Кад на свету не буде „Великог брата” неће бити рата

Двоструки добитник канске „Златне палме” Емир Кустурица ових дана на Зеленгори снима филм „На млијечном путу” у којем тумачи и главну улогу уз глумицу Монику Белучи.

Поред другог доласка Монике Белучи у балканске крајеве, Кустуричин филм привукао је пажњу јавности и медија јер су два од три члана Председништва БиХ, Жељко Комшић из реда хрватског народа и бошњачки члан Бакир Изетбеговић, покушали да забране Оружаним снагама БиХ да технички подрже снимање филма.

Изетбеговић је рекао да Кустурица нема његову подршку да било шта ради у БиХ јер је, како је навео, он „велики редитељ и велики издајник свога народа”. Кустурица је одговорио да има све потребне дозволе за снимање, а саопштење „двочланог” Председништва назвао је „чаршијском причом” појединаца из Сарајева и додао да не жели више да коментарише.

Снимање филма за сада тече по плану, друга етапа ће бити завршена за десетак дана, а трећи део снимања биће реализован у септембру.

Колико је рат на тлу СФРЈ неизбежан заплет у Вашим филмовима? Од „Подземља” преко „Живот је чудо” до „На млијечном путу”, рат управља јунацима…

Једна песма у новом филму зове се „Кад на свету не буде ‘Великог брата’ неће бити рата”. У структури људске заједнице ратови су неизбежни. Човек ствара вредности у складу са способностима и околином, али их на крају руши. Тај процес се стално понавља. Волстрит није место на коме се вредности дешавају стварно, оне су фиктивне и психолошке. Данашње време је време у којем филм све више постаје реалност, а све мање фикција. Фикција је понуда, њу ствара телевизија која имплементира мишљења у људски мозак. И кад нећете ТВ то ради и ствара неку врсту овисности.

У новом филму тумачите лик монаха који сваки дан носи 100 килограма камења на врх брда. Са каквим бременом он то чини?

Тај лик је чудан, клавијатуриста који није направио каријеру, човек чијем су оцу, пред очима сина, моторном тестером одсекли главу. Он је то преживео. Такав, он не говори, није способан за комуникацију, али јесте да носи млеко. А кад се појави лепа жена – он проговори.

Шта му значи змија, та „библијска звер”, са којом успоставља однос?

Кад упери пушку у њу, и крене да повуче окидач, нешто му не да да опали. То је та тачка у којој један убије, а други препозна. Касније, када се због пуцњаве монах сакрије, а меци пробуше посуду са млеком и оно почне да цури, змија излази из камена и почиње да пије млеко. После тога са змијом развија однос који нема са другима у животу.

Као у причи о војнику којем је змија у Авганистану спасила живот?

То је прича стара 20-30 година, која је у својој старости значајна преко сваке мере.

А Ваша прича на филму дужа је од 30 година, трајете, не предајете се…

Моја социјална позиција је била добра. Потекао сам из више средње класе старе Југославије, а и у хромозомима ми се укрстило како треба. Катапулт је на површну избацио типа који је доста читао Андрића, имао много уличног искуства, а уживао у радости коју је производио филмовима. Срећа коју имате после узбуђења које произведе добра филмска пројекција је као година религиозних обреда. Усхићење које створите филмом и поделите са људима је највиши степен до ког нормалан човек може да досегне. Код мене је то као у наркоманији: највиши степени уживања код наркомана код мене су степени настали огромним узбуђењима које су производили филмови.

Технологија мења начин производње и гледања филмова. Екрани су све мањи, клинци код куће сами гледају филмове, а све ређе се колективно уживање у илузији покретних слика? Брине ли Вас то?

Не. Мени је то проблем само у процесу производње. Док производим овај филм, стално имам на уму да је ту могућа једна стара подвала. Без обзира на величину екрана, савремени гледалац мора да има добар заплет и нешто што не зна. Чини ми се да су људи све примитивнији, а знање је све мање оружје. Знање је сад оружје елите а не оно што смо ми мислили да је да знаш да се побијеш, да си лафчина и да си образован, и онда је то нека укупност. Те илузије више нема. Заплет у филму мора да буде јак да би савладао распон између „ајфона” и великог екрана. Јер основа везивања човека за екран је заплет. То је Холивуд поторшио и уништио. Човекова племенита тежња је да усхити људе, да их доведе до позитивног узбуђења.

Неки сматрају да ће филм да преживи и да ће у будућности да буде попут опере – ствар престижа. Кад можемо да очекујемо оперу „На Дрини ћуприја”?

Премијера ће бити наредне године, за Видовдан, у Андрићграду. Опера јесте форма која стоји у основи филма. Утолико је она незаобилазна.

Често се враћате Андрићу. Како га читате?

Он у мени буди најзначајнија егзистенцијална узбуђења. То је човек који је успео да своју ломљиву душу распростре по крајње драматичном и тешком терену. Успео је да делује радикално као филозоф. Привлачи ме то што се није суздржавао да своја осећања пројектује и политички. Као и сви значајни људе у које сам веровао он је контрадикторна личност. Јер како се може бити личност уколико није контрадикторна.

Ни Ви се не суздржавате да искажете Ваше политичке ставове?

Увек говорим оно што мислим. Успевам да спроведем у дела моје друштвене идеје. Мокра Гора је узор како Србија еколошки може да се дефинише. Мећавник је место у које људи радо долазе, где виде прошлост коју нису имали. Андрићград ће бити центар науке и уметности. То су дела која не могу да настану и без неке политике. Мене често проглашавају за неког ко је био уз губитнике. Нисам ја био уз губитнике него они уз мене.

Како изношење тих ставова помаже а како одмаже?

Помаже у реализацији пројеката а одмаже у томе што неки то дефинишу као моју променљивост а ја сматрам да је обрнуто.

Да ли ће Мећавник победити никл?

Без обзира што сам поднео оставку на место директора Парка природе „Мокра гора”, сматрам да идеја ископавања никла неће да заживи. Власт мора да схвати да копање никла нема перспективу јер на оним теренима који су већ митски тешко грожђе може да буде замењено гвожђем као што је то радио Тито.

А културу чекају ли бољи дани?

Ако власт у року од три месеца не буду схватила да је култура ниво опстанка, те државе неће бити. Србија јесте једна од ретких старих држава која мора да одржи своју културу. Ако је не одрже неће нас бити.

Лакнуло ми је кад сам се обријао

Како се боље осећате, онако са брадом или као сада – обријани? Многи су то повезали са доласком Монике Белучи у Требиње?

(Смех) Према свом физичком изгледу увек сам гајио непосредан однос. Никад се себи нисам свиђао. Проблем ми је што кад имам браду која доста нарасте, као до скоро због филма, почнем да је гризем и да ми се петља по храни, што ми је одвратно. Лакнуло ми је кад сам се обријао.