Скадар: Гробница за српске душе

ТРЕПЕРИ Скадар на Бојани. Овог августа, божанствени предео. Испод старе тврђаве мирују маслињаци и виногради. Миришу смокве и бели слез уз камене ограде. У сећању преживелих српских војника, сачуваних још само у хроникама страдања и славе, скадарска равница била је гробница за неколико хиљада душа. Оне, који су претекли двомесечни ужас зиме у албанским планинама, овде су дочекали ветрови, кише и иловача која им је, изгладнелим, тргала стопала из чланака и зауставила их, заувек, у безименим гробовима.

Репортери „Новости“ у сусрет великом јубилеју, стогодишњици Првог светског рата, упутили су се траговима потресне српске епопеје. Има ли иког, живог, да о томе посведочи? Покаже белеге подвижника, који су уместо капитулације изабрали страдање.

Редови који следе донеће одговор. Причу о чуварима сећања.

Камени пут води од Скадра према Пуку. Албанци га још зову Пут српске војске. Овуда су се пробијали српски збегови, према Љешу и Драчу, изнурени глађу, болестима и дуготрајним пешачењем.

Иза, остаје Скадар. Обгрљен је брдима Тарабош и Брдица, низ који су се спуштали збегови. Испраћају нас глас мујезина са нове џамије и звона са католичке и православне цркве, одједном. Није ни чудо. Све три богомоље су, на једва триста метара у пречнику. А, нико ником не смета. Тако кажу у Скадру.

Пут српске војске према Пуку… Нема стопе, једне једине стопе на којој овде смрт није потписивала живот. А нигде записа, било каквог знака. Комунистичке власти Енвера Хоџе збрисале су их са лица земље. На местима страдања подигнути су бункери, бетонске пушкарнице, из далека, налик на печурке. И, да није још живих сведока којима су преци оставили завет да земљу препуну српских костију не ору, сваки траг би био затрвен.

Село се зове Буризи, у преводу Црни камен. Ко год да је овом месту дао име, најбоље га је стопио са окружењем… На десетом километру јужно од Скадра. Ми… На првом километру пута, запињемо. Наш аутомобил није у стању да савлада оштар камен који штрчи и удара у точкове.

– Комбијем ћемо лакше – каже Едмир Пиланић, из Скадра, с којим делимо невољу пута српске војске кроз овај део Албаније. Вратио се. И, убрзо је стигла помоћ. Али, то, убрзо, траје и траје. Чекамо Едмира на заравни на којој се само поскоци легу. Небо ужарило, врелина цеди. Прерано осушене смокве и дивље купине…

И, да се овде за часак, зауставимо. Ко је Едмир Пиланић, који жели да нам помогне у откривању трагова голготе српског народа у повлачењу према лукама спаса.

– И моји су преци Срби. Само нам је вера друга… Толико смо чули од овог човека који на аутомобилу албанских регистарских ознака има и налепницу СРБ.

Комбијем крећемо даље. Пред нама, у теснацу између језера и сиве узвишице, једно домаћинство! Цело село, једна кућа. Ми тражимо Петера Хилу. И то је једини домаћин у Буризију. Том Црном камену, месту страдања Срба.

Фото: Албанка Куша на улазу у српско гробље које се налази на имању њене породице

На њиви овог домаћина, окружени храстовима и четинарима су српски гробови. Само их овај човек, с времена на време посети. Очисти коров…

Едмир телефонира Петеру. Нема одговора… Дозива га, ниоткуд одзива. Онда се, комбијем, сам упутио према кући, у подножју. Нас је оставио на узвишици. Отуд нам је јавио:

– Ево Петера, ево га, стиже… Био је с мајком у њиви.

До овог сусрета под врелим небом црног камена, покушавамо сами да развежемо жицу која спаја две стране ланца на дрвеној капији гробља. И таман да у томе и успемо, наилазимо на нову запреку. Катанац! Петер је двоструко обезбедио ово место српског страдања.

– Гробови су то – каже нам, долазећи на похабаном мотору. Иза њега је била његова мајка. Стигла у традиционалној, албанској ношњи.

Надреална слика. Њене снежно беле платнене шалваре. Преко њих сукња од истог платна, па, ручно ткана шарена кецеља. На глави бела марама. Испод извучене кићанке црне, вештачке косе. Њених осамдесет седам година и – мотор.

Сишла је са седишта, као да је на њему рођена. Раширила руке, као да нас је чекала.

– Ја сам Куша, Петерова мајка – казала је.

Четири пута је сваког од нас изљубила. И сваком, из кецеље, пружила конзерву пива. Хладног пива.

Откључали су капију на улазу, парче своје земље, а место српског страдања. После неколико десетина метара, пред нама се указао прост дрвени крст око кога се успињала дивља ружа. Свуда около се виде улегле хумке. И, један камен, крајпуташ.

Покушавамо да одгонетнемо запис у камену. Избројимо хумке. Слушамо причу старице, коју преводи Едмир.

– Мој брат, по коме сам дала име сину, овако је говорио: Горе на узвишици су гробови српских војника. Немојте ту земљу никада да преорете. Упамтио је, и причао нам у каквим су мукама умирали, пролазећи овуда. Ћутећи, оборене главе, исцрпљени од глади и умора. Пред крај дана, они снажнији, сахрањивали су умрле. Не знам зашто су изабрали место под храстовима. Петер, потом, наставља причу мајке:

– Окречио сам ово место, оградио… Била је ту, пре коју годину делегација Срба из Скадра и Београда. Поставили овај крст… Стојимо и ћутимо. Сад не осећамо врелину тешког августовског дана. И мислимо… Да барем једну свећу сад имамо… Да је упалимо на овој заравни тужне људске славе.

Тишину прекида Петер: – Док сам жив, ово место ће се чувати. А кад умрем… И сина сам заветовао да га чува. Гробови су то. Светиње. Бог ми их је поверио да се о њима старам.

Растанак, као од родбине. У повратку, Едмир Пиланић нам каже да је и њему овај сусрет испунио душу.

– Ови људи су храбри – говори. – Док сам их слушао у мени је све врило. Као да су и моји стари овде оставили кости. Можда је мој отац из Подгорице, зато овим путем српске војске кренуо према Грчкој. Давних година. У Скадру је заустављен.

Учини се суза у оку овог човека. Крене, па стане.

– Није желео, мој стари, да се одрекне свог, српског порекла. Свог корена. Много смо, зато пропатили. Ја, на пример, све до деведесете, док није пао комунизам у Албанији, нисам имао право на високо школовање. Било нам је ограничено кретање. Без посебне дозволе полиције нисмо могли преко моста на Бојани. Са мојом мајком, Албанком, није имао право на венчање. Умро је од туге. Колико је у његовој души било бола? Никад нам о томе није говорио. А јесте: чувајте своје корене, ми никада нисмо били Арбанаси.

Показује нам Едмир са древне скадарске тврђаве и огромних стена, набацаних као неки киклопски темељи, где је била граница неслободе Пиланића. И онај мост на Бојани, на коме су их заустављали. Одавде се не види Пут српске војске у Буризију. А на Едмировом лицу види се туга. Немерљива туга.

– Свратите нам на ручак, данас нам је празник. Мајка је свега спремила – казао је.

Али пут… Пут је дуг. У Драчу, Фиру, Валони, на путу сећања, чекају нас људи од поднева. А подне одавно прошло.

Фото: Српска војска је преко ових гудура стигла у Скадар

КРАЉЕВА СЛАВСКА СВЕЋА
У СКАДАР се, после два месеца тумарања по албанским беспућима, са краљем Петром, војском и народом одједном слило седамдесет хиљада људи. Стигла је и прича о краљевој слави, Светог Андреја Првозваног. Прославио ју је у албанским гудурама, под шатором.

На слави, официри и војници које су делегирали пукови. Краљ је упалио свећу поред славског колача. Киша је непрестано падала и, у једном тренутку, угасила свећу.

– О, моја јадна Србијо, твоја се свећа угаси – казао је тихо краљ. Ове речи су дубоко погодиле официре. Паралисале су и најхрабрије и најодважније. Онда се један, од њих осмелио:

– Немојте тако, Величанство. Онај који је ту свећу угасио… Он може поново да је упали. И надајмо се… да ће је и упалити.

МИРИС ХЛЕБА СЕЋАЊЕ на време док је српска војска у Скадру чекала на пут према лукама, из записа преживелих: „Глад, немаштина. Ко је имао сребрњак, два… Био је богат. Могао је да купи комад хлеба, а то је било богатство. Таквих је било мало. Више је било оних, изгладнелих, који су на сваком кораку, вребали где има хлеба. Кад код неког срећника угледају комадић, купљен за онај сребрњак, моле га и преклињу: Брате, дај један залогај, парченце. Мрвицу, само да осетим мирис.“

НОВОСТИ