Косметски Срби нису послушали Београд

Одлука руководства косметских Срба да бојкотују предстојеће новембарске изборе за локалне органе власти на Косову и Метохији, преводи на нову раван ситуацију у троуглу Београд-Приштина-Брисел. Позвавши једногласно да се не изађе на гласање, на свом заседању у Звечану, посланици локалне скупштине су заправо гласали о неповерењу према косовској политици, не само ЕУ, него и Србије. У суштини то значи дезавуисање изјава руководства Србије како оно у потпуности подржава своје сународнике на Космету.

Притисак који званични Београд последњих дана врши на косметске Србе како би их убедио да пристану да изађу на изборе, заиста је без преседана по свом карактеру. Кулминацију је представљао састанак лидера косметских Срба са председником Србије Томиславом Николићем, на којој је шеф државе подвукао да је “учешће на изборима – најбољи вид борбе за државне и националне интересе Србије на Космету”. Са своје стране, приликом посете Косовској Митровици, председник владе Ивица Дачић је изјавио да ће формирање Заједнице српских општина на принципима статусне неутралности на Космету постати “главни начин” борбе за националне интересе.[1]

Међутим, огромни притисак није донео жељени резултат. Преовлађујуће мишљење косметских Срба о изборима, а уједно и саветима/захтевима Београда, можда је најпрецизније изразио један од њихових лидера – Славко Стевановић: “Ми не желимо сукоб са Београдом, али не можемо да прихватимо такав савет, јер је наше учешће на изборима у супротности са Уставом Србије.”[2] Истовремено су посланици српске Скупштине Косова и Метохије оштрој критици подвргли Уставни суд Србије због неспособности да се изјасни поводом усклађености Бриселских споразума са главним законом земље. Слична позиција највишег судског органа, по њиховом мишљењу, наноси “непоправљиву политичку и правну штету” интересима земље и њених грађана.[3]

Какве ће последице имати одлука косметских Срба о бојкоту локалних избора на Космету (разуме се, уколико у наредним недељама та одлука не буде преиначена)? Судећи по информацијама којима располажемо, у руководству ЕУ су више него озбиљно доживели реакцију косметских Срба. Анонимни извори из Брисела истичу да сматрају учешће косметских Срба на гласању 3. новембра по бирачком списку који је донела Приштина, “каменом темељцем” свих до сада постигнутих споразума између Београда и Приштине. Слично гласање – у чију неизбежност у Бриселу нису сумњали до последњег тренутка – треба да буде главна и завршна цигла у здању самопроглашене косовске независности. Разлог је једноставан, премда прилично језуитски: пристанак косметских Срба да играју по правилима Приштине аутоматски чини бесмисленом сваку дискусији у Београду око признавања или непризнавања Косова. Једноставно зато што се тада неће имати шта и ко “не признати”. А одмах по пристанку Србије да призна Косово, по западним рачуницама, из заграда ће изаћи и Русија. У овоме се и огледа тајни етапни план, због кога је био и потребан априлски споразум: прво из игре треба избацити косметске Србе, потом Београд и српске патриотске снаге и на крају Русију.

И одједном, план је заустављен. Косметске Србе није привукла чак ни “великодушност без преседана” од стране “Централне изборне комисије Косова” – која им је понудила и могућност гласања изван граница Косова. Тим пре што Енвер Хоџај, шеф спољнополитичког одела самопроглашене “Републике Косово”, није пропустио да примети да ће упркос томе гласање протећи “на основу косовског законодавства.”[4]

Изгледа да је управо последња околност постала одлучујућа за косметске Србе, који своје учешће на сличном гласању сматрају као издају Србије и Устава Србије. И сада целокупна вишестепена косметска конструкција Запада виси о концу. Јер ако десетине хиљада косметских Срба изађу из те конструкције, тада се не може говорити о “коначном решењу” за Косово и Метохију. А у незавидном положају ће се наћи и садашње руководство Србије. Оно ће бити принуђено да практично призна, као прво, да су споразуме са Приштином потписивали иза леђа косметских Срба и не узимајући у обзир њихове интересе. А као друго, да српска влада нема реалне полуге којима може утицати на Косовску Митровицу. И једно и друго је веома опасно по политички имиџ владајуће коалиције и лично председника Николића.

Не треба уопште сумњати да ће у данима који следе, још више порасти притисак на косметске Србе, како из Приштине, тако и из Београда. Тоналитет том притиску већ је дао Ненад Расић, Министар за рад и социјална питања у “косовској влади”. Он је позвао косметске Србе да узму учешће на предстојећим изборима, како не би угрозили “осам милиона људи у Србији”.[5] Смисао је више него јасан: због тврдоглавости косметских Срба, Београд ће морати платити “кочењем” своје кандидатуре за пријем у ЕУ.

Дозволимо да је тако. Али зар није судбина њихових сународника важнија од интеграција у ову или ону организацију – чак и у тако “престижну” као што је ЕУ? Премијер Србије Ивица Дачић већ је обећао да ће извршити “персоналне промене” у српским структурама на Косову и Метохији због њихове политике, која по њему, противуречи “државним интересима Србије”.[6] Међутим, да ли слична бирократска премештања могу решити сам косметски проблем. Поред тога, главно питање и даље остаје отворено: колико државним интересима Србије уопште одговара приступање Србије Европској Унији – тим пре ако се то ради по цену кључних уступака по питању Косова и Метохије?

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе