Радикални исламисти: Борбено искуство на ратним поприштима и учвршћење на Балкану

Српски медији су 19. августа текуће године објавили информацију да су снаге египатске армије и полиције у Каиру и другим регионима земље спровеле специјалну операцију, током које је било ухапшено на стотине чланова злогласне Ал-Каиде. Међу ухапшенима се налази и неколико држављана Босне и Херцеговине којима се приписују терористичка дејства и организација оружаног устанка против власти у Египту, као и убиства лица из египатских безбедносних структура и цивилних лица. Судски процес против њих биће спроведен по кратком поступку. Радикални исламисти пореклом из различитих земаља, који су нелегално прешли границу Египта и придружили се организацији “Муслиманска браћа” (која је током неколико десетлећа забрањена у Египту), у резултату “Египатског пролећа” под плаштом Партије слободе и праведности, добили су и свог председника – Мохамеда Морсија – после свргавања Хоснија Мубарака почетком 2012. године. (Почетком јула текуће године Морси је свргнут са власти, после покушаја увођења муслиманских норми у Устав и законодавство). Остаје нејасно како су заправо радикални исламисти из Босне и Херцеговине доспели у Египат, но, то је највероватније било потпуно легално, под видом туриста.

После хапшења исламиста у Египту, одржан је протест у Сарајеву у коме је учествовало неколико стотина људи. Ријасет Исламске заједнице у БиХ оштро је осудио жестока и масовна убиства грађана Египта и насиље које врши локална војна власт. Ријасет је позвао на хитан прекид насиља и “повратак власти од стране узурпатора у руке демократски изабраног председника Египта Мохамеда Морсија.”[1]

Радикалне исламистичке групације појавиле су се на Балкану пред крај Хладног рата. Тада су се појавили први имами који су образовање стекли у Пакистану, Саудијској Арабији и Турској и који су пропагирали радикални исламизам. Од блискоисточних арапских земаља, Саудијска Арабија је представљала идеолошки и финансијски центар који је приступио глобалном ширењу вехабизма – радикалне верзије ислама. То је почело 1962. године стварањем Светске Муслиманске Лиге. У структуре лиге која је наступала као језгро добротворних саудијских организација, одмах је укључено више од хиљаду филијала, које су обухватале више од 30 држава. Од тог тренутка Саудијска Арабија је утрошила око 2 милијарде долара на изградњу, само на својој територији, хиљаду џамија, медреса, исламских школа, као и за припрему добро образованих имама који проповедају доктрину вехабизма.

Међутим, поред индоктринације сопственог становништва, Краљевина је кренула у активно освајање и других региона у свету, за шта су били потребни много већи издаци. У последње две деценије Саудијска Арабија је доделила 87 милијарди долара на пропагирање вехабизма изван њених граница. Тако је Саудијска Арабија, на пример, у САД делимично или потпуно финансирала исламске центре у Лос Анђелесу, Сан Франциску, Фреску, Чикагу, Њујорку, Вашингтону, Охају, као и у другим земљама – Аустрији, Великој Британији, Француској, Шпанији, Италији, Немачкој, Турској и Русији. Агресивна глобална кампања за подршку исламском фундаментализму била је покренута у Азији, Африци и бившим земљама СССР-а.[2]

Центри исламског фундаментализма поседују пажљиво разрађене програме за исламизацију Балкана. Тако је, на пример, утицајни вехабита Ахмет ибн Нафија из Меке, 1992. године уочи почетка грађанског рата у Босни и Херцеговини, позвао исламске земље да се укључе у џихад: “Пред нама је стварање калифата на Балкану, пошто је Балкан пут за освајање Европе… Знајте браћо да време ради за нас. Калифат је на прагу”.[3]  Нусрет Имамовић, вођа вехабија у БиХ, инсистира да у региону завлада закон шеријата.[4] До краја 2008. године Саудијска Арабија је у БиХ уложила преко 700 милиона долара – такође на градњу џамија, исламских центара и такозваних хуманитарних организација. Од свих Саудијских организација, Међународна организација за помоћ муслиманима (International Islamic Relief Organization) је посебно интензивирала рад на Балкану. Уз то се вехабити и “Муслиманска браћа” користе посебном подршком америчког естаблишмента, који их у утицајним америчким медијима приказује као умерене и “социјално позитивне” организације.[5]Политика САД је легализовала исламске екстремисте и омогућила појаву феномена локално-балканског вехабизма. Хусеин Кавазовић (34 године) у својству новог шефа Исламске заједнице БиХ (изабран у септембру 2012. године) отвара ново поглавље у развоју екстремистичких токова – могућност претварања Ф БиХ у исламску државу која функционише по шеријатским законима, пошто је Кавазовић образовање стекао на Каирском исламском факултету познатом по пропаганди вехабијског учења. Нови религиозни лидер Исламске заједнице у БиХ, одмах по избору био је примљен у Турској на веома високом нивоу, што представља сигнал за стапање религиозне и политичке делатности.[6]

По подацима министарства унутрашњих послова Федерације БиХ, рачуна се да је број вехабија на територији Ф БиХ, током 2012. године износио више од сто хиљада. Све већи број одлази на “борбену обуку” у Сирију где се још више радикализују.[7] Као и раније, јачање екстремистичког ислама на Балкану праћено је “прећутним одобрењем” САД. Тако се у сарајевским медијима указује да се “западне амбасаде жале на то што су Американци узели контролу над целим градом и свим апартментима где се налазе дипломате. У Сарајеву се сви телефони прислушкују, под контролом је електронска пошта и други видови веза.” Упркос томе, потпуна контрола не спречава исламске екстремисте да “раде” у Сарајеву, Зеници и другим градовима Босне где је “Ал-Каида постала пета колона у Европи.” Џевад Галијашевић, стручњак за антитерористичку борбу, примећује да безбедносне структуре у Сарајеву и политичка елита, морају да “затворе кишобран за подршку вехабијама” и да органима државне власти омогуће функционисање. Галијашевић је уверен да је у БиХ неопходно почети са широком акцијом у борби против вехабизма и тероризма.[8]

По информацијама које су постале доступне српским медијима, базе терориста под покрићем хуманитарних организација распоређене су у Острошцу (око Бихаћа), а сезонски логори постоје у Челебићу, Лисичићима и другим местима у БиХ. Логори за диверзантско-терористичку обуку незаконито делују у Травнику, Бугојну, Бихаћу, Цазину и Великој Кладуши, а тамо се налазе и кампови исламске организације “Фуркан” коју финасира “Вакуфска банка” (још 2002. године од стране ОУН окарактерисана као терористичка организација “јако блиска Ал-Каиди”).[9] У јулу 2013. године откривено је складиште оружја (експлозивне материје, аутоматска оружја) у околини Тешња, где је примећена велика активност вехабија, исто као и у других 16 пограничних општина у БиХ.[10]

Међутим, по оштроумној примедби, у БиХ су вехабије боље заштићене од поларних медведа. За кривично дело по тачци “тероризам” доносе се више него благе пресуде. Најскандалознији пример представља процес против Нусрета Имамовића, вехабитског вође из Горње Маоче (око Брчког), који је постао заштитни знак вехабијске заједнице у читавој Ф БиХ. Пре три године он је ухапшен због припреме велике терористичке акције “Светлост”, но, само неколико месеци касније пуштен је на слободу без уручења оптужнице. Сада он без проблема широм Ф БиХ организује “округле столове”, ширећи вехабијски доживљај ислама. Група Ријада Рустемпашића из Бугојна осуђена је у суду на затворску казну у трајању од 4,5-3,4 године. Међутим, и Рустемпашић и његови саучесници, Абдула Хаџић и Едиса Велић, до дан данас се налазе на слободи и слободно се крећу по БиХ.[11] Дакле, правосудни и политички систем БиХ иде на руку исламистичким групацијама, што им дозвољава да рашире територију и омасове свој покрет. У августу текуће године регистровано је значајно повећање лица афро-азијатског порекла који потпуно легално бораве у БиХ под покрићем “туристичких група”, са циљем врбовања бојевика-џихадиста (углавном вехабија) за учешће у борбеним дејствима у Сирији.

Сташа Кошарић, потпредседник парламента Уједињене Комисије Ф БиХ за контролу деловања обавештајних служби, указује да управо политичка елита спречава да се реше проблеми са џихадистима који су се појавили у време Алије Изетбеговића и Хариса Силајџића, током деведесетих година ХХ века.[12] Полиција, која по правилу само имитира активност, предузима мере које не дају никакве резултате.

Реализација главних политичких циљева вехабијског покрета (рестаурација калифата и стварање умета – јединствене муслиманске државе по примеру Отоманске империје) улази у следећу фазу свог развоја. Предраг Ћеранић, стручњак за безбедносне проблеме, упозорава да екстремизација муслимана на просторима региона Балкана ставља под знак питања како стране инвестиције, тако и велике економске пројекте, укључујући “Јужни ток”. Ради решавања овог проблема Председник Републике Српске Милорад Додик (који је ширење диверзантско-терористичких активности назвао главном претњом не само за регион, него и на глобалном нивоу) намерава да развије потенцијал структура безбедносних снага РС БиХ и да уједини напоре у антитерористичкој делатности на целокупној територији Бих и на свим нивоима одговарајућих служби и државних органа. Бојазан Милорада Додика више је него оправдана. Претњу самом постојању Републике Српске представља стварање и ширење на њеним границама са Ф БиХ енклава у којима се концентрише мисионарска делатност и војно-диверзантска припрема вехабија. Те енклаве постају транзитни правци на Запад и логистичке базе за стварање “нових оаза вехабизма” које се припремају за партизанску борбу. Ту претњу самом постојању РС, на међународном плану подржава глобална антисрпска пропаганда и рад МТБЈ, који мимо норми међународног права, без доказа, уводи тезу да је РС БиХ “геноцидна творевина”.

Вехабијски покрет у БиХ представља претњу за цео регион. Дарко Трифуновић, члан Експертске групе југо-источне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала, износи следеће податке. Сматра се да само у Бих постоји од 40 до 50 хиљада вехабија, и уколико је – указује Трифуновић – њих само 10% спремно за насиље, из тога следи да би најмање 5 хиљада људи могло узети оружје у руке.[13] У Сирији, Ираку, Авганистану, Чеченији, Дагестану и Ингушетији, по подацима којима располажемо, налази се 550 држављана БиХ, док само на страни сиријских “устаника” војује 330 држављана БиХ.[14]Они који се касније врате у БиХ, са своје стране и сами постају “ратни инструктори”.

Наставак следи…

Ана Филимонова / Фонд Стратешке Културе