(Нажалост) неизмишљени ликови

Несумњиво подстакнут варљивом сигурношћу страних политичких скута – а и садржајима који се држе у разним фиокама – номинални премијер Србије Ивица Дачић наставља да тренира строгоћу над неколико десетина хиљада храбрих и одлучних Срба са севера Косова и Метохије: “Нико нема права да води политику која је супротна државним интересима Србије, а који се у овом тренутку састоје у томе да Срби на Косову имају своје легитимне и легално изабране представнике који ће бити међународно признати, а не само представљени као неке паралелне структуре које нико не признаје”, изјавио је Дачић 19.8.2013. у Текеришу, додајући да ће сви функционери који на Косову и Метохији воде политику супротну владиној бити смењени.[1]

Треба обратити пажњу на пажљиво одабрану терминологију номиналног премијера – да нико нема право да води политику противну “државним интересима Србије”. То је чиста замена теза индивидуе која је положила заклетву на Устав Србије – и од тада га немилице крши, поготово када је реч о Косову и Метохији. Са своје стране, Срби са севера Косова и Метохије, односно њихови представници којима Дачић прети сменом, управо бране Устав Србије одбијањем да учествују на “локалним изборима” 3.11.2013. који треба да се спроведу према законима косовске квази-државе. Дачић, Влада и председник републике су “државни интерес”, појам који путем својих контролисаних медија могу некажњено да дефинишу по сопственом, односно споља-диктираном нахођењу – прогласили за врховну вредност. У име “државног интереса” се може све – па и кршење највишег правног акта земље. Узурпација и необјављена диктатура су далеко одмакли у Србији, под будним оком, односно “мониторингом” Европске уније и њене предубоке посвећености “владавини права”. Штавише, Србија се неће сматрати чак ни правим кандидатом за кандидата за неизвесно будуће чланство у “најзначајнијем мировном пројекту у историји човечанства”, како ју је, у посебном налету ЕУфорије, једном приликом окарактерисао садашњи председавајући Генералне скупштине УН,[2]ако не буде до краја доследна у кршењу сопственог устава, тј. у гурању својих косметских сународника изван уставног поретка земље кроз примену тзв. Бриселског споразума.[3]

Дачић је, нажалост, прилику за “јуначење” добио поводом обележавања 99-годишњице славне Церске битке, чији истински јунаци представљају све оно што садашња београдска власт није – спремност за суочавање са далеко моћнијим непријатељем ради одбране земље, утемељену у претходној одлуци тадашњег државног руководства да одбије аустро-угарски ултиматум и повуче истинску црвену линију испод које ниједна земља или народ који држи до себе не могу да иду. Психолошки, Дачићу је сигурно годило што је, стојећи као Лилипутанац међу сенима дивова, имао прилику да бар према неком иживљава своје комплексе. Но, то сигурно није цела прича. Увек, и у свакој прилици, кроз векове, конвертити су увек осећали потребу – на коју често нико споља није морао да их подстиче – да се доказују, не само својим новим господарима већ и свом новом идентитету. Дачић је сада ЕУропејац. “Најевропљанин”. Није сигурно шта је тачно био пре тога. Но, као и бивши радикали Вучић и Николић, он ће, одсад па надаље – тј. док му од Брисела и Вашингтона зависе власт и слобода – непрестано морати да се доказује. Представници западних сила често умеју да буду далеко умеренији. Тако, нпр. командант КФОР-а Фолкер Халбауер, поводом могућности уклањања барикаде са главног моста у Косовској Митровици, јасно каже да ће она бити уклоњена тек “ако су све стране за то да се склони”[4]. Но, новопечени најевропљанин неизоставно тежи да надвиси ЕУропског староседеоца. Он не полаже ништа на то што се север КиМ више пута скоро једногласно изјаснио, што референдумски, што преко својих изабраних представника, против признавања сецесионистичких приштинских власти а у корист опстанка и живота у сопственој држави, у складу са својим неотуђивим грађанским правима. ЕУропљанин бар вербално уважава другу страну. Најевропљанин би да смењује, па и хапси ту исту страну, на којој је колико јуче био. Он се боље дружи и разуме са Тачијем него са било ким из северне Митровице. А wannabeкоји би да крене стопама Најевропљанина, неко попут Оливера Ивановића, само се брука трудећи се да докаже своје “познање права”. “Држава има своју политику и оног тренутка када Влада Србије донесе свој став и потврди га Скупштина, онда то постаје законска обавеза за све оне који су делови државног апарата у покрајини,” вели Ивановић, не схватајући не само да је тзв. Бриселски споразум политички а не правни акт и да у уређеним земљама постоје институције зване уставни судови, на којим је да одлуче шта је а шта није “законска обавеза” – наравно, када им се то право омогући, што није случај у ЕУропској Србији. Да не заборавимо ни Марка Ђурића, Николићевог саветника, који радо рекламира “постизање суштинског јединства представника српског народа на КиМ и државе да се изађе на локалне изборе 3. новембра са јединственом српском листом”,[5]притом елегантно, (нај)ЕУропски прећуткујући чињеницу да су “представници српског народа на КиМ” који су дошли у Београд 20. августа на састанак са председником републике заправо чиновници јужно од Ибра које је поставила београдска власт, и да је то једини извор њиховог наводног легитимитета.

Но, вратимо се Најевропљанину. Будући да је родом из Призрена и да је обестан, згодно је упоредити Дачића са Хамзом Вукашиновићем из Ораховца код Призрена, једног од “Неизмишљених ликова” сјајног писца, приповедача и вође српског ослободилачког покрета у Македонији, Григорија Божовића:

“Уколико се више спомињало његово српско презиме у намери да се он нешто омаловажи са својега давнашњега порекла, утолико га је притискао стравичан нагон да буде охолији, помамнији и бешњи Турчин. Хтео је сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како ни мало нису бољи Турци од њега они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих брда.”[6]

То је тај део конвертитског менталитета који је међу Србима добро познат, из ког су се изродили највећи антисрпски злотвори и одметници. То је међу најупечатљивијим специфичностима овдашњег поднебља: док се у сређенијим срединама слабост карактера или непостојаност друштвено амортизују на овај или онај начин, бескрупулозноћу или малодушношћу у пењању или одржавању на друштвеној лествици, а који ипак не остављају трајне последице по национални идентитет, дотле се на овом цивилизацијском раскршћу такви, углавном карактерни недостаци плаћају много вишом ценом: тражи се не само човек, већ и његова душа.

Разуме се, и у таквим околностима јављају се битне нијансе. За разлику од Ивице, Хамза је био охол и храбар ратник, полуодметник и од самог султана. “За Србе је имао само презрење. Нечувено и невиђено, грубо и погано.” Али не за баш све: “… не памти (се) да је кога о Божићу посетио, док је међутим сваке славе код Трифуна Леденичанина пио ракију до зоре и благосиљао уза сваку чашу лепше но какав најправославнији Рогожњанин. А Леденичанин је већ имао на души више од тридесет Турака!… Уосталом, свету је било још чудноватије што је он уљудно, Бога прихватао само онима православне вере који су се држали на пушци и крвили. За све остале који су му се до земље клањали, једва је, не гледајући их, кроз зубе цедио: – Арно, бре рајо, арно!…”

Срби који се противе тзв. Бриселском споразуму и лажним новембарским изборима баштине Милоша, Његоша, па и Трифуна Леденичанина. Њих неколико десетина хиљада на северу КиМ који стоје наспрам не само Арнаута и њихових савезника, најмоћнијег војног савеза свих времена, већ и против сопствених конвертита су далеко најистуренији. Али њихова борба је и борба за душу Србије. Подсетник да ће, што сте понизнији, завојевач и његове домаће слуге само још јаче притискати. Неће се они зауставити на Косову – сам Вучић је, како се говори, вођама са севера у лице признао да су “следећи на реду” Херцег Босна и Република Српска. А затим ће, неминовно следити и Војводина, и рашко-полимска област, и Прешево, Бујановац и Медвеђа… Неће Србију извући из глиба ни разни социјално-економски програми, ни борбе за “културу” (ако смо баштиници Косовског завета, онда нам је дужност да ту културу спроводимо и на делу, а не само на пуким речима) – ако претходно не поврати своју храброст и чврсто одлучи да буде верна себи, како ју је Владика Петар IIПетровић Његош ненадмашно прозирао:

“Еј Србине, витешко кољено,

Ко те тлачи, мајка ти жалосна!

Рашта своје силе не познајеш,

Рашта миш‘ци удар не измјериш

Који може врага сатријети…”[7]

Таквом Србијом не само да конвертити неће више управљати, већ ће се многи на овај или онај начин њој и вратити. Нешто попут Хамзе Вукашиновића, који на крају приповетке, приредио гозбу локалним Србима које је, због њихове “мушкости” ценио и који су прихватили да му оберу виноград. Прво је, на врхунцу весеља, навалио да му се нешто одгусла. Одушевљен Женидбом Паше од Тирана, поручи српском јунаку и гуслару: “Тако ти крста сад једну још постару, једну како је било у Косову!” Кад гуслар опева како је Милош Мурату стао испод грла, не могаше да издржи још један од присутних Турака и удари га гуслама по глави. На то Хамза уста и скочи на Турчина, а кад су их раставили, даде му до знања да више нису пријатељи. Пријатељ му је био онај ко га је суочио са истином – и његовом и својом.

“Сутрадан је сам Хамза Вукашиновић весело помагао Колашницима да товаре своју заслугу у грожђу и пићу… Задовољан је био ораховички Турчин: његов брат је тога јутра по изгранку дивнога јесењега сунца убио Селмана Чибуковића (горе-поменутог Турчина)”. Тхе енд.

Александар Павић / Фонд Стратешке Културе