Прича о малом Николи Крајиновићу и његовој породици и како је због усташа заувек остао беба

nikola_krajnovic_sa_bakom_andjelkom-01Никола није доживио и прославио свој други рођендан, остао је беба, дјечак, малишан, у Божјем наручју за цио живот.

Мајка Јелена родила је Николу негдје око Никољдана 1939. године у породичној кући у Читлуку, селу крај Дивосела, котар Госпић.

Да ли је име добио по оцу Николи или по Светом Николи, није ми познато. Мајка му је умрла десетак дана по породу. Имао је двије старије сестре – Наду и Милеву.

Након смрти Николине мајке његов отац се оженио – Смиљом.

Никола је као најмлађе дијете и први рођени мушкарчић након двоје женске дјеце био мезимац.

Идиличан сеоски живот породице Крајновић и дјетињство малог Николе брутално је прекинула усташка офанзива 2. августа 1941. године.

Бјежећи пред усташама, у збјегу у Крушковачама између Дебеле главице и Височице, нашло се много народа из Дивосела, Читлука и Орница.

У збјегу се нашао и Никола са своје двије сестре и маћехом Смиљом.

У зору 5. августа, након два дана проведена у збјегу, усташе су напале. Настала је жестока пуцњава на све стране из пушака и пушкомитраљеза. Проломили су се језиви повици усташа: “Опколи, хватај живе”.

Киша је падала у току ноћи. Дјеца су била озебла и гладна. Свако је бјежао, а да није знао куда.

Случај је хтио да се у насталом метежу Никола нашао у Смиљином наручју. Његова најстарија сестра Милева, шчепала је за руку млађу сестру Наду и њих двије су потрчале неким споредним путићем у шуму.

Милева је добро познавала тај предио, јер је као старија тамо чувала краве.

Смиља је са Николом и групом сељана потрчала уз једну косу према превоју у смјеру села. Ту су их стигле усташе, опколиле и поклале. Мртва тијела су остала на ледини.

Никола није доживио и прославио свој други рођендан. Остао је беба, дјечак, малишан. У Божјем наручју за цио живот.

На Крушковачама је тога дана побијено 907 чељади.

Приликом прочешљавања шуме усташама је пало у руке и 48 мушкараца, жена и дјеце, које су одвели на Аланак на Велебиту, дијелом побили, поклали, па полуживе и живе бацили у Јарчју јаму.

Након неколико дана Николин отац је нашао стратиште и на њему тијела свог малог сина и жене.

Покопао их на самом мјесту страдања, у заједничку гробницу са осталим страдалницима.

По завршетку рата тијела су пренесена и сахрањена у заједничку гробницу на православном гробљу у Читлуку. На стратишту у Крушковачама подигнут је споменик, а на гробљу спомен-плоча.

krajnovic-porodica_1938-39-01Николин отац је на огњишту у Читлуку остао све до 9. септембра 1993. До акције хрватске војске “Медачки џеп”. Тада је, као и многи други, протјеран и избјегао на исток.

Умро је у Београду.

Ову причу испричала ми је Николина нећака Софија. Кћерка његове сестре Наде, оне дјевојчице која је избјегла покољ, бјежећи и држећи за руку старију сестру.

Софији сам рекао да је она – као и ја, као и многи други потомци покланог народа, случајно рођена.

Оптеретила ме судбина малог Николе, бебе, дјечака, малишана који није имао прилику да проживи дјетињство, да дочека животно доба младића, да изроди своју дјецу.

Можда о Николиној судбини размишљам и пишем, јер и сам имам кћеркицу његовог узраста.

Погледам њу, погледам пожутјелу фотографију, тијелом прође језа, а туга крене као лавина.

јадовно.цом / Душан Басташић / Интермагазин.рс