста је спроведен – малтене без испаљеног метка, испод жита, полако и постепено.

Мада из свега овога може да се помисли како је Империја свемоћна а сваки отпор узалудан, то би ипак био погрешан утисак. Наиме, процес преумљавања није ни издалека онолико успешан каквим га квислиншки култ представља. Иако је учињена велика штета, она није ни неповратна ни непоправљива. Већ двадесет и кусур године покушавају да елиминишу Србе, а то им још увек није пошло за руком.

Уосталом, Харден на крају свог текста истиче пример диктатуре „високих представника“ у БиХ, односно Карлоса Вестендорпа, који је демократију и људска права (попут слободе говора) утеривао чисткама на телевизији РС и сменом изабраних владара. А где је данас свемоћни Охаер?

Одговор на то питање објашњава нападе на бањалучке власти у последње време. Уверени да су покорили Србију, руководиоци Империје сада желе да елиминишу по њима последњу претњу фантазији о свемоћи Запада, сазиданој од лажи и сапунице.

Готово? Ништа још није готово.

__________

Објашњење:

* Термин „Бошњак“ стављам под наводнике и не волим да користим зато што је ем вештачки и политички тенденциозан – уведен 1993. као покушај да се БиХ представи као национална држава само оних њених становника који исповедају ислам – ем увредљив, јер потиче од турске речи „бош“, која означава празину, ништавило, безвредност. Тако да „бошњак“ на језику утемељитеља идентитета БХ-муслимана дословно значи „ништарија“.)

СивиСоко / Нови Стандард